“Bucino ćoše” nije bilo običan kafić, bilo je to mesto gde je svako, ili gotovo svako, mogao da pronađe mir ili zabavu – šta god tražio. Mesto sa dušom. Buca ga je takvim napravio za sebe, svoju porodicu i prijatelje, a u minijaturnom prostoru s letnjom baštom u Ulici 7. jula 6a, broj prijatelja rastao je zajedno sa generacijama koje su u njemu stasavale. Mnogo je rođendana proslavljeno, mnogo radosnih i tužnih trenutaka obeleženo, mnogo tajni ispričano uz kafu ili koju čašicu. Upravo tu od Buce su se krajem januara 2016. zauvek oprostili njegovi prijatelji, jer ni na jednom drugom mestu ni on sam ne bi želeo da mu se “popije za dušu”.
Otvoreno juna 2000. godine, od samog početka okupljalo je ljude sa kojima se Buca družio na koncertima i žurkama. Bezbroj puta baš na tom mestu nastavljana je zabava do jutra, iza zatvorenih vrata. “Ćoše” nije izgubilo prepoznatljiv šmek ni kada su ga u maju 2012. preuzela dvojica prijatelja, Miloš Dikić i Miloš Kečan (Boža), ljudi koji su u starom kafeu provodili slobodno vreme, a kod kojih je Buca, naravno, ostao najdraži gost-domaćin. Nazvali su ga “Božanstveni”, a svi nastavili da ga zovu “Ćoše”, te se pridev sâm u šali uklopio: božanstveno Bucino ćoše.
“Bilo je mnogo lepše dok je Buca bio živ, jer je sa njim bila veća i jača emocija” – bez imalo premišljanja kaže Miloš Dikić. “Upoznao sam mnogo lepih i dobrih ljudi za ovih pet godina i tri dana”, napominje Miloš, uz opasku da je dovoljan dokaz koliko je svima teško što odlaze to što poslednja tri dana bezuspešno pokušavaju da sakupe stvari i konačno za sobom zatvore vrata.
Svi su bili dobrodošli – od komšija čija su deca tu prohodavala, preko studenata, umetnika, muzičara, književnika, novinara ili pak poslovnih ljudi koji su u njemu koristili svoju pauzu ili održavali neformalne sastanke, do slučajnih gostiju ili stranaca kojima je neko nekada objasnio da baš taj kafić treba da posete.
“Šta mi je značilo to mesto ne može da stane u jednu rečenicu niti u roman. Ne samo da sam tu radio više od četiri godine nego sam i izlazio dok ga je držao Buca, a kasnije Dika i Boža”, kaže Žarko Stojanović, koji je poslednje dve godine bio i suvlasnik.
“Svako ko je duže izlazio tamo ima šta da ispriča. Priča o ‘Ćošetu’ bila bi priča o Buci, a sve što mi pamtimo tako treba i da ostane – samo u našem sećanju, ne za javnost. ‘Ćoše’ je trebalo da se oseti, džaba priča o njemu” – nadovezuje se Milana Nikolić, koja je, kako kaže, tamo provodila barem 80 odsto svog slobodnog vremena. “Plakala sam tri dana. Ko zna koja će praznina da ostane kada budem shvatila da nikada više neću moći tamo da odem. Sve reči bi banalizovale ovaj osećaj” – objašnjava, dodajući da celo društvo razume teta Jelenu, kojoj je verovatno najteže pala odluka o prodaji kuće i lokala svog supruga Slobodana Milutinovića Buce.
“Trebalo nam je nekih godinu dana da ga ‘razradimo’, a čim su ga ljudi prihvatili, postalo je lepo mesto za druženje i bukvalno smo svi bili kao porodica” – priseća se Jelena Milutinović. “Čak i kada sam otišla u penziju, pa smo kafić dali u zakup jer je bio na moje ime, nastavili smo da dobar deo dana provodimo u dvorištu. Moj suprug pogotovo. Sada je situacija drugačija, sama sam u staroj kući sa Ivanom. Da je kuća manja, snašli bismo se nas dvoje, ovako ne mogu ni finansijski a ni fizički to da podnesem.”
Na gradskom forumu iz sada već davne 2008. godine, stalni posetioci “Bucinog ćošeta” zabeležili su zbog čega su ga voleli:
“Zato što ma koliko ljudi bilo unutra, uvek će da se nađe mesto za još tri čoveka. Niko nikad nije uspeo da izmeri kapacitete ‘Bucinog ćošeta’!”, “Jer, ‘Bucino ćoše’ je kao Politikin zabavnik – za sve od 7 do 77 godina!”, “Svi se znaju, a niko nikoga ne gleda” (www.gradnis.net/izlasci/bucino-cose/).
Jedno je sigurno, od 14. maja, kada je kafić nakon oproštajne žurke prestao sa radom, prostor na uglu ulica Orlovića Pavla i 7. jula zvanično je otišao u legendu.
Piše: Ivana Antović
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
