Toliko dugo očekivan nacrt novog Zakona o vioskom obrazovanju –zakonodavna rukotvorina kreatora visokobrazovnog sistema u Srbiji, “stidljivim” krajičkom dospeo je u ruke novinara. Univerzitetska javnost, bar ona u unutrašnjosti, imala je priliku da se, s toliko željnom perjanicom strategijskog usmeravanja razvoja bolonjskog procesa u našoj zemlji upozna iz novina. Rukovodeći se poslovicom: “dobar je i grad kad nema kiše”, s jedne, i izrekom:”skromnost je vrlina”, s duge strane, i ovaj novinarski “aber” zatalasao je akademsku javnost.
Kroz “krajičak” odškrinutih “vrata” Zakona, pažnju su nam zaplenile novine koje se odnose: na “večnost” rektora i dekana, s jedne, i dužine radnog staža prfesora, s druge strane. Na prvi pogled, to jeste važan segment, ali, ne i dovoljan uslov za konkurentsku prepoznatljivost i jačanje naučno-istraživačkih performansi univerziteta-fakulteta. U univerzitetskom lancu vrednosti, svaka karika je bitna: od izbora sardnika u nastavi, kao početnog, univerzitetskog zvanja do redovnog i emeritus profesora.
Istina, u prethodnom zakonu, izbor asistenta saradnika je “institucionalno” uređen. Međutim, ta institucionalna omeđenost, je samo, jedna strana medalje u regrutovanju-izboru univerzitetskog podmlatka. Ono, što čini “dušu”, istraživačku sklonost i moralno-etčku odrednicu budućeg univerzitetskog radnika, uz, prosečnu ocenu -“briojčano” definisanu metriku naučne prepoznatljivosti, ostavljeno je u “amanet” menoru-predlagačima univerzitetskih “junoša”.
Na prvi pogled neupućeni bi mogao reći: pa šta o tome ima da se kaže, više, od onog što je propisano univerzitetsko-fakultetskim aktima: Zakonom o visokom obrazovanju, s jedne, i Statututom fakulteta, s druge strane.
U toj na prvi opštepoznatoj proceduri izbora naučnog podmlataka na fakultetu, krije se niz nepoznanica, pa čak, i zabluda.
Podsetimo se na akdemika Miloja Sarića, koji kaže: “u kadrovskom osmišljavanju buduće elite na univerzitetu-fakultetu, najodgorniji je, i najteži izbor asistenta-pripravnika.
Ono što je seme za buduću žetvu, to je asistent-pripravnik (po novom zakonu: saradnik u nastavi, prim.aut.) za konkurentsku prepoznatljivost i jačanje naučno-istraživačkih performansi univerziteta-fakulteta… Univerzitesko zvanje se “kali-kuje-formira” po procesnom pristupu: od asistenta-prpravnika do zvanja docent.
Sva ostala zvanja su nadogradnja na ovaj “arhitektonski dobro oblikovan temelj”.
S obzirom na proceduru (oprostite mi) „procesnog odlučivanja – po sistemu što više babica…“, pribojavam se, da to neće ići baš „glatko“.
S druge strane, treba „detektovati“ osobu s društveno odgovornom prepoznatljivošću i etičko-moralnim senzibilitetom.
Razloga za to ima više.
Često se selekciji kadrova pristupa po sistemu „odokativno“, s tim, što se kao „prepoznatljive“ odrednice ističu: prosečna ocena, dužina studiranja…itd.
Istina, neosporno je da su one važne.
Međutim, izbor naučnog radnika je svojevrsna strategijska analiza: stručnog i etičko-moralnog senzibiliteta. (Ne mislim da taj neko, Bože me oprosti, treba da liči na „Sveca“).
Taj treba da ima ljudske kvalitete.
Poverava mu se naučno-stručna „saobraćajnica“ koju treba da savladava on lično, a da saznanja prethodnika, i svoja lična upotpunjuje i prenosi studentima.
To nije jednostavan posao, iaka se u praksi on svodi na zajednički imenitelj „rutinska stvar“.
Nadalje, profesori-saradnici na predmetu su „projektni tim-arhitekte građevine- porodica u kojoj vladaju harmonični odnosi, patrijahalnog tipa, subordinacije, poštovanja starijeg, zato se i kaže da su Univerzitet i Crkva tradicionalne institucije. To su institucije, gde vas bira Bratstvo. Kvalifikovanost (stručna) nije presuda.
Dokza za to ima napretek. Na primer, svi monasi moraju proći ISKUŠENJE-napredovanje-uzdizanje“. Većina njih stigne do „zvanja“ jeromonah….Međutim, retki budu rukopoloženi u čin Vladike-Patrijarha….“.
Na kraju, posebno važna činjenica-osobina kod izbora-angažovanja saradnika u nastavi-na predmetu je njegova percepcija Starešinstva koje ga predlože za izbor (garanta) i Bratstva koje ga prima-potvrđuje njegov prijem. Neki to znaju da cene, neki ne.
No, ako i to ostavimo po strani, u ovom vremenu kapitalcivilizacije-gde su materijalne vrednosti potisnule moralne, ostaje nam da prepoznamo kod tog „novajlije“ njegovu sklonost da bude karika u lancu predmetnih nastavnika, koji su ga „inicirali“, a ne „podzemna vulkanska žica“ koja „podriva“ temelje kuće i Starešinstva, koje mu je ukazalo čast da uđe u taj Dom.
Bilo kako bilo, praksa je neoboriva, svako se pokaže u „pravom“ svetlu ranije, ili kasnije.
Njegov karakter prepozna Starešinstvo, pre nego što on misli da je dobar „glumac“ (dobrica, iskren, svojevrsni melem za ranu). I najčešće mu to neće reći otvoreno.
Međutim, iskustvo-intuicija mu pomažu da prepozna pravo lice saradnika u fazi „iskušenika“ ili „rukopoloženog“. Što ga pre prepozna to je bolje i za njega i za fakultet.
Seizmološka kazaljka i „detektor-intelektualni poligraf“ su nepretano „uključeni“: kazaljka miruje ili podrhtava.
Prof. Dr Sreten Ćuzović
Ekonomski fakultet Univerziteta u Nišu
Redovni član Naučnog društva ekonomista Srbije (NDES)
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
