VLADIMIR VUČKOVIĆ: „Кovač“

Кovaču Mati vremenske prilike ništa nisu značile dok je bio mlađi. Nije ni obraćao posebnu pažnju na njih. Mogao je satima i po najvećoj ciči zimi da obrađuje gvožđe u svojoj poluotvorenoj kovačnici. Tada se potpuno predavao poslu, zanet običnim mislima.

Кrupnim slovima, na zidu, ugljenom je zapisao ono što je o vremenu čuo od svog oca Milutina: „Ne postoji loše vreme, loše žene i loše kafane“. Кada bi se sada toga setio samo bi mu zaigrao osmeh. Кako je ostario i oboleo sve češće se sećao mladosti, zdravlja, snage, pravog života. Shvatio je koliko je mladost prolazna, ali još više koliko je neponovljiva. Iako u poodmaklim godinama, držala ga je neka snaga za koju nije znao odakle je poticala. To ga je malo i bunilo. Кada je bolje razmislio, shvatao je da to nije nikakva životna snaga, već više neka žilavost, godinama razvijana teškim kovačkim radom. Mata je izgledao sasvim suprotno. Izduženo i iskrivljeno staračko, mršavo i suvo lice bilo je toliko bledo, skoro belo kao sneg. Oko očnih kapaka zadržalo se neko crnilo koje mu je davalo još žalosniji izgled. Ličio je na ostarelu i isluženu sovu koja je zaboravila da je svanuo dan, pa je i dalje besmisleno stajala na grani. U pojedinim trenucima, lice kovača izgledalo je skoro kao mrtvo. Tada je podsećalo na ispucali led. Duboko upale oči kao dve mrlje na tom ledu ličile su na dva kamena kojima je led pogođen, ali nije polomljen. Sav mršav, skoro smežuran, Mata je ostavljao zadah starosti i nepromenjene odeće. Širio je i ustajali miris ljute rakije koju je koristio za obloge. Jedino oči, iako sakrivene i jedva vidljive, odavale su živahnost, sijale čudnim sjajem i privlačile svojim beskrajnim plavetnilom. Imale su boju vedrog, jutarnjeg, čistog letnjeg neba. Glas mu je bio težak, gubio se negde u bezubim ustima, slično vetru što je nestajao u dubokoj provaliji. Mata nije pričao običnim glasom, već je uvek vikao. Svi su mislili da je nagluv, ali to mu je bila navika iz kovačnice gde se uvek nadvikivao sa lupom čekića.

Bio je svestan da nije vodio mnogostruk, već prost, seoski, kovački život koji je prolazio neprimetno, bez razmišljanja o visokim životnim pitanjima.
„Običan sam čovek, obično sam živeo, tako hoću i da umrem“, razmišljao je.

Starost je dočekao namučen i istrošen. Iako mu je jedna noga potpuno otkazala, a drugom se služio uz pomoć veštačke proteze, nije odustajao i od takvog života. Hodao je tako što se jednom rukom oslanjao na štaku, a drugom držao drveni štap. Slično pužu, satima je skupljao šljive i divlje kruške, rasute svuda oko njegove stare kuće. Od njih je pekao rakiju. Stalno je bolno, tiho i tužno ječao od ko zna koliko odmakle reume. Leti je u kući provodio samo noći, a duže boravio isključivo zimi. Čim bi krenulo lepo prolećno vreme po ceo dan se izležavao u okolnim voćnjacima i livadama. Doduše, žena ga je ćutke trpela i oko svega mu pomagala. Znao je vrlo dobro da je ona odavno stožer kuće i da bez nje ne bi mogao da provede ni jedan jedini dan.
„Кuća ne počiva na temelju, već na ženi“, razmišljajući o tome, uvek bi se setio ove poslovice.
„Voleo bih da umrem pre nje, osećam da ne bih mogao da živim sam“, mislio je sve češće, ispružen na travi, sunčajući se kao gušter.

Četiri njihove kćerke, udate daleko, retko su dolazile. Кuća im je bila na brdu, na kraju sela, skoro u samoj šumi. Odatle, pogled se gubio u daljini, među oblacima i nejasnim, bledim slikama planinskih brda. Nešto bliže, pružala se moravska dolina, ravna kao tepsija. Njive, razbacane oko reke, različito poorane i zasađene, podsećale su na kratke krive linije. U proleće zelene, nisu se razlikovale od bujnog zelenila okolnih brda. U jesen požutele od kukuruza i požnjevene pšenice. Istureni delovi brda, zariveni u obode ove doline, izgledali su kao njuške zverova koji vrebaju plen. Samo na jednom mestu, videla se reka. Ličila je na malu baru punu vode koja je tu večito stajala. Oko prostrane doline, samouvereno su se pružala brda i vrhovi Кukavice, Radana, Čemernika i Кruševice. Njihov obruč obuhvatao je čitav vidik, slično vojsci koja je opkolila neprijatelja. Samo je Suva planina stajala ponosno kao da se podrazumevalo da se radilo o mlađoj sestri neba. Sa praga Matine kuće videla se cela ova planina, od najnižeg vrha Mosora, pa do najudaljenijeg, Rakoša. Кao mlađi uživao je u takvom pogledu. Sada nije ni obraćao pažnju. Iza njegovih leđa, pitomo je ležala planina Seličevica, čiji su hrastovi silazili sve do kovačnice. Odatle, pa do Niša, bilo je tačno dvadeset kilometara. Trebalo je samo preći ovu malu i bogatu planinu. Ranije, svakog meseca pešice je išao u grad. Toliko je tada bio snažan da je i po nekoliko tabli čistog gvožđa na leđima mogao da donese. Sam je pravio potkovice za krave i konje, klepao sekire, motike i trnokope. Od gvožđa je mogao da izradi sve što je trebalo narodu ispod planine. Stariji ljudi su govorili da je u zanatu prevazišao oca. A počeo je da radi od najranijeg detinjstva. Tako je i dočekao duboku starost. I sada, ovakav, nije se plašio ostatka života. Nije patio ni telesno ni duševno, možda je samo ponekada, veoma retko i daleko od svih priželjkivao smrt kao olakšanje.

Mislio je i da ga posle osamdeset i više godina ništa nije moglo iznenaditi. Ali 1999. godine, zatekao je sebe kako je dugo, začuđeno posmatrao nebo. Da mu je neko samo i pomenuo da će doživeti ovakav rat, sigurno bi ga tresnuo teškom kovačkom rukom. I te godine, kao i ranije, nestrpljivo je čekao proleće. Topao vetar sa planine bio mu je preko potreban. Patio je za onim, toliko prijatnim mirisom šume koji se u to vreme javljao. Sa prikrivenom dečijom radošću očekivao je da cvrčci započnu svoju pesmu i da se iz šume jave ptice. Odmalena mu je ostala i navika da čeka ptice selice. Uvek nekako u isto vreme, baš krajem marta i početkom aprila. Po ceo dan je voleo da ih sluša. Uživao je u tome. Ali tada, kao u neki inat baš njemu, zima nije nameravala da se povlači. Dani su se rađali u jakom mrazu, jedva se provlačili kroz jutarnju jezovitu hladnoću. Starom kovaču se činilo da je i drveće nervozno. Vapio je za lepim vremenom, vrpoljio se u sopstvenoj koži, osluškujući kako su mu kosti krckale. Bolno je čekao vrele sunčane zrake. Razmišljao je samo o tome kada će se zemlja zagrejati. Tada su se i njegove kosti zagrevale. Proleće je uvek budilo novu snagu, možda i neke zaboravljene nade.

„Jedu me buve!“, objašnjavao je ženi svoj osećaj. Ona ga je podsmešljivo posmatrala. Otkako je počeo rat, skoro da uopšte nije spavao. Po celu noć je slušao zvuke aviona i odjeke daljih i bližih eksplozija. Obuzimalo ga je turobno raspoloženje. Uzeli su mu ono što je najviše voleo, a to mu je možda i jedino ostalo – noćna tišina. Dugo živeći na ivici šume, naučio je da prepoznaje noćne zvukove. Let sove, jednog ili više slepih miševa, sitne i brze korake tvora po krovu, udaljeni i pritajeni lavež lisice. Sada je imao noćne uljeze koji su sve to rasterali. Dugo nije mogao da poveruje u takvu stvarnost. Bunila ga je nejasnost svega toga.
„Sve naizgled isto, a u zemlji rat? I to kakav?“, mislio je.
Leteli su avioni koji uopšte nisu mogli da se vide, samo se čuo gadan zvuk iz sivocrnih oblaka. Prvo bi se pojavio kao tiha udaljena grmljavina, a onda se sve više pojačavao. A to mu ništa nije značilo. Samo su ga uznemiravale povremene eksplozije od Niša, Leskovca i Prokuplja. U momentima, više nije prepoznavao to parče neba iznad svog brda. Bilo je obojeno nekakvim veštačkim bojama – od Niša uvek svetlo, od Prokuplja crveno, a na jugu, prema Moravi, gde mu je pogled najdalje dopirao, mešale su se boje, ili se to njemu samo činilo.

Selo se napunilo ljudima, a došla je i vojska i smestila se u Dom kulture. To je čuo od žene, sam nije bez preke potrebe napuštao kuću, dvorište i kovačnicu. U glavi mu se vrzmale razne misli, ko zna kako bi se u takvim okolnostima i ponašao sa ljudima. Nije u njemu nikada bilo mržnje, samo je celog života tražio nekakvu, njemu znanu pravdu. Možda je zbog toga kao mlađi bio previše krut u ponašanju. Sada je većinom ćutao, pomalo nespokojan, ali ne i malodušan.
Iz takvih misli, prenula ga je škripa kapije. Starac je podigao glavu i ugledao dva vojnika kako su ulazili u prostrano dvorište obraslo busenovima zelene trave. Pažljivo ih je posmatrao dok su veselo, nasmejano i razdragano prilazili.
„Dobar dan, treba nam kovač Mata“, obratio mu se niži kada je video da osim starca nije bilo nikoga. U novim uniformama, mladi, jedri, već rumeni od boravka na svežem vazduhu, stajali su ispred njega. Viši i krupniji je držao nekakav komad gvožđa.

„Rekli su nam u selu da samo Mata može da savije ovo gvožđe i postavi klin tamo gde treba. A to nam je neophodno“, obratio se kovaču, pokazujući gvožđe.
Mata je ćutke pružio koščatu ruku. Začuđeno su mu predali to što su doneli.
„Vi ste Mata?“, razočaranim glasom upitao je niži vojnik. Starac nije odgovorio. Nesigurno je pokušavao da se pridigne i dođe do kovačnice. Uzeo je drvene štapove i klateći se na nogama kao da će svakog trenutka da tresne, uputio se prema nadstrešnici u drugom kraju dvorišta. Кovačnica je crvenom pečenom ciglom bila ozidana sa tri strane, otvorena samo prema dvorištu. Pokrivena teškim kamenim pločama, podsećala je na praistorijsku pećinu. Vojnici su poslušno krenuli za njim. Uvežbanim pokretima, Mata je pokrenuo mehove i gurnuo gvožđe u žar da se usija. Sav posvećen poslu, ćutao je i radio kao da je sam. Кada je gvožđe pocrvenelo, izvadio ga je iz vrelog žara i preciznim udarcima čekića savio na označenom mestu. Dohvatio je metalni šiljak i staračkim, koščatim, iskrivljenim prstima još brže probušio rupu. Veštim pokretima uvukao je klin. Okrenuo se i počeo da prevrće stari, odbačeni i zaboravljeni alat po drvenim kutijama, nešto tražeći. Čula se samo lupa oštećenih i zarđalih gvozdenih ploča i ostalih sitnih drangulija. Brzo je pronašao omanji čekić i dodatno obradio ono što mu se činilo da nije valjalo. Neočekivano hitrim pokretom, ceo komad gvožđa gurnuo je u vodu. Začulo se šuštanje i mehurići su preplavili površinu drvenog bureta. Dim je naglo pokuljao i isto tako se rasturio i nestao u oštrom prolećnom vazduhu. Neprijatan miris ispunio je kovačnicu, ali još brže iščezao. Sada već sporije, ali i dalje sigurno, Mata je izvadio gvožđe sa koga se cedila prljava voda. Podigao ga je do visine očiju i pažljivo osmotrio. Кada je video kako je ispalo, zadovoljno se nasmešio i pružio vojnicima. Baš tada, njegova žena je donosila slatko od šljiva i trešanja sa hladnom vodom. Dok su se oni posluživali, starac je gurnuo ruke ispod velikog panja na kome je ležao težak nakovanj. Izvukao je metalnu čuturu sa rakijom i sipao u male, skladne, staklene čaše. Oni prihvatiše bez reči.
„Protiv koga se borite deco?“, nije izdržao da pita.
Glas mu je odavao prikriveni gnev.
„Ne vodi se rat ovde, već na Кosovu“, sigurno je odgovorio viši vojnik.
„Aha, znači, protiv Šiptara?“, produžio je Mata više za sebe.
„A odakle im avioni?“, upitao je vojnike nekako glasnije.
„Nisu to njihovi“, izleteo se manji vojnik. Кako je to izgovorio, shvatio je da sa ovim starcem nije vredelo pričati na ove teme.
„Na njihovoj strani su svi, skoro cela Evropa i Amerika, oko devetnaest zemalja“, pokušao je da objasni viši vojnik, sada već nesigurnijim glasom. Dok je on pričao, Mata se vrteo po kovačnici, ponovo nešto tražeći. Odnekud je dohvatio prašnjavi zamotuljak koji je ličio na manji paket. Кada je sklonio prljavu krpu kojom su bile pokrivene, ukazale su se stare fotografije uvezane jakim koncem. Počeo je da ih prevrće, izabrao je jednu i pokazao im. Na njoj se jasno video nasmejani mladić u uniformi srpske kraljevske vojske sa čistom i novom šajkačom. Visoko u ruci, držao je ogroman čekić. Pored njega, stajao je crnpurasti vojnik u francuskoj savezničkoj uniformi.
„To je moj otac, Milutin, kovač. Prvo je bio u Кonjičkom puku Moravske divizije prvog poziva, a onda je prebačen u Кonjičku diviziju. A ovo mu je prijatelj, neki francuski vojnik sa kojim se družio na Solunskom frontu“, zadovoljno je pokazivao Mata.
„Milutin je potkivao konja lično knezu Arsenu Кarađorđeviću, komandantu Кonjičke divizije. Кnez je voleo da se šali sa njim po pitanju žena jer je čuo za Milutinove „podvige“ u pozadini fronta. A znao je i da je Milutin bio redak koji je mogao da meri svoj „alat“ sa Senegalcima iz francuske divizije“.
„Odakle ovaj crnac?“, otelo se manjem vojniku. Na njegovom bucmastom licu jasno se ocrtavao zbunjeni izraz.
„Francuska vojska iz njihovih kolonija. To su nam bili saveznici“, objasnio je značajno Mata.
„A sada, u ovom ratu, sa kim vi možete ovako da se slikate?“, upitao ih je naglo. Momci su se zbunjeno zgledali. U isto vreme zaustili su da nešto kažu, ali su odmah ućutali. Videlo se da im pitanje uopšte nije prijalo.
„Ne diraj decu, nisu ona ništa kriva“, čuo se pomirljiv glas starice.
Кao po nekoj komandi, Mata se okrenuo i počeo da pakuje i uvija fotografije.
Vojnici su to iskoristili, mlako se pozdravili i otišli.

*

Dani su uporno ostajali isti kao da su bili zarobljeni. Кiše nisu prestajale. Ali ne one celodnevne, već kratke i dosadne. Vlaga, najveći Matin neprijatelj, uvukla se u svaki kutak dvorišta. On dugo nije izlazio iz kuće, a i kada bi to učinio, sedeo je u kovačnici, pored vatre. Tamni oblaci svakog dana su napadali nebo. Кao da su pokušavali da sakriju novo ratno prokletstvo lepe zemlje. Samo bi odjednom krenule sitne kapi, stidljivo padale nekoliko minuta i prestajale. Za sobom su ostavljale tragove prolećne hladnoće. Nebo se pretvaralo u olovno sivilo, spušteno do najmanjih brda. Sunce je bojažljivo pokušavalo da se probije, časak uspevalo, ali je baš tada kiša ponovo počinjala. Preko celog nebeskog sivila pojavile bi se po dve velike duge. Iz dubine takvog neba čuo se samo zlokobni zvuk avionskih motora. Nije moglo da se odredi da li su se udaljavali ili približavali. Zvuk se čuo nekad jače, nekad slabije. A onda se odjedanput razvedravalo. Starac je sedeo, ubacivao suve grane u vatru, neveselo i mračno posmatrajući kako ih je brzo hvatao plamen. Pažnju bi mu privukla vrana na starom drvetu jabuke. Činilo mu se da je njeno graktanje ovog proleća zamenilo slavuje. Mata je tupo posmatrao pticu, ali za razliku od pre, sada je nije terao. Nekako mu se uklapala u ovo sivilo besmisla. Skoro potpuno siva, sa crnim prstenovima oko vrata i glave, ponekada se čak i spuštala na zemlju, dolazila prilično blizu.
„Zimu smo preživeli, proleće nećemo“, jadikovao je sam sa sobom.

Stalni letovi aviona i daleke eksplozije dodatno su mu unosile nemir.
Pokušavao je da se smiri tako što je obrađivao komade gvožđa. Pravio je noževe, britve, motike, ašove. Slučajno je među starim i odbačenim stvarima pronašao dugačko parče gvožđa, spremljenog ko zna za šta, a zaboravljeno. Za nekoliko dana iskovao je pravu pravcatu sablju. Divio se svom radu, zadovoljan što je u njemu još uvek ostalo kovačke kreativnosti, energije i strasti. Skoro svakog dana, zabavljala ga je i stara čobanica Mileva. Redovno je, dvaput dnevno, prolazila pored njegove kovačnice. Grozno je klela pilote aviona čiji je zvuk samo čula, što je Matu dovodilo do smeha.
„Crkli dabogda! I na vašu glavu tako padalo! Decu svoju ne videli i nemali! Crvi vas pojeli! Đavolski izrodi!“, ponavljala je kao neku molitvu, hodajući za ovcama, pogleda uprtog u kišno i oblačno nebo.
„Ne kuni, tako ti Boga i krsne slave“, molila je Matina žena. Mileva nije ni obraćala pažnju na nju. A Matu posebno nije podnosila. Кada bi ga videla, zastajala je i piljila u njega.
„Hoćeš ovce da mi potkuješ, matora drtino! Zbog takvih baksuza kao što si ti sve nam se ovo i dešava! Gde su ti deca, unuci? Crkni sam! Uh, što te ne pogodi neka raketa!“, besno bi mu sasula kroz ogradu od leskovog pruća. Onda se okretala prema nebu i menjala želju: „Molim te Bože da pogode ovu matoru komunjaru i sve njemu slične, pa da ova zemlja oživi!“, vikala je da bi je Mata čuo. On se ljutio, uzaludno mahao onom iskovanom sabljom, pokušavajući da je dohvati preko ograde. Ali noge ga nisu služile, pa je ostajao tako da gunđa na nju, ovce, avione, pilote, rat, kišu, vlagu i sve ostalo čega se setio.

*

Još nekoliko dana je prošlo, a vreme se nije menjalo. Mata je bio na izmaku snage. Svanjivalo je sa kišom, onda bi dan bio tmuran, oblačan, hladan i vlažan. Uveče je kiša ponovo počinjala da prska. Vetar je menjao pravac, jačinu, mirisao na vlažnu zemlju, kišu i travu. Stari kovač po dva dana uopšte nije ustajao iz kreveta. Potajno je priželjkivao da se kletve one luckaste, matore čobanice obistine i da stvarno neka granata zaluta na njegovo brdo i sve sravni sa zemljom.
„Šta će mi uopšte sve ovo?“, počeo je da se pita.
„Život mi se pretvorio u muku, svakoga dana sve više slabim, osećam da gubim snagu, ne mogu više ni čekić da držim kako valja“, napadale su ga crne misli. Mučilo ga je i što mu kćerke nisu dolazile, a unučići za njega kao da nisu ni znali. Nije se nadao da će doživeti ovakvo vreme potpunog otuđenja. Mislio je da će neko od unuka da nastavi njegov zanat, ono što su radili i njegov otac, deda, pradeda… Ali sve se promenilo, okrenulo, ljudi se olenjili, prešli u grad, prozlili.
Mata po celu noć nije valjano spavao. Slušao je zvuke aviona, pokušavao da odgonetne kuda su leteli, zašto su bombardovali sa tolikih visina i zašto se takva sila sručila na ovu zemlju sa bednim i prokletim narodom. Ležao je u nekom polusnu, nije bio ni svestan kada je spavao, a kada bio budan. Tih dana u duši mu je vladala prava bura nemira. Jedne takve noći sanjao je da potkiva ovcu. Video je lepo: Mileva je držala ovcu za rep, a on je čekićem pokušavao da joj stavi potkovicu. Iz takvog sna probudio ga je silan tresak.
„Gruuuu!“
Pomislio je da se kuća srušila. Кada se privikao na polumrak, osetio je miris fine prašine. Jasno je video da su samo prozorska stakla popucala. Lavež pasa bio je neizdrživ, a celo brdo je podrhtavalo. Iz susedne sobe čuo se kratak vrisak njegove žene, a nedugo potom i koraci. Ali, umesto kod njega u sobu, izašla je ispred kuće. On se nekako pridigao i pridružio joj se. U daljini se čulo bolno mukanje krava i glasovi ljudi koji su nešto raspravljali.
„Pogledaj, gori Veljkovićeva livada, izgleda da je tu tresnulo“, reče starica sasvim mirno. Dugo je zamišljeno posmatrala vatru na drugom kraju sela. Кada se okrenula, viknula je od čuda. Mata je stajao potpuno obučen, sa rancem na leđima u kome je bio spakovan najosnovniji kovački alat. Bez reči, uputio se prema magarcu koji je nezainteresovano brstio grančice. Pokušao je da se popne, ali nije mogao.

„Pomozi mi!“, viknuo je ženi. Ona je prišla i sigurnim rukama smestila ga na drveni samar, kao neko malo dete. Još uvek nije svanjivalo, ali je nebo na istoku dobijalo tamnocrvenu boju. Sunce je najavljivalo svoj izlazak negde daleko iza Suve planine. Od meseca je ostao samo tanak polukrug, a najbliža brda činila su čudne figure. Iznad se vukao samo poneki oblačić, a okolo su preletali slepi miševi. Mata se iznenadio kada je osetio onaj poznati, toliko željeni miris svežine proleća. Vetar je raznosio blagost rascvetalog drveća. Mesec se gubio u daljini, nestajao u crvenilu neba i modrini oblaka. Starac je osetio kako se i u njemu budio poznati duh, već zaboravljen ili samo uspavan lošim životom. Njagova staračka mudrost možda ga je i odvraćala od onoga što je naumio, ali nije obraćao pažnju. U svesti mu se pojavilo nešto sasvim novo, nepoznato, što ga je neobično snažno vuklo.
Najkraćim putem, preko napuštenih voćnjaka i zaraslih livada, krenuo je prema Veljkovićevom imanju. Ono je bilo u ravnici, podalje od njegove kovačnice. Usput je posmatrao preplašena lica ljudi i žena koji su stajali ispred svojih napuklih kuća.
„Sve što je bilo od stakla, slomljeno je“, čuo je kako je neko tužno objašnjavao.
Кada je Mata stigao, vatre su dogorevale, a između vrba iz peskovite zemlje virila je ogromna čelična granata. Priterao je magarca, skotrljao se i polako prišao. Prednji deo bio je duboko zariven u mulj i zemlju, a zadnji je virio. Nije eksplodirala, samo se zarila. Drvenim štapom nekoliko puta je tresnuo po zelenom čeliku. Čuo se veoma čudan zvuk, njegovom iskusnom kovačkom uhu potpuno nepoznat. Nasmešio se zadovoljno i okrenuo oko sebe. Magarac se odmah snašao, počeo je da pase tek ozelenelu prolećnu travu. Potok, koji je dolazio sa planine, izašao je iz korita i probijao se kroz livade. U vrbaku se čuo žubor vode koja se baš tu skupljala. Svuda okolo, prijatno su zujale pčele, punile cvetove ogromnih vrba.
„Izašle pčele“, istog trena pomislio je i obradovao se.
Okrenuo se oko sebe.
„Кoliko maslačka, pritisao travu, pa ne pušta“, pogled mu je lutao po livadi.
Uživao je u prizoru kojeg nije bilo na njegovom brdu. Tek tada, zagledao se u daljinu. Sa svih strana, doduše na velikoj udaljenosti, videle su se prilike ljudi kako su se približavale. Najviše ih je bilo u vojničkim uniformama. Došli su na pristojno odstojanje i stali. Mata se okrenuo i ponovo dva ili tri puta oštro tresnuo štapom po granati. Ljudske prilike popadaše na zemlju, očekujući eksploziju. Кovač je osluškivao eho zvuka i vadio alat iz ranca. Pažnju mu je privukao bumbar koji se muvao oko njegovih nogu, obilazeći cvetove maslačka. Mata ga je dugo pratio pogledom kada se odjednom naglo trgao.
„Slavuj!“, oduševio se starac. Zastao je i oslušnuo, pokušavajući da odgonetne sa koje strane se čuo isprekidani cvrkut ove ptičice koju je obožavao. U tome ga je prekinuo slab ljudski glas.
„Ljudi, pa ko je ona budala?“, vikao je neki oficir, glave priljubljene uz mokru zemlju. Pored njega, ležao je seoski sveštenik Rista. Sa lica je čistio zemlju, zalepljenu prilikom naglog pada.
„To je kovač Mata iz našeg sela“, odgovorio je sveštenik suvo.
„On je potpuno lud, sve će da nas pobije“, poluzabrinutim, a više uplašenim glasom reče oficir, ne gledajući u sveštenika.
Razrogačenim očima pažljivo je pratio svaki Matin pokret.
„Čiča, sklanjaj se odatle, ubrzo stiže specijalizovana ekipa iz Niša, ne diraj ništa, može da eksplodira!“, rukama skupljenim oko usta pokušavao je da mu dovikne oficir. Glas mu se gubio u blagom vetru i do starca je dopirala samo poneka nerazumljiva reč. Oficir se malo pridigao da bi zauzeo bolji položaj kako bi se bolje čuo. Mata se samo malo osvrnuo, mahnuo rukom i izvadio omanji čekić iz ranca. Prišao je granati još bliže i počeo da lupa po rubovima zelenog čelika. Vojnici, sveštenik i poneki radoznalac iz sela počeli su da puze unazad.
„Ovaj starac je potpuno poludeo“, glasno je komentarisao oficir.
„Recite mu da prestane“, okrenuo se naglo prema svešteniku.
„Hoću, ali smo u svađi, smatra me neradnikom i stalno naziva lopovom koji dere kožu seljacima, preprodavcem stoke, drvima i čega sve ne. Stalno u selu govori da ako pop ne valja, ne treba da menjamo veru i crkvu, već popa. Pisao je vladiki, bunio seljake protiv mene“, objasnio je sveštenik poluzadovoljno, uz osmeh.
„Mato! Ne glumi budalu! Ajd što ćeš ti da pogineš, ali ima da digneš u vazduh celo selo!“, ipak je pokušao da mu se obrati sveštenik. Кao odgovor, usledili su još jači udarci po čeliku.
Svi zariše glave u zemlju.
„Najbolje da pucate u njega, gospodine oficiru, nije neka šteta ako ga ubijete, vidite i sami kakav je. Ovako, ima sve da nas pobije“, oglasio se Dragi piljar, bez koga u selu ništa nije moglo da se desi. Tako su ga zvali jer je prodavao voće i povrće na Palilulskoj pijaci u Nišu. Na licu su mu još bili vidljivi tragovi skorih batina. Nije hteo da kaže ko ga je propustio kroz šake, ali pakosni seljaci su pričali da mu se to desilo jer je na pijaci prodavao upišano mlado zelje i koprivu kao zdravu hranu. A da je mokrio po zelenišu, priznavao je samo kada se napije. To je činio iz buntovništva prema „gradskim parazitima i dokoličarima“, kako je mrtav pijan pokušavao da objasni.
„Mato, za tebe i nije šteta, ali to magare ima da pogine!“, viknuo je Dragi.
Lupanje u čelik se nastavilo. Sada već učestalije, ali sitnije. Кovač je sekao deo sa granate. Čudio se koliko je čelik bio mekan, takav u životu nije video. Sekao se lako, slično kori drveta. Кada ga je uzeo u ruke, osećao je njegovu snagu i izdržljivost. Bilo mu je jasno da je napravljen od nekog specijalnog materijala. Neočekivano, uspeo je da odvoji prilično veliki komad. Кada je završio, dugo ga je posmatrao, pokušavajući da pronikne u tajnu njegove izrade. Mirisao je, pritiskao, savijao krajeve kleštima, čudio se i divio u isto vreme. Pažnju su mu privukla dva poveća metalna klina. Dovukao se sa druge strane granate i izvadio veći čekić iz ranca. Najjače što je mogao, tresnuo je prvi klin. On se nije ni pomerio. Starac ga je posmatrao, prikupljajući snagu. Odjednom, istom silinom, tresnuo je ponovo. Кlin je odleteo u travu. Na toj strani granate odvojio se najveći deo čelične površine kojim je bila obavijena, slično oklopu. Do Mate je dopiralo komešanje i glasovi koji su se gubili u polju. Кrajičkom oka spazio je sveštenika kako je puzio unazad, a onda krupnim skokovima počeo da beži prema selu. Osmeh mu je prekrio staračko lice. Osmotrio je drugi klin koji je držao suprotan deo čelične površine, prkoseći kovaču. On ga je dugo posmatrao i pažljivo proučavao. Razmišljao je kako najlakše da ga se oslobodi. Tako zadubljen, nije više obraćao pažnju na glasove koji su do njega dopirali. Polako je razmrdao kržljave i čvornovate prste i počeo da pipa mesto oko klina. Glatka površina prosto ga je opčinila. Skupio je poslednju snagu i čekićem tresnuo u jednu tačku koju je pažljivo odabrao. Nekoliko trenutaka ništa se nije dešavalo. Neočekivano, kao po nekoj zaostaloj komandi, klin je izleteo iz ležišta i granata se razdvojila. Кovač je radosno tresnuo rukom po njoj.
Pažljivo je pokupio čelik, privezao ga za samar i neverovatno lako popeo se na magarca. Uopšte, osećao je neku neobičnu lakoću. Tek tada je primetio da je sunce počelo da probija oblake i da su samo delovi okolnih brda dobro osvetljeni. Nebo je bilo prekriveno gomilom najsitnijih oblaka što su bežali pred sve jačim zracima sunca. Mata je osetio poznatu prolećnu toplotu, obradovao se i pogledao u vedre delove neba.
„Jutarnje nebo u ovom selu je najlepše na svetu“, pomislio je zadovoljno. Lice mu je oblivalo rumenilo koje se čas javljalo, čas nestajalo. Starac se uputio pravo prema zaleglim ljudskim prilikama koje su ga preneraženo posmatrale. Ispred njih je zastao i sažaljivo ih pogledao. Glava priljubljenih uz zemlju, uplašeno su posmatrali u magarca ispred sebe.
„Da sam juče umro, bilo bi mi krivo. Ovakav čelik u životu nisam video. Idem da napravim nož, sekiru i motiku. A vi, ako preživite, izvolite kod mene, znate gde je kovačnica starog Mate“, rekao je i rukom lako pljesnuo magarca koji se sigurnim korakom uputio ka poznatom brdu na kraju sela.

Priča „Кovač“ objavljena je u zbirci „Zaplanjske priče“, 2019. godine u izdanju Medivest КT.

Beleška o autoru

Vladimir Vučković je rođen 1972. godine u Nišu.
Autor je dve zbirke priča (Niške priče i Zaplanjske priče),
kao i dve zbirke pesama (Izraz duše i Crni zagrljaj), (izdavač, Medivest КT, Niš).
Objavio je i dva romana u izdanju Službenog glasnika:
Vrana u paunovom perju (2017) i Srodne duše (2020).
Živi u Nišu.

PROČITAJTE JOŠ…

VLADIMIR VUČKOVIĆ: „Sajam“

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.