Proces privatizacije društvenih preduzeća u Srbiji je institucionalizovao kapitalistički model preduzetništva. Nova klasa preduzetnika kupovala je preduzeća obećavajući med i mleko zaposlenima i društvu u celini. Očekivalo se da će vlasničko prestruktuiranje društvenih preduzeća preko realnih institucionalnih promena afirmisati kapitalistički model preduzetništva. I prevazići rak ranu naše privrede ‒ decenijama stvarani privid uspešnog privrednog razvoja, na račun ogromnih inostranih sredstava i nenamenskog trošenja amortizacije.
Međutim, giganti na „staklenim nogama“ kao što su: „Zastava“ Kragujevac, „Elektronska industrija“ Niš, „Rakovički basen: IMT, IMR“, FAP Priboj, „Viskoza“ Loznica, „Zorka“ Šabac, „14 oktobar“ Kruševac itd. su se urušili kao kula od karata. Sektor malih i srednjih preduzeća nije zaživeo u onoj meri kao što se očekivalo. Konkurentnost kao merilo uspešnosti proizvodnje i menadžmenta na tržištu još uvek je obojena tradicionalizmom naslijeđenim iz prethodnog perioda. Globalna finansijska i ekonomska kriza otkrila je neodrživost, dotadašnjeg „bećarskog“ modela privatizacije i preduzetništva. Umesto preduzetničkog modela privrednog rasta i privrednog razvoja i društveno odgovorne menadžment elite, iznedrili smo „grupu kompanjona“.
Kao što se pad Berlinskog zida 1989. smatra prekretnicom u blokovskoj podeli sveta i geopolitičkom preoblikovanju globalne ekonomije, tako se i petooktobarske promene 2000. u Srbiji uzimaju kao početak izgradnje tržišne ekonomije i preduzetništva. Kreatori ekonomske politike u Srbiji su se opredelili za monistički koncept neoliberalne ekonomije kao glavnog arhitektu vlasničkog, organizacionog, marketinškog i menadžerskog prestrukturiranja privrede.
„Ima stvari koje nećeš uraditi dok ih ne naučiš,
ali ima i takvih koje nećeš naučiti dok ih ne uradiš“
Jermenska poslovica
Umesto preduzetnika-menadžera i vizionara-stratega dobili smo „preduzetnike sa miopijom“. Neki su od njih su u Privrednom registru, upisani kao stvarni vlasnici privatizovanih preduzeća, dok se na drugoj strani uočavaju i „fantom“ preduzetnici („jatačka ekonomija“ u žargonu V. Draškovića). Njihov pravi identitet, posle mukotrpne „detekcije“ najčešće utvrde nadležni državni organi (poreska uprava, MUP) ili dnevne novine „Insajder“. Radnici, većinom (ne)zaposleni, zbunjeni su i sve glasniji u zahtevima: vratite nam fabrike, ističući upozoravajuću parolu „menjam pravo na rad za bilo koji posao“.
Hibridna i redukovana „preduzetnička ekonomija“ nije uspela da nas promoviše u evropskom i globalnom okruženju kao „majstore dobrih zanata“, već kao „kalfe“ koje još trebaju da uče. Sutrašnjica opominje da nas posle grabeške privatizacione euforije i „blagodeti“ institucionalno monističkog neoliberalnog modela privrednog rasta i razvoja očekuje nova menadžment paradigma preduzetništva u posttranzicionom ‒ postkriznom periodu Srbije. S osloncem na savremenu teoriju i progresivnu praksu „evropskih majstora“ u promovisanju franšizinga kao modela preduzetništva, nije teško testirati sposobnost poslovnih sistema u Srbiji u savladavanju „tajne“ franšizinga, sve u zacrtanom cilju (re)industrijalizacije.
Naravno, odmah se moraju pomenuti nepremostive barijere, kao što su: tehnološki viškovi radne snage, zastarelost opreme, gubitak tržišta, strukturna neusklađenost realnog i uslužnog sektora (de)industrijalizacija Srbije, s posebnim naglaskom na finansijski sektor itd. Ali sve to nisu bili razlozi da ne učimo od drugih, da ne prihvatamo uzorne modele, nego da sve počinjemo ispočetka. Pored ostalog, trebalo je prihvatiti institucionalni pluralizam, kao što je to npr. uradila Slovenija. Koncept poslovne saradnje društvenog i privatnog sektora malih obrtnika na ravnopravnim poslovno-tehničkim osnovama dao je solidne rezultate. Ovako, izgleda da je naš najprepoznatlјiviji izvozni ,,proizvod“ bio ‒ mladi i školovani kadrovi.
Prilika je da se u negativnom kontekstu pomene hiperprodukcija kadrova, zasnovana na negativnoj selekciji, a posebno onih sa najvišim akademskim zvanjem‒doktor nauka. S druge strane, indikativno je da postoji malo ekonomista koji se javno suprotstavljaju „protivničkom“ taboru ekonomista (univerzitetskih profesora), koje neoliberali neopravdano nazivaju „anti-liberalima“. Međutim, previše je neslaganja, optužbi i neoliberalskih preterivanja oko elementarnih stvari. Navešćemo samo najvažnije.
Prvo, negiranje postojanja neoliberalizma je apsurdno i aludira na postojanje u pozadini nekih „viših“ interesnih ciljeva. Tu nije potrebna neka visoka nauka i obrazovanje (na koje se pozivaju neki neoliberali). Mogu se čak i na Internetu naći osnovni podaci o liberalizmu i neoliberalizmu. Zato navedene tvrdnje deluju degutantno i ne doprinose razvoju ekonomske misli, čak naprotiv!
Drugo, jednosmerna i forsirana orijentacija neoliberala na teorijski model (verovatno smišljeno) dovodi do apstrakcije brojnih negativnih praktičnih manifestacija u državama koje su primenile odgovarajuću ekonomsku politiku, koje pojedini autori (V. Drašković, M. Drašković, G. Santini i dr.) nazivaju kvazi-neoliberalizmom. Otuda proizilazi nerazlikovanje realnih institucionalnih promena od kvazi-institucionalnih, kao i kvazi-institucionalnog monizma od institucionalnog pluralizma.
Treće, orkestrirana (verovatno naručena, programirana) neoliberalna apologetika je preterano izražena. Čak i običan čitalac može da je prepozna i primeti, posebno u segmentima koji su u praksi vidljivi golim okom (npr. u delu izbegavanja definisanja (nominacije) konkretnih krivaca (novokomponovanih elita) za promašaje i nesporno sociopatološko ponašanje, koje je suštinski oportunističko, tj. anti-institucionalno). Na taj način, neoliberali svjesno upadaju u zamku brisanja granice između pozitivne i normativne ekonomije. To posredno opravdava normativne promašaja i zloupotreba, koje su na ovaj ili onaj način omogućile pljačku naroda i državnih resursa u nesagledivim razmjerama. Pozitivna ekonomija u neoliberalnoj interpretaciji kida nit s ekonomskom i društvenom stvarnošću i uporno istrajava u nadmenoj apologetici.
Prilika je da se setimo monografije V. Draškovića „Neoliberalna metafora (2014), u kojoj autor s raznih aspekata objašnjava metaforičnu prirodu termina neoliberalizam, njegovu fenomenologiju, načine manifestovanja i paradoksalne kvazi-neoliberalne posledice. On je vispreno i originalno povezao neoliberalizam sa jatačkom ekonomijom, klokorističkim kvazi-neoliberalizmom, privatizacijom, negativnom selekcijom kadrova, sociopatološkim kočionim mehanizmom, diktatom novokomponovanih bogataša, protekcionizmom prema sopstvenom narodu i institucionalnim nihilizmom. Nismo primetili da je bilo koji regionalni autor (neoliberal) bilo kad i bilo gde odgovorio na postavljena pitanja i kritike koje je V. Drašković uputio neoliberalizmu.
Nećemo ulaziti u besmislene sporove o tome postoji li neoliberalizam. Dovoljno je da navedemo nekoliko mišljenja poznatih autora koje citira navedeni autor. Najpre mišljenje „tvorca“ noliberalizma J. Williamsona, koji je posle izbijanja savremene globalne ekonomske krize konstatovao da je on bio greška. Zatim N. Chomskog da je plutokratija glavni cilj neoliberalizma, Z Baletića da se radi o radikalnom „ideološkom dogmatizmu u korist jednog dijela socijalnih sila prema njihovim posebnim interesima, viziji i vrijednostima“, D. Harveya da je esencija neoliberalizma deregulacija i preraspodjela bogatstva i prihoda, kojom se većina lišava prava svojine, što vodi prema društvu s maksimalnim nejednakostima, E. Primakova da se radi o „oligarhijskom monopolizmu privatnog biznisa“ itd.
Od mnogih kvalifikacija neoliberalizma, čini se se da se po realnosti objašnjenja njegove suštine i snazi poruke može izdvojiti jedna rečenica V. Draškovića iz navedene monografije: „Paradoksalno je da neoliberalizam tobože forsira slobode, a sumnja u demokratiju, uslovno shvaćenu kao vladavinu većine“. Isti autor nudi transparentna objašnjenja: kvazi-neoliberalne interesne improvizacije su nasilje nad institucijama, meta-fore (čitaj: prevare) i sračunato zagovaranje „minimalne države“, koja se zloupotrebljava radi ličnog i pohlepnog bogaćenja uskog kruga povlašćenih elita.
Imajući u vidu ograničenost prostora za ovakvu vrstu radova u nastavku ćemo se osvrnuti na srpski model neoliberalne paradigme, nakon petoktobarskih promena 2000. godine. Neoliberalna paradigma od 2000. pa do danas može se okarakterisati kao, period: od ekonomije ohrabrena do ekonomije razočarenja.
Petooktobarske promene najavile su novi model društveno-ekonomskog redizajniranja privrede Srbije. Stari temelji se ,,ruše“ s euforičnim obećanjem o izgradnji „dugoočekivane moderne Srbije“. U promociono-komunikacionom miksu kreiranja „nove“ Srbije akcenat je stavljen na promene u svim segmentima: političkom, privrednom, socio-kulturološkom, etičkom, društveno odgovornom poslovanju itd. Nakon 5. Oktobra 2000. novi „momci“, sportski rečeno, istrčaše na društveno ekonomsku scenu. Položiše „zakletvu“ pred narodom, s porukom da će nam biti mnogo bolje, da ćemo u EU ući, najdalje do 2008. Bila su to „deca“ romantičarskog zanosa neoliberalnog koncepta privrednog razvoja. Po njima, jedini i pravi lek za sve probleme Srbije je neoliberalizam kao nova ekonomska paradigma. Prema ovoj paradigmi, nevidljiva ruka tržišta rešiće sve makroekonomske i strukturne neusklađenosti zemalja u tranziciji. Vidljiva ruka države je suvišna-etatistička i prevaziđena, dok je konkurencija najbolji arhitekt svih tržišnih zbivanja.
S druge strane, kreatori tranzicione politike u Srbiji, nisu imali u vidu činjenicu, da nas metodologija naučno-istraživačkog rada opominje: da je predviđanje ekonomskih pojava i njihova objektivizacija skopčana s nizom nepoznanica. Stoga, identifikovanje i izbor optimalne strategije rasta i razvoja privrede zahteva svojevrsnu SWOT analizu. Ova analiza nije pratila projekat restrukturiranja naše privrede. Nadalje, političkoj eliti u Srbiji, kao da nisu bili ni poznati stavovi Džozefa Šumpetera koji kaže: „da ekonomska teorija pati od Rikardovog greha. To znači da se ekonomska teorija gradi na pretpostavkama“. Danas tome možemo dodati i Krugmanov greh, a on se sastoji u tome da imamo teorije koje opisuju stvarnost bolje od standardne teorije, ali ih ne koristimo u praktičnoj politici.
Partijski lideri podeliše resore. Neki, kojima ni astrolog nije predvideo tako sjajnu budućnost, od običnih anonimusa, postadoše: ministri, guverneri, direktori kojekakvih agencija, finansijski eksperti, bankari itd. Latiše se prema njihovoj proceni „najlakšeg“ posla „tranzicije-prestrukturiranja“ srpske privrede. I pored upozorenja nobelovca Džozefa Štiglica Srbija umesto postepene privatizacije prihvata ,,šok“ terapiju. Dovedoše svetske eksperte (konsultante za privatizaciju i restrukturiranje, portfolio menadžere, brokere-dilere, brend menadžere, promotere Bolonjskog procesa itd.). Dotadašnja društvena i državna svojina dobi novog titulara „partijskog lidera“ tako da partijska svojina postade dominantan oblik vlasništva. Istina, svi elementi korporativnog upravljanja su, na prvi pogled, zastupljeni: od upravnog obora, nadzornog odbora, do PR menadžera.
Menadžeri i vlasnici nasmejani, a radnici sve glasniji u zahtevima: „vratite nam fabrike“. Mitinguju na prepoznatljivim mestima, u Kragujevcu kod ,,Krsta“, u Nišu kod spomenika „Oslobodioci Niša“. Počinje prestruktuiranje „giganata na staklenim nogama“ poput „Zastave“ iz Kragujevca. U Kragujevcu, je 2002. godine „ispaljen“ prvi tranzicioni „hitac“. Bio je to probni balon dekomponovanja velikih poslovnih sistema i „kadrovski“ odabir potrebnih i tehnološki „nepodobnih“ radnika. Bilansna aktiva racionalizacije poslovanja u „Zastavi“ 2002. godine, u svom portfoliju, imala je oko 13.800 prekobrojnih radnika. Utešnim obećanjima, kreatori ekonomske politike, najavili su radnicima dobre otpremnine, prekvalifikaciju i mogućnost ponovnog vraćanja u fabriku. Radnici, skeptični, blokiraju ulaz zgrade u kojoj se modelira novi profil buduće dekomponovane „Zastave“. Problem tehnoloških viškova u „Zastavi“ nije ni do danas rešen. S ovim se ne iscrpljuje lista noviteta-boljitaka koje je sa sobom donela nova elita, promovišući koncept neoliberalnog kapitalizma (svemoćne nevidljive ruke tržišta).
Nastaje grabež društvene svojine. Menadžersko i vlasničko prestrukturiranje srpske privrede se nastavlja. Privatizacija se svela na kupovinu građevinskog zemljišta. Umesto da restrukturiraju, diversifikuju i strategijski osmisle proizvodni proces u tim preduzećima, oprema se prodaje kao „staro“ gvožđe. Nema novog zapošljavanja, razvoja, proizvodnje, niti, kreiranja izvoznog proizvoda. Nije retkost, da na temeljima fabričkih hala niču novi poslovno-stambeni objekti. Novi menadžeri kupuju preduzeća, na prvi pogled, transparentno: po modelu tendera i aukcijske prodaje, međutim, kasnije se ispostavilo da je tu bilo asimetričnih i insajderskih informacija, koje su protežirale „odabrane“ kupce. Rađa se novi sloj kapitalista. Iako, se u privrednom registru njihove kompanije vode kao akcionarska društva, ili DOO, najveća vrednost portfolija u tim kompanija nije zasnovana na berzanskoj vrednosti akcija, već na političkoj podršci vladajuće političke elite.
U prilog ovoj tvrdnji govore i 24 sporne privatizacije koje EU stavlja kao prioritet kreatorima naše ekonomske politike, u otpočinjanju pregovora za ulazak u EU. Javna preduzeća, sudeći po menadžmentu i zaposlenima nemaju status javne, već „partijske svojine“. U poslednjih desetak godina, konkurs kao model prijema novih radnika u javna preduzeća se ne praktikuje. U javnim preduzećima se ne zapošljavaju najbolji, već partijski podobni. Toliko najavljivana departizacija zapošljavanja još nije ni krenula. Mladi kupuju list „Poslovi“ u kojem Nacionalna služba za zapošljavanje oglašava slobodna radna mesta, međutim, pri prijemu se najviše vrednuje partijska pripadnost. Uzgred, ako se tome doda i „instant“ fakultetsko obrazovanje, brzopotezno, na nekim privatnim fakultetima, otvara se pitanje: šta da rade mladi i obrazovani, puni znanja i energije. Odgovor na to pitanje, daje i Izveštaj svetskog ekonomskog foruma, prema kome su naš najprepoznatljiviji izvozni „proizvodi“ u 2012. godini mladi i školovani kadrovi. Stopa nezaposlenosti pre krize (2008) iznosila je 14%, da bi u 2012 bila 23%. Posebno zabrinjava podatak da se u populaciji mladih (15-24) nezaposlenost kreće na nivou 60%. Broj izdržavanih i radno aktivnih lica se, skoro, izjednačio (1,0:1,1). Kao logično otvara se i pitanje: da li je proces tranzicije i prestrukturiranja privrede Srbije, zasnovan na neoliberalnom konceptu razvoja, doprineo poboljšanju poslovnih performansi i konkurentskoj prepoznatljivosti privrede Srbije. Rečju, traži se odgovor na pitanje: kako funkcioniše nacionalna privreda u uslovima globalnih i regionalnih ekonomskih integracija kako ističe G. Tomos. U pitanju je fenomen koji se u savremenoj literaturi naziva „takmičenje teritorija“ ističe M. Pike. Globalno tržište, taj tzv. „koordinantni sistem“, pruža nacionalnim tržištima šansu da se takmiče, ocenjujući-mereći njihov uspeh u „koordinantnom sistemu globalne konkurentnosti“.
Na kraju, ali ne i po značaju, zaključićemo, da smo umesto konkurentske prepoznatljivosti i jačanja poslovnih performansi privrede Republike Srbije u regionalnim i globalnim ekonomskim integracijama dobili: „Pustinju postsocijalizma u kojoj se nalazimo već nekoliko decenija. Umesto tranzicije, došli smo tamo gde nam je to bilo zadato krajem osamdesetih i početkom devedesetih prošlog veka, i bolje biti neće. Imate izbor: ili da padnete u apatiju, koja vodi u depresiju, ili da od ovog „Probudite se“ možemo doći do onog Heselovog „Pobunite se“ ističe (I. Štiks, S. Horvat „Dobro došli u pustinju postsocijalizma“, Fraktura, 2015). Zatim S. Horvat zaključuje: „ da živimo pod režimima, u kojima imamo privid demokratije. Demokratijom nazivamo oligarhiju, tranzicijom nazivamo stajanje u mestu, slobodom nazivamo dužničko ropstvo. Reči su orvelovski preokrenute, imaju izvrnuti smisao, a sve to, naravno, samo potvrđuje uvrnuta stvarnost u kojoj živimo. Dakle, imate izbor: ili da padnete u apatiju koja vodi u depresiju ili da se pobunite, anarhično, na svakom koraku, ili možda sa nekom idejom koja bi vodila u sistematičnije društvene promene.“ Eto dovoljno argumenata da se okupimo oko projekta „(Ne)moć neoliberalne (re)industrijalizacije Srbije“.
Prof. Dr Sreten Ćuzović
Ekonomski fakultet Univerziteta u Nišu
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
