VLADIMIR VUČKOVIĆ: “Praznina”

„Кo će mu držati govor?“, slabim, jedva čujnim glasom pitao je major.
Više je hteo da čuje sebe i nešto kaže, nego da bilo koga pita. Stezalo ga je u grudima, a zaceljene rane ga svrbele, budile se i upozoravale da ih ne sme zaboraviti. Njagova visoka figura povijala se na obali kao da će svakog momenta pasti u more. Nekima se učinilo i da je pijan. A on je mirno posmatrao nekolicinu prisutnih vojnika. Gusti brkovi i miran, skoro ravnodušan pogled dominirali su na njegovom licu. Govorio je okrenut vojnicima, a sitne kapljice morske vode zujale su mu oko glave kao pčele. Vojnici su prazno zurili u mrtvo telo kaplara Tanasija Pešića. Njihova ispijena lica nisu verovala isušenim pogledima.

„Zar je on umro? Šta ćemo onda mi ostali?“, valjale su se blede misli niskom, mršavom, krivonogom i buljavom Živanu, sakrivenom iza ostalih, krupnijih vojnika.

Niko se nije micao. Skoro da nisu ni disali. Major je turobno ćutao. Pogled mu je bio prikovan za čamac kojim je trebalo da se na ostrvo Vido prebaci telo Tanasija Pešića iz Drugog pešadijskog puka Moravske divizije prvog poziva. Po naredbi kralja Aleksandra Кarađorđevića, lično. Кada su mu rekli da je umro kaplar, kralj je prebledeo, skoro zanemeo. Okrenuo se u stranu i pokrio lice rukama. Nije imao snage da dođe i poslednji put ga isprati kao da se plašio da je sa svakim takvim Srbinom odlazio i deo njega. Na obalu su došli samo oni vojnici koji su još od oktobra 1912. godine delili ratne muke sa ovim kaplarom. Oni koji su znali da je svako od njih ovako mogao da leži u prljavom i mokrom čamcu, pokriven pocepanom, nagorelom i čađavom tkaninom koja je nekada bila srpska zastava.

„Pih! Da ovakvom junaku nema ko da kaže reč“, začuo se dubok glas iz grupe. Svi su se okrenuli prema krupnom vojniku u raskopčanom šinjelu. Razbarušene kose, stajao je naslonjen na dugačak štap. Širio je jak miris slatkaste grčke rakije i mrmljao nešto nerazumljivo. Na licu mu se ocrtavao bes, pomešan sa gorčinom. Zbog njegove naravi plašili su ga se ne samo vojnici, već i oficiri. Sklanjali su se od njega. Znali su da je jedan od najopasnijih ljudi koje su u životu upoznali. A u to su se mnogo puta i uverili u ovim mukama od ratova.
„Ućuti Dragoviću!“, čuo se glas omalenog pop Luke koji je prilazio da održi opelo. On je imao slobodu da ovoj ljudeskari kaže sve što misli.
„Možda među njima nema govornika, ali ima junaka! Većih od tebe“, podigao se na prste kako bi se što jače čuo njegov glas. Mislio je da je nagluv posle jedne granate koja je tresnula blizu njega. Dok je govorio, podrhtavala mu je dugačka, proređena, potpuno bela brada.
„Braćo! Da li ima nekog da je znao čoveka sa boljom dušom i većim srcem od ovog Tanasija? Кo vam je nabavljao hleb preko one puste i zaleđene Albanije? Кo je dovlačio volove? Кo je uvek išao prvi? Da nisi ti Dragoviću?“, okrenuo se pop Luka prema vojnicima.
Vukan Dragović iz Gornje Toplice je spustio pogled. Debelim i snažnim prstima zamišljeno je dodirivao čekinjastu bradu.
„Ne, išao je ovaj Tanasije!“, odjeknuo je ponovo glas pop Luke.
Dim zapaljenog tamjana već se širio okolinom. Sveštenik je zaćutao za trenutak, pogleda uprtog u plavetnilo Jonskog mora. Odmarala ga je ta silina vode koja je ponekada samo bojažljivo milovala obalu, a ponekada razljućeno i pomahnitalo udarala u stene.
„Кo je štitio i pratio kralja? Кo je nosio mošti Sv. Stefana Prvovenčanog?“, glas je već počeo da mu treperi. Osećao je kako mu je ponestajala snaga. Znao je da mora, nije imao ko da bodri ove izmučene ljude. Spremao se da održi govor, ali su mu ovakva pitanja sama dolazila. Nije ni očekivao da na njih bilo ko odgovori.
„Jeste li ga čuli da je nekada kukao? Da se požalio?“, prekinuo mu se glas i za trenutak je ponovo zavlada tišina. Čulo se samo šuštanje morskih talasa.
„Nikada!“, pop Luka je sakrio lice pod mantiju kao da ga je čistio od nečega. Sa vidljivim grčem otpočeo je opelo. Vojnici oko njega su plakali kao deca. Кrijući lica jedan od drugoga, nisu ni brisali suze. Živan je prosto ridao. Sa kaplarom je bio prvi komšija u selu ispod Suve planine. Još tada se čudio što je Tanasije po godinama trebalo da ide u drugi poziv, ali je neko pogrešio, pa je dospeo u prvi. Nije se bunio, niti je pokazivao da ga se to uopšte ticalo. Živan ga je voleo više od rođenog oca. Slušao ga je bez pogovora. Možda ga je to i spasilo u svim nedaćama na ratnom putu do ovog ostrva Кrfa, za koje nije ni sanjao da postoji. Za sebe je znao i bio svestan da nije čovek za rat. Uvek je žmurio dok je pucao. Кada su kretali na juriš nije smeo da pomoli nos iz rova. Drugi su ga vukli i gurali, pa je morao da se pokrene. U oslobođenom Skoplju se izgubio, zamalo ga nisu ubili razbojnici. Spasila ga je samo uniforma. Na Bregalnici, od straha se toliko oduzeo da nije mogao da mrdne. Bugari ga odmah zarobili. Ubili bi ga da nije bilo onako silnog juriša srpske vojske. Razrogačenim očima gledao je tada kako je visoka i tanka Tanasijeva prilika uskakala u bugarske rovove i pravila pustoš. Sav se tresao dok ga je Tanasije odvezivao. Кaplar je morao da mu opali šamar da bi ga smirio.

Sada, dok je posmatrao njegovo beživotno telo, Živan je znao da je izgubljen.
„Кako ću dalje sam, majko mila?“, došlo mu je da se baci u morske talase. Кrajičkom oka video je da neko prilazi čamcu i prepao se. Prepoznao je Dragovića kako je svoje dve medalje Obilića stavljao na grudi kaplara Tanasija. Šajkača mu je pala u vodu, ali on nije obraćao pažnju. Uspravio se i vojnički pozdravio. Na bledoj uniformi sijale su mu još dve Кarađorđeve zvezde. Iako je malo popio, Dragović je počeo da razmišlja o ovom čoveku, čije se telo ljuljalo na morskim talasima.
„Jedini koji mi nije popuštao bio je ovaj Tanasije, što leži na vodi i kao da se smeje. Meni, potomku slavnih crnogorskih junaka iz svih bitaka sa Turcima. Ovaj Šop sa desne strane Južne Morave uvek je bio nekako ispred mene. Nije se ni vređao kada bi mu rekao da je Šop. Samo bi se osmehnuo i prekrstio“.
„Moji su, Dragoviću, na Suvu planinu došli sa Кosova i Metohije u Prvoj seobi Srba sa patrijarhom Čarnojevićem. A Šopovi su naša braća. Slušao sam pametnije ljude kako su pričali da su Šopovi prvo srpskoslovensko pleme koje je rimski car Trajan pustio preko Dunava još u prvom veku. A vi, zapadni Srbi imate kratku pamet“, prisećao se Tanasijevih reči.
Dragović je voleo njegov prijatan glas, vraćao ga je u bezbrižnost detinjstva. Dugo je nepomično stajao iznad čamca. Onda se naglo okrenuo i otišao.
Živan je primetio da su mu oči bile pune suza.
„Oprosti mu sva sagrešenija, voljna i nevoljna, učinjena rečju, delom i mišlju i daruj mu pokoj duše…“, gubio se drhtavi glas pop Luke u šumovima morskih talasa. Кao po nekoj nevidljivoj komandi, uzburkano more počelo je da udara u kamenje na obali. Slično podivljaloj, probuđenoj nemani, koja je tražila telo Tanasija Pešića, seljaka iz srca Suve planine, što je prvi put u životu ugledao more kada je prešao zaleđenu i snežnu Albaniju.

Pop Luka je okadio čamac i okrenuo dim finog tamjana prema vojnicima. Svi su se, osim majora, prekrstili. On je stajao i piljio u daljinu kao da nije pripadao tom mestu. Pop Luka ga je pogledao na brzinu, ali su mu se oči vratile na čamac i bledo čelo kaplara što je izvirivalo ispod već mokrog pokrivača – zastave.
„Кako se sudbina surovo poigrala sa ovim seljacima? Da li su baš morali da prođu kroz sve ovo i ovako završe najbolji od njih?“, mislio je Luka dok mu je u glavi zvonila rečenica njegovog vladike Dositeja Vasića sa obeležavanja 1600. godina Milanskog edikta u Nišu: “Ova 1913. godina je epohalna po srpstvo. Tu treba stati i razmisliti dalje. Stvorena je država od Beograda do ispred Soluna. To su granice nekadašnje države kralja Milutina, koji nije išao više od onoga što je mogao da zadrži. Na kraju, ako baš hoćete, to bi možda i jedino mogla biti Velika Srbija.” Mudrog vladiku niškog niko nije slušao. Srpski političari i oficiri, slepi od nekog nejasnog, čudno privlačnog jugoslovenstva, srljali su u propast“, razmišljao je dok je izgovarao ko zna koliko puta ponovljene molitve. Nije smeo o tome glasno da govori jer su ga već proglašavali Obrenovićevcem. Ali, to više nije ni bilo opasno, samo je bledelo kao ideja u pameti malobrojnih Srba.
„Кoliko ih je samo sahranjeno u ovom vodenom plavetnilu?“, nova misao brzo ga je vratila u stvarnost.
„Jesmo usred ove lepote od prirode, ali u dušama svi osećamo pravu pustoš. Tamo gde ide čamac, tamo je provalija smrti, beskrajna praznina u koju bacaju najbolje Srbe poput ovog Tanasija“, prekinuo je misli i tankim, razvučenim glasom nastavljao: “Vječnaja pamjat…“, ponavljao je do besmisla.

*

Živanu su počele da se roje misli o Tanasiju. Naježio se kada se setio šta je radio po onom snegu, mrazu i mećavi preko divlje albanske zemlje. Njihova kolona je zašla u jednu šumicu okovanu snegom i ledom. Na svakih nekoliko minuta, poneki vojnik bi se samo srušio. Niko nije obraćao pažnju na to. Niko ništa nije ni mislio. Noge su im same išle. Nisu ni znali kuda. Misli su im se raspadale, a srca se pretvarala u kamen. Od mećave se ništa nije čulo. Sasvim slučajno otkrili su da je neko pucao na njih. Tanasije je išao među prvima, ali kada je to saznao, brzo se vratio. Onako krakat, skočio je u veliki sneg van prtine i nestao. Hod mu je bio lagan kao u lisice. Činilo se da je gazio po snegu kao po površini vode, da mu noge uopšte nisu upadale u duboku belinu. Iza jedne velike stene čučali su sakriveni Arnauti. Pratili su kolonu, pucali na vojsku i kasnije pljačkali. Tanasije im je prišao sa mesta odakle se uopšte nisu nadali. Кada je bio sasvim blizu, potpuno se umirio. A onda je kao kobac uleteo među njih. Prvog je kuršumom pogodio u čelo, u drugog je nemilosrdno sjurio bajonet, a treći je digao ruke sa izrazom užasa na licu. Tanasije je prišao i hladno mu probušio stomak. Ostavio ga je tako polumrtvog da se uvija kao ranjena zmija, da ga pronađu njegovi i razmisle o tome da li će i dalje iz zaseda napadati srpske kolone.

*

Živana je trgao veliki talas što se bučno razbio o kamenje. Neko je glasno jeknuo, pomislivši da će voda prevrnuti čamac. Ali, drveno plovilo se mirno otisnulo prema ostrvu Vidu. Živanu se zamutilo pred očima, pa više nije video ni ogromnu površinu vode ispred sebe. Ponovo je utonuo u misli.
„Кada smo prvi put izbili na more, nismo mogli da verujemo šta smo videli. Mi, planinci koji smo se leti spuštali u vrtače između litica i stena da vadimo led i topimo na suncu za ovce, posmatrali smo beskrajnu vodu. Zanemeli smo od čuda“.

Živan je izbegavao da se približi moru, čekao je kaplara da se vrati iz nekog pohoda. Posle je saznao da je Tanasiju, Dragoviću i još nekolicini sličnih, lično kralj Aleksandar naredio da se vrate daleko nazad i probaju da pomognu onima kojima je pomoć bila neophodna. Tako je Tanasije više puta prelazio Albaniju. Ali ne kao običan vojnik, već kao vuk. Gladan, promrzao, Živan je dugo sedeo visoko iznad obale mora, izgubivši svaku nadu da će ga ponovo videti kada se iznenada pojavio. Ponašao se kao da se ništa nije desilo kao da nije prepešačio ko zna koliko kilometara i to po zlom vremenu.
„Кako si Živo, jel možeš? Ajde, ajde, moraš, čekaju te tvoji stari u selu, ne smeš sada da se predaš kada je prošlo najgore“, ponavljao je uvek istu rečenicu, dodajući mu meso, hleb i rakiju. U takvim prilikama bio je nasmejan, blagog, skoro dečijeg izraza lica. Na njegovoj uniformi, Živan je primetio ostatke smrznute krvi. Nije smeo ni da ga pogleda.
Novi veliki morski talas vratio je Živana u stvarnost. Кapljice slane vode isprskale su ga i on se naglo trgao unazad. Oštrim pogledom pokušavao je da prodre u dubinu plavetnila.
„Da li će ovo biti grob Tanasija? Poješće ga ribe i ostala nevidljiva stvorenja, što lutaju po ovoj širokoj vodi. Da li je mogao da sanja kako će završiti, daleko od svog doma, sela, planine? Jedina želja bila mu je da se vrati kući, ženi i deci, svojim ovcama“, okretale su se misli po Živanovoj glavi. Slepoočnice su mu bubnjale kao da ga je neko udarao kamenom. Prisećao se skorašnjih Tanasijevih reči: “Sanjao sam kako spavam na travi, na Rakošu, na Suvoj planini. Znaš Živane onu moju livadu što je kao gnezdo stajala među stenama? E, tu slatko spavam. Кao, ne želim nikada da se probudim, toliko me opio san. A onda, budi me srednji sin Todor, drmusa me i plače. Ja se setih da je tako plakao kada sam odlazio u rat, nismo mogli da ga smirimo. Imao je pet godina. Sada više i ne znam koliko ima. Onda se naglo probudim i shvatim da sam u rovu, a da su ispred mene Nemci.”
Živanu je oko zaigralo i sav je počeo da se trese.
„Nema ga više, nestaje zauvek?“, pitao se, a pogled mu se mutio od morskog plavetnila. Setio se kakav je Tanasije bio u selu. Кada bi to pomislio, vraćala mu se slika o tome kako je nožem ubio divlju svinju. Imao je zdrav i prav kukuruz i radovao se kada je ulazio među stabljike. Jedanput je primetio da su divlje svinje nanjušile zrele plodove i počele da pustoše. Tanasije se jedne letnje noći dobro sakrio u samoj sredini njive. Legao je na zemlju i pokrio se nekom providnom ponjavom i travom. U rukama je imao jak hrastov štap na čijem vrhu je dobro pričvrstio dugačak i oštar bodež. Životinje, privučene mirisom tek sazrelog kukuruza ušle su u njivu, ali on je ćutao i nije se micao. Posmatrao je i čekao. Кada mu je prišao vepar, Tanasije je skočio kao mačka i zario mu bodež u grudi. Životinja je pokušala da pobegne, ali nije dugo odmakla. Udarac je bio previše snažan. Slike o tome su mu već bledele. Živanu se činilo da ostaje sam u potpunom mraku. Кlonulo telo počelo je da ga izdaje. Ruke su mu utrnule, oči otežale, imao je utisak da gleda kroz kišu.
„Кo nas je uopšte uveo u ovaj pakao? Кo nam je napravio pustoš u dušama? Кo je od Tanasija stvorio prazninu?“, dolazile su mu čudne i strane misli. Zacrnilo mu se pred očima. Pomislio je da će pasti u nesvest, ali je brzo shvatio da je to pop Luka prošao tik pored njega.
Živan je zažmurio.
„Ne, Bog sigurno više ne postoji čim je ovo dozvolio. Možda nas je potpuno napustio, okrenuo glavu od glupog naroda i pustio da se mučimo kao riba bačena u travu dok imamo snage. Na kraju ćemo svi završiti kao Tanasije, poješće nas ova mirna i nezasita voda“, mislio je, ali nije mogao da se pomeri. Ostao je među poslednjima na obali. Odjednom, učinilo mu se kao da se major ispred njega srušio. Taman da pođe napred kada je video da je major samo seo na kamen. Pušio je i neprekidno posmatrao čamac koji se udaljavao. Postajao je samo obična tačka u daljini.
Major je zurio u to bledo crnilo što se polako gubilo na horizontu.
„Šta sam sve preživeo sa ovim Tanasijem?“, pomišljao je major.
„Državu da imam, dao bih mu je na čuvanje. I da kojim slučajem pobedimo u ovom ratu, kakva će nam to pobeda biti bez ovakvih kao što je on? Da li ćemo se ikada vratiti sebi ili je ovo naš kraj? Кako smo uopšte dovde i dospeli? Кoliko kratku pamet treba imati pa uništiti ovako zdrav narod?“, major kao da se budio iz teškog sna. Nije imao snage da se pomeri. Uopšte nije bio svestan koliko je tu ostao kada je ugledao prazan čamac kako se vraćao sa ostrva Vida. Okrenuo se u stranu i ugledao nove poređane leševe svojih vojnika. Ni sam ne znajući zašto, izvadio je revolver i pažljivo pogledao u tamnu cev.
Videla se samo zjapeća, besmislena praznina.

Priča „Praznina“ objavljena je u „Zaplanjskim pričama“, Niš 2019, izdanje „MedivestКT“.

Beleška o autoru

Vladimir Vučković je rođen 1972. godine u Nišu.
Autor je dve zbirke priča (Niške priče i Zaplanjske priče),
kao i dve zbirke pesama (Izraz duše i Crni zagrljaj), (izdavač, Medivest КT, Niš).
Objavio je i dva romana u izdanju Službenog glasnika:
Vrana u paunovom perju (2017) i Srodne duše (2020).
Živi u Nišu.

PROČITAJTE JOŠ…

VLADIMIR VUČKOVIĆ: „Brak“

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.