Pod naslovom „Zaplanjske priče“ objavljujemo priče Negoslave Stanojević na zaplanjskom dijalektu, od kojih su se mnoge našle u njenoj zbirci pripovedaka „Jošte čekam taj reč da mi rekne“ koja je objavljena u izdanju novosadske kuće Stylos Art.
Okam te jošte od kad , da čujem kakvo ima novo pri teb’, živo li ste, zdravo li ste, i da si se popričamo. Kada otidu ovija moji, po njine rabote , a ja si ostanem asli sama u ovija duvari , što nesu prajeni od pečenu ciglu , kako je red . Pa duva kroza nji, kako
kad n’ulice izlezneš, a ono te šiba od svaku str’nu, na koju god da se okreneš.
A ti, sve si imaš rabotu , džabe te ja okam kada ti ne postigneš da odvojiš malkička vreme i za men’.
I baš od toj sam tela da ti kazujem , da rabota neče da ti se izmakne i da če te teb’ čeka i da ne mora tol’ko da trčiš.
Narabotila sam se i znam koje ti pričam. A ti, ako očeš da me slušaš, slušaj me, ako me oče čuješ če me čuješ, a ako neč, ja te neču karam i da se svadim s’teb. Al, jedan dan, kad te pritegne kako men’ , če se setiš, tetka mi ubavo orati, savetuva me da ne trčim u jednu dušu, da sednem ponekad i da se odmorim , da usporim i da mislim na staros.
Ni jedna rabota mi se neje otela, dok sam mogla, ni u polje, ni u kuću, ni u ruće. Koje sam zarabotila, sve sam svršila , neje mi u cel Pirot ni jedna ni do kolena bila. Dok beo pomlada i pozdrava.
Ako sam se u varoš rodila.
Imali smo i vinogradi i voćnjaci i njive pod žito i pod kukuruz, i golemu avliju, sve sas ruže nasadenu , samo piletija nesam čuvala , pri sam centar smo, ne smeja.
Deca sama sam si očuvala, dve devojčetija , svekra i svekrvu dočuvala, muža saranila … a Bog ne uze i mene, ako sam ga tri godine, vazdan molila da si i mene uzne kad si mi drugara uze.
Nesam odila , čini mi se, nego sam letela, sve da stignem, sve da urabotim, za jedenjue da zgotvim , na njivu da stignem, muža od put da dočekam, deca da opravim sve za kakvo treba, a uvečer jedva čekam da sednem i igle u ruće da uvatim.
Što sam si naplela , navezla i na’eklala, nemož sve u jednu sobu da stane.
I kojo imam od toj sve ?
Rabota mi se nijedna ne otela, al mi se oteše i nodje i ruće. Pa eve, krstim ruće, ne što oču ,nego što , kad zabole, a ono, boliboliboli, pa vrti, pa mi slze same na oči idu kolko boli.
A nodje mi, nji ne mogu ni da prekrstim. One me služe kolko sas ovija kolica da si sama otidem ponapolje , deca da si ne mučim.
Toj mi je, kad mi u mlados nikoj neje kazal da si sva rabota mene čeka i da mi ju nikuj neče otne. I da če pobrž’ stignem ako žurim, samo u staros …
Izvor: NEGOSLAVA’S blog
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
