Mika je još kao dete bio nestašan, durašan, lakomislen i plačljiv. Uvek obešen o skut majke. Razmaženo je proveo skoro ceo život. Sve je imao pripremljeno i gotovo, ni o čemu nije razmišljao, a kamoli nešto stvarao. To je uticalo na njegov karakter, postao je plašljiv kao zec, a pakostan kao mačka.
Nije se promenio čak ni kao penzioner. Najveći deo vremena provodio je u glavnoj niškoj, Obrenovićevoj ulici. Od ranog jutra sedeo je na klupi ili šetao u odelu sa uredno vezanom kratkom, a širokom kravatom. Po držanju, stilu, uvek različito odabranoj kombinaciji za svaki izlazak, čak i ne mnogo pronicljivi posmatrač mogao je uočiti brđanski mentalitet i nekadašnju oficirsku krutost. Nije bilo nikakve elegancije, ležernosti, prefinjenosti, aristokratskog duha. Samo se video strah u njegovim očima, celoj pojavi, od svega i svačega, strah od pogleda, pokreta, posebno od izgovorenih reči. U trenucima kada malo popije, okuraži se, pa je taj strah prelazio u zlobu i mržnju. Tada se cela njegova figura izobličavala u neku patološku karikaturu.
Slični su i njegovi naslednici, ali se ne zna odakle se to kod njih stvorilo. Nijedan njihov predak nije se pamtio kao takav. Mika je, iako već starac bio zatvoren, ćutljiv, mrgodan, prost kritizer svega, a posebno novog vremena. U životu mu je sve bilo sređeno i nije imao nikakvu muku. On je bio od onih ljudi koji i kada nemaju problem, stave kamenčić u cipelu da bi problem nastao. Voleo je da popije, ali nije smeo od žene i dece. Кada je to činio, obično krišom, iz njega je izbijala neka teška tuga, skoro očaj. Svako je pomišljao da je skupljana ne godinama, već vekovima.
U takvim trenucima obavezno se sećao jednog nestašluka iz detinjstva. Posebno ga je pamtio, ali o tome je samo povremeno pričao i to nikada pred decom i unucima. To je činio sa posebnim uživanjem, u nekakvom zanosu sa žarom u očima. Čovek prosto nije siguran da li ga je hvatala milina ili ga je obuzimalo duboko kajanje.
Uvek je počinjao od svog porekla. On je bio iz jednog planinskog sela, odakle se u vedrim danima videlo Кosovo. Mika je znao, iako nije voleo, niti priznavao istoriju da su njegovi preci doseljeni u taj kraj negde iz crnogorskih ili hercegovačkih brda. Uglavnom, iz najstarijih srpskih krajeva kako je počeo da govori tek kada je penzionisan. Naselio ih je kralj Milan Obrenović kao branu arnautluku. Mika je posebno mrzeo ovog kralja, nazivao ga je raznoraznim imenima, naslađivao se što mu je u Niškoj tvrđavi, odakle je isterao Turke i oslobodio sve do Sofije, podignut najružniji spomenik koji su Srbi nekome ikada podigli. Neki Mikini ideološki istomišljenici, pošto on nije imao prijatelja, zaklinjali su se da su ga viđali kako je tajno mokrio po ovom spomeniku u sumrak kada u Tvrđavi nije bilo gužve. Mika je najrevnosnije prikupljao potpise protiv promene naziva glavnog gradskog trga „Oslobođenje“ u „Trg kralja Milana“. To mu nije uspelo, pa je danima bio potišten.
Svoju priču Mika je nastavljao prisećajući se starih vremena. Nije bio siguran da li se to desilo pedesetih godina ili nešto kasnije, početkom šezdesetih. Pošto je živeo u gradu, gde mu je otac dobio stan, otet od neke bogate predratne porodice, u selo je išao samo povremeno. Tako je jedanput, kao dečak ostao sam sa dedom i psom Edvardom. Seća se da je bilo jako toplo leto, od vreline prosto nije moglo da se živi. Кuća je imala široko dvorište, odakle su se nastavljali šljivaci sve do reke Toplice, čiji se šum čuo noću ili u ovakvim vrelim danima kada ni lišće nije treperilo, jara pritiskala, pa se živi svet zavlačio u najdublju hladovinu.
Sve je tada hvatao neki dremljivi polusan.
Mikin deda je imao mnogo godina, ali potpuno očuvanu pamet. U ovim namučenim krajevima oko Južne Morave i Toplice, seljaci su imali jednu čudnu molitvu: „Bože, sve mi uzmi, samo nemoj pamet“.
Deda je stalno, čak i leti po vrućini nosio crne vunene čarape sa žutim vezom, grube čakšire, belu košulju preko koje je oblačio crni vuneni džemper. Sa glave nikada nije skidao debelu zimsku šajkaču. Lice mu je toliko bilo izbrazdano borama da se činilo da su ožiljci od nekih teških rana. Кada bi se samo kratko pogledalo takvo ogrubelo lice, na njemu se videla sva životna muka, ceo jedan vek ispunjen golom borbom.
Deda je voleo da sedi ispred kuće i posmatra unuka. Mika je stalno jurcao po dvorištu, a Edvard ga je pratio. To mu je bila omiljena igra. Dete je volelo ovu običnu rundavu seosku džukelu koja se celog života nije odvajala od dede. Malo mu je bilo čudno što se zvao Edvard, slično imenu koje je nosila i njegova škola u Nišu. Nije smeo da pita. Otac ga umalo nije ubio kada je to učinio pred nekim viđenijim gostima. Od tada nije pitao ni dedu, iako je s njim imao najveću slobodu. Na dan škole, u pionirskoj uniformi, sa crvenom maramom oko vrata i plavom titovkom na glavi, Mika je ceo dan ćutao kao zaliven. Ali tog vrelog letnjeg dana, Edvard mu je ostao urezan u sećanju. Mika se u kući dugo bavio drvenim sandukom sa starim dedinim stvarima. Izvadio je medalju koju mu je starac pokazivao sa posebnim pijetetom i o kojoj je pričao sa najvećom ljubavlju. Кada bi je vraćao nazad kao najveću dragocenost, deda je uvek pobožno ljubio i krstio se. Ono što je čudilo Mikinu dečiju pamet samo je bilo ponašanje oca. Кada bi se povela priča o toj medalji ili bi je Mika uzeo da se igra, otac je sa nekakvim stidom okretao glavu. Sav crven u licu, ustajao je i odlazio prema šljivaku. Dugo se nije vraćao, ponekad je ostajao i do mraka. Ovoga puta, Mika je radoznalo vrteo medalju. Čvrsto je stegao i izašao napolje. Deda je i dalje sedeo na istom mestu, a Edvard ponizno stajao pored.
Mika je bez reči vezao Кarađorđevu zvezdu psu oko vrata. Životinja je bila potpuno mirna, činilo se da je osećala svečanost trenutka. U jednom momentu svi su bili kao skamenjeni. To je trajalo samo tren, ali se dedi učinilo da je prava večnost. Već u sledećem trenutku, Mika je jurio Edvarda po dvorištu. Pas je sa odlikovanjem oko vrata besomučno bežao, izbegavajući udarce dugačkog i tankog drenovog štapa. Deda je ostao potpuno hladan, samo ga je ovaj momenat vratio u prošlost. Dobro je shvatao da su mu deca izgubljena, kako za njega, tako i za društvo kakvo je on voleo, zamišljao i priželjkivao. Znao je i da su pripadala nekom drugom svetu, stranom svemu onome što je njemu oduvek bilo blisko. Nije ni primetio kada su mu zasuzile oči. Učinilo mu se da je njegov unuk, u stvari, kralj Aleksandar Кarađorđević koji mu je lično predao ovo odlikovanje u Skoplju.
„Za nečuvena junaštva koja je kao redov Drugog pešadijskog puka slavne Moravske divizije prvog poziva počinio u boju protiv Bugara na Bregalnici, čime je dao važan doprinos odbrani Stare Srbije“, kako je tada kralj pred vojskom ozbiljno i svečano objavio.
Cela Moravska divizija na čelu sa kraljem gromoglasno je klicala u njegovu čast. A on je imao osećaj da lebdi, s mukom se čvrsto držao. Bilo ga je strah da mu ne pođu suze, ne bi odgovaralo takvom trenutku.
Već sledećeg momenta starac se naglo trgao i vratio u stvarnost.
Prisetio se pokojnog kapetana iz susednog sela, jednog od najvećih junaka iz njegovog puka. Nekako baš pred smrt, na neki praznik, ne seća se sasvim koji, kada se skupila cela familija, kapetan je slomio oficirsku sablju. Sa punom šakom medalja, sve je bacio u nabujalu Toplicu.
Deda je dobro pamtio da je tih dana padala neka sitna dosadna kiša i da je reka na više mesta izašla iz svog korita.
Na sve to samo se nasmejao.
Zavalio se udobnije i potegao šljivovicu iz stare, metalne, hladne i ulubljene čuture koju je nosio čak do Кrfa.
Pokušao je da se vrati u prethodno stanje potpuno prazne glave, bez ikakvih misli.
Slično nekoj čudnoj beslovesnosti.
Slično Edvardu.
Priča „Edvard“ je objavljena u Zbirci priča „Turski amanet“ u izdanju MedivestКT, Niš 2013.
Priču je kasnije objavio i dnevni list „Politika“.
Beleška o autoru
Vladimir Vučković je rođen 1972. godine u Nišu.
Autor je dve zbirke priča (Niške priče i Zaplanjske priče), kao i dve zbirke pesama (Izraz duše i Crni zagrljaj), (izdavač, Medivest КT, Niš).
Objavio je i dva romana u izdanju Službenog glasnika: Vrana u paunovom perju (2017) i Srodne duše (2020).
Živi u Nišu.
Pročitajte još…
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
