Umetnost i ljudskost: Markovićeva predavanja o Rembrantu
Četvrtog oktobra 1669. godine umro je Rembrant van Rajn, najzačajniji umetnik u istoriji umetnosti. Genijalni umetnik rođen je 1606. u Lajdenu, gde se školovao i učio slikarstvo.
U prvom delu svoje umetničke delatnosti, on je, kao i ostali holandski slikari, slikao pojedinačne i grupne portrete, od kojih su najpoznatiji: „Predstavnici suknarskog esnafa“, „Čas anatomije dr Nikolaesa Tulpa“, „Noćna straža“.
U drugom delu svoje karijere on je naslikao nekoliko veličanstvenih autoportreta, jedan broj portreta, i čitavu nisku remek dela medju kojima se ističu: „Jevrejski mladenci“, „Raščerečeni vo“, „Portret Rabina“, “Povratak bludnog sina”, ”Porodični portret”, gde je do savršenstva doveo slikanje materije, koja blista neprolaznom vrednošću.
Rembrant je naslikao više od 6000 slika i 300 bakroreza u kojima je uglavnom obradjivao scene iz života siromašnih slojeva holandskog društva. Danas svaka od njegovih slika predstavlja umetničku dragocenost.
Ne, neću opširno pisati o Rembrantu ( nemam dovoljno znanja za nešto takvo), pisaću o čoveku koji poznaje Rembranta najbolje na svetu.
Imao sam sreću da se vrlo mlad (već 1990, ako se dobro sećam), upoznam sa Rembrantovim stvaralaštvom na predavanju u Nišu, koje je održao profesor Kamenko Marković.
Nije mi namera da ovde predstavim delo Kamenka Markovića, iako posedujem jedan broj njegovih knjiga i kataloga.
Pokušavam samo da mu skiciram jedan portret i da zabeležim tek nekoliko utisaka o čoveku koga sam vidjao retko ( i gotovo uvek na javnim skupovima), a u poslednje vreme nisam ga uopšte ni video.
Živi tako, delom u tišini, u radu, u Nišu, delom u društvu komšinice sa kojom više od deset godina brine o jednom broju napuštenih i bolesnih mačaka, o čemu je štampa pisala u više navrata.
Povremeno objavljuje na “niškim vestima”, sjajne tekstove o evropskim umetnicima i kratke, duhovito napisane i poetizovane priče iz svog zavičaja, pre svega iz rodnog Kambelevca – sela o kojem je napisao neke od najlepših rečenica. Uostalom, sav Marković je u knjigama njegovim. (O njegovom radu pisali su, pored akademika Stardelova, profesori univerziteta, kritičari, novinari, domaći, i strani). (Objavio je 30 knjiga sa područja istorije umetnosti, 10 knjiga eseja i 6 zbirki pesama).
Nezahvalno je pisati na dve- tri stranice jednostavne stvari o jednoj ličnosti koja, po meni, ima ekstremnu složenost. Teško jeste ali to ne znači da je lišeno odredjene radosti, oduševljenja zbog postojanja jednog tako korisnog bića, jednog pisca, pesnika, slikara, likovnog kritičara, novinara, organizatora kulturnih aktivnosti, fanatika istorije umetnosti.
Kamenko Marković počeo je da se bavi Rembrantom još kao učenik umetničke škole. Po završetku studija istorije umetnosti otišao je na stručno usavršavanje u Amsterdam.
Po povratku iz Holandije, proveo je jedno vreme u Parizu. U to vreme on je već bio obišao gotovo sve najznačajnije evropske muzeje, i ”imao Rembranta u malom prstu”.
Proputovao je Francusku koju beskrajno voli, a raskošni Luvr dodatno je obogatio njegovo znanje iz istorije umetnosti.
Rembrant je njegova strast i njegova najveća ljubav.
I upravo o toj svojoj ljubavi napisao je veliki broj radova, naučnih radova, kataloga, učestvovao na naučnim skupovima u inostranstvu na kojima je govorio o Rembrantu, održao na desetine predavanja i tribina u Srbiji na kojima je slavio Rembrantovu umetnost, ali i holandsku umetnost XVII veka, i napisao tri knjige o Rembrantu.
Godine 2006. povodom četiristotine godina od rodjenja Rembranta, Marković je, zajedno sa Zlatkom Pavlovićem iz Aleksinca i Ivicom Živkovićem iz Niša, radio kopije Rembrantovih slika i crteža.
Od 26 kopija, Marković je naslikao, odnosno nacrtao “Portret starog Jevrejina”( ulje na kartonu), “Portret nepoznatog čoveka ( akvarel), “Saskijin portret”( olovka na hartiji), “Zaspalo odojče u kolevci”( tuš na kartonu), “Autoportret slikara naslonjenog na kameni zid”( ugljen na kartonu) i “Portret Rembrantove majke”( tuš na kartonu). Izložbu je pratio katalog pod nazivom “Trag duše”, koji je Marković priredio.
Kopiranje radova jednog genijalnog umetnika, samo po sebi ne predstavlja ništa novo.
U ovom slučaju, kopije su imale za cilj da prikažu jedan segment Rembrantovog stvaralaštva koji nije bio dostupan široj publici, i koji je neopravdano zanemaren.
Reč je, naime, o pejzažima, žanru koji nije Rembrantov fah.
Zna se samo za desetak Rembrantovih naslikanih predela i nekoliko crteža predela, radjenih tušem. (Većina tih radova potiče iz Fondacije Armanda Hamera, SAD). Zato radovi ove trojice slikara predstavljaju poduhvat kakav niko u svetu načinio nije.
Istine radi, i Biblioteka Matice srpske štampala je tim povodom, katalog koji su priredili Ksenija Šulović i Aleksandra Drapšin. Katalog je bio sastavljen od citata autora koji su se bavili Rembrantom( zastupljen je i Kamenko Marković) i 8 crno- belih reprodukcija Rembrantovih dela. U katalogu “Trag duše”, reprodukovano je 16 kopija Rembrantovih dela, od toga 8 u koloru.
Kopije Rembrantovih slika i grafika, Marković je izložio u Niškom kulturnom centru. Tom prilikom održao je i raskošno predavanje o Rembrantu. Niš je u tom času bio u grupi sa Amsterdamom, Parizom i Njujorkom, centrima kulture i umetnosti koji su obeležili ovaj vredan jubilej. Izložba je potom gostovala u Kulturnom centru Beograda, na Internacionalnom univerzitetu u Novom Pazaru i na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici.
Izložbu je pratio katalog “Trag duše,” i Markovićevo predavanje o Rembrantu.
U neizbrisivom sećanju ostale su mi Markovićeve nadahnute i sugestivno izgovorene rečenice o Rembrantu.
Nikada pre i nikada kasnije, nešto slično nisam čuo o tom umetniku.
Govoreći o jednom uzbudljivom, dramatičnom na mahove i tragičnom životu, a Rembrantov je bio takav, profesor je u suzama završio svoje izlaganje.
Konačno, Marković je, jednim briljantnim predavanjem u Nišu, 2023. godine, obeležio 55 godina bavljenja Rembrantovim životom i stvaralaštvom.
Ono što sa posebnim zadovoljstvom želim da istaknem je činjenica da je profesor Marković jedini istraživač u svetu koji se toliko dugo bavi Rembrantom, i jedini koji je video gotovo sve ono što je ostalo iza Rembrantove smrti( ovo potkrepljujem činjenicom da je Marković prvi pisao i objavio reprodukciju Rembrantove slike “Haman moli Ester za oproštaj”, koja je bila gotovo sakrivena od očiju javnosti, u jednom mračnom ćošku Muzeja umetnosti u Bukureštu.
O toj slici, u vreme strašne Čaušeskuove diktature ni reč nije bila napisana u Rumuniji, svet nije znao za ovo Rembrantovo delo. ( U svojoj knjizi “Od Karavadja do Brankušija”, profesor Marković je objavio reprodukciju ove slike i dao detaljan opis).
Na Petom medjunarodnom naučnom skupu, održanom aprila 2014. godine, na Korporativnom medjunarodnom slavjanskom univerzitetu “G.R. Deržavin”—Sveti Nikole u Makedoniji, prof. dr Kamenko M. Marković je prezentovao rad pod naslovom:”About Rembrandt’s painting, Haman Begging the Mercy of Esther”. Bilo je to tako sugestivno predavanje, da je zasenilo sva druga izlaganja, te se tokom trajanja skupa govorilo samo o Rembrantu i toj njegovoj slici iz Nacionalnog muzeja umetnosti u Bukureštu. Do toga časa stručna javnost nije znala za ovo remek-delo. A prisutni naučnici iz Rusije, Bugarske, Makedonije, Srbije i drugih evropskih zemalja prvi put su čuli za tu sliku i videli njenu reprodukciju.(Bio sam učesnik tog skupa pri Sekciji za lingvokulturologiju).
Fascinira činjenica da je Kamenko Marković punih 55 godina obeležavao predavanjem ili tekstom ( namenjen novinama ili časopisima) dan Rembrantovog rodjenja i dan Rembrantove smrti( pošlo mu je to za rukom i dok je bio vojnik, kazao je jednom zgodom).
To niko, nikada, nije radio u svetu. Marković se i po tome razlikuje od ostalih istraživača Rembrantove umetnosti.
Aleksandar Stanković je priredio knjigu pod nazivom : “Rembrant Kamenka Markovića”. Njeno tkivo sačinjavaju komentari onih koji su godinama slušali Markovićeva izlaganja, ne samo o Rembrantu, i komentara studenata kojima je Marković godinama predavao “Opštu istoriju umetnosti novog veka”, na Katedri za istoriju umetnosti. Ta knjiga nepotkupljivo svedoči o Markovićevoj opčinjenosti istorijom umetnosti.
Stupio je u istoriju umetnosti, kao što se pre stupalo u kaludjere, da u svom činu uživa i da u njemu umre.
Ilustracije radi, prenosim iz pomenute knjige, tri komentara, nasumice odabrana. Prvi je napisala Nela, drugi Dragana, treći Jovana. Svi potiču iz 2017. godine.
“Prisustvovala sam predavanju profesora Kamenka M. Markovića kada je govorio o Rembrantovom stvaralaštvu, sa posebnim osvrtom na umetnikove portrete i autoportrete. Marković je na briljantan način istakao uslove u kojima je genijalni umetnik stvarao. Porodica, okruženje, nerazumevanje sredine i kolega uticalo je na Rembrantovo stradanje, koje je započelo “Noćnom stražom”.
Marković je sugestivno, nadahnuto i sa neverovatnom količinom strasti i podataka oslikao holandski sedamnaesti vek, i kristalno jasno istakao kolosalnu Rembrantovu figuru.
Bila sam u potpunosti ganuta divnim rečenicama kojima je Marković opisao stanje Rembrantove duše nakon smrti Saskije, umetnikove žene. To baca novo svetlo na Rembranta i otkriva ga kao čoveka privrženog porodici.
U slikama nastalim nakon Titusove smrti (Rembrantov sin, jedinac), kod Rembranta je prisutna nesaglediva ljudska patnja. Rembrant ju je prikazao tako snažno, da je oseća svaki čovek na planeti.
To je drama roditelja koji je izgubio čedo. Markovićeva predavanja su nešto veoma dragoceno i uopšte ne čudi što su sale u kojima on govori uvek pune.
Predstavio je niškoj publici u poslednjih dvadesetak godina čitavu jednu besmrtnu galeriju umetnika, na čijem je vrhu neprikosnoveni kralj slikarstva—Rembrant Harmens van Rajn”.
“Profesor dr Kamenko M. Marković predavao mi je na fakultetu. Njegova predavanja su svojevrsne i neponovljive pozorišne predstave o slikarima. On je od Rembrantovog života i stvaralaštva načinio nešto što se ne zaboravlja. Briljantan poznavalac života i rada ovog slikara on nas je sve dovodio svojim rečenicama do ekstaze. Pozdrav velikom rembrantologu i meni dragom profesoru. Rembrant je bio i ostao najveća ljubav profesora Kamenka M. Markovića, a i mi studenti smo “ludački” zavoleli tog čarobnjaka umetnosti”.
“Prof. dr Kamenko M. Marković je sjajan i neponovljivi znalac Rembrantovog života i rada. Jedno njegovo predavanje iz sveta istorije umetnosti doživljava se kao svojevrsna ljudska drama. Treba ga čuti i nešto će se u vama pozitivno dogoditi. Zbog njega sam odlazila na predavanja koja su me ispunjavala. Uveravam vas da nikad niko ništa nežnije i divnije, o Rembrantu, rekao nije”.
Priredio:Milan Manić
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
Sa velikim uživanjem i sa radošću sam pročitao ovu fantastičnu priču, tim pre što sam slušao Markovićeva brojna predavanja o Rembrantu ali i o drugim slikarima: Rubensu, Velaskezu, o skulptoru Brankušiju. Decenijama čitam njegove tekstove iz sveta umetnosti ali i one vezane za „Oazu radosti“ u nasekju u kojem živi ge se brine o mačkama. Divan čovek, plemenit, i svakako jedan od najbo0ljih poznavalaca Rembranta. Terkst je napisan tako da pruža sjajnu sliku o čoveku koji je od istorije umetnosti napravio svoje najveće zadovoljstvo, a od Rembranta – svoju najveću ljuvbav. Živ mi bio profesore.
Kakva priča. Kakva biografija!Dantastično.
Fotografija koja prati ovaj sjajni tekst nastala je za vreme profesorovog predavanja o Rembrantu u Biblioteci „Stevan Sremac“ u Nišu. Prisutni su bili, zadivljeni onim što je profesor otkrio o Rembrantu i razumeo sam zašto je Rembrant ljubav njegovog života. Nikada nešto slično nisam ni čuo ni doživeo, a prisustvovao sam mnogim predavanjima univerzitetskih profesora. To je bilo predavanje puno snažnih emocija, bisernih rečenica i sjajnih analiza Rembrantovih dela. Marković je prisutne zaludeo Rembrantom, tako da sam na sledećem predavanju koje je Marković imao u Studentskom kulturnom centru u Nišu, prepoznao bar desetak onih koji su bili samnom na predavanju o kojem govorim. Izlazeći iz sale iImao sam utisak da sam prisustvovao nečem velikom . Glavni junak te drame, sjajni holandski slikar rušio je svojom genijalnošću prošlost i otkrivao nove slikarske svetove. Predavač, prof. Kamenko Marković je sve to pretočio u priču koja je opojna kao otrov.
Molim redakciju da mi komentar objavi kao zasebni tekst! Hvala!
Kamenko Marković, erudita i profesor univerziteta, poznat je kako po svom briljantnom umu, tako i po svojim strastima koje se protežu izvan akademskih krugova.
Iako mu ime odražava snagu i stabilnost, Kamenko je zapravo nežna duša, sa beskrajnom pažnjom prema umetnosti, ljudima, i životinjama.
Kao veliki poznavalac i ljubitelj Rembranta, njegovo razumevanje umetnosti ne prestaje da zadivljuje studente i kolege. Njegova predavanja, često protkana detaljima o Rembrantovim delima, odišu strašću i posvećenošću koje odražavaju Kamenkovu istinsku fascinaciju ovim majstorom baroka. Međutim, ono što Kamenka čini posebnim je i njegova nežnost prema stvorenjima van ljudskog sveta, posebno prema mačkama koje hrani u velikom broju zajedno sa svojom komšinicom. Svakog dana, Kamenko i ona pažljivo brinu o svojim četvoronožnim prijateljima, donoseći im hranu i pažnju u dvorište prekriveno zlatnim lišćem jeseni, dok se mačke polako okupljaju, mirno, ali s radošću, čekajući da im posude budu pune. Autorka ovog teksta imala je priliku da posmatra ovaj čin gotovo ritualnog hranjenja, diveći se tihoj komunikaciji koja postoji između Kamenka, komšinice i mačaka. Kamenko bi se sagnuo, nežno izgovorio ime svake od njih, a mačke bi se priljubile uz njegove noge pre nego što bi krenule da jedu. Njegova komšinica, tiha i posvećena kao i on, dodavala bi hranu iz kesica u posudice, a svaki njihov pokret bio je pažljiv i pun brižnosti. Njihova svakodnevna rutina postala je više od pukog hranjenja životinja – to je bio trenutak sklada između ljudi i prirode, trenutak mira u kojem su se zaboravljali svi drugi problemi. I dok su razgovarali o umetnosti, svakodnevici, pa čak i o vremenu, čin hranjenja mačaka bio je poput malog remek-dela – kao da je svaki potez njihove ruke, svaki dodir posudice bio deo veće slike, slike harmonije, ljubavi i zajedničkog života. Autorka nije mogla da ne primeti koliko su jednostavni trenuci poput ovog bogati značenjem, koliko Kamenkova ljubav prema umetnosti i životinjama podjednako govori o njegovom bogatom unutrašnjem je svetu, svetu u kojem se svakom živom biću pristupa sa pažnjom, nežnošću i poštovanjem, baš kao što se divi svakom potezu Rembrantove četkice.
MOJ HEROJ,MOJ IDOL
ČAROBNO, FANTASTIČNO. TAJ ČOVEK JE ZASLUŽIO MNOGO VIŠE NEGO ŠTO JE DOBIO. LJUUBAZAN, ULJUDAN, ZANSEN SVETOM UMETNOSTI OČARAA SVAKOGA OPOJNIM PRIČAMA. ON JE MOJ HEROJ!
SJAJNO!
ZORICA,UČITELJICA
PROČITALA SAM VELIKI BROJ TEKSTOVA KOJE JE NAPISAO KAMENKO MARKOVIĆ I SVAKI JE BIO TAKAV DA SAM BILA SREĆNA ŠTO MI SE PRUŽA PRILIKA DA IH ČITAM. TAJ ZANESENJAK SVETOM UMTNOSTI TOLIKO PUTA NAS JE ZADIVIO SVOJIM PREDAVANJIMA O REMBRANTU, RUBENSU, VELASKRZU, BRANKUŠIJU, SAVI ŠUMANOVIĆU, PRIČOM O ZVONAČKOJ BANJI.. NJEGOV SIN JE ULIČNI ČISTAČ SMEĆA SA ZAVRŠENIM FILOZOFSKIM FAKULTETOM. JUTROS SAM GA VIDELA SA KANTAMA SMEĆA
DIVLJENJA DOSTOJNO
ČITAJUĆI OVAJ PREDIVNI ČLANAK I NEHOTICE OTKRIVAMO DELOVE JEDNE SJAJNE BIOGRAFIJE- BIOGRAFIJE ČOVEKA KOJI JE SAV UMETNIK: SLIKAR, PISAC, PESNIK, LIKOVNI KRITIČAR i PROFESOR ISTORIJE UMETNOSTI NA KATEDRI ZA ISTORIJU UMETNOSTI (SADA U PENZIJI).TEŠKO ĆE SE NAĆI SLIČAN PRIMER KOJI SVEDOČI DA JE NEKO 55 GODINA UTROŠIO IZUČAVAJUĆI REMBRANTOV ŽIVOT .PORED TOGA OVAJ ČOVEK JE I VELIKI LJUBITELJ I ZAŠTITNIK ŽIVOTINJA: KAKAV ČOVEK-KAKVO SRCE, KAKVA DUŠA.VELIKI ČOVEK I VELIKA DUŠA: ŽIV BIO.
POzdrav za velikog rembrantologa. U svetu mu ravna nema.
Dragi moj profesore,
Jednom će sve ovo proći, ostaće samo prave vrednosti. ONO o čemu ste govorili na predavanjima živeće u meni dok trajem. Vredi na ovom mestu pomenuti onu prastaru mudrost koja glasi: TIGAR OSTAVLJA KOŽU, ČOVEK DELO:
Ovaj tekst čita se sa uživanjem jer govori o čoveku koji je decenijama snažno prisutan u kulturnoj javnosti. O Markoviću se u komentarima govori kao o velikom humanisti i ljubitelju životinja, kojima je posvetio značajni deo svog vremena i veliku ljubav .Profesor Marković održao je u Nišu nekoliko predavanja koja su imala humanitarni karakter. Nema nikakve sumnje da je reč o čeveku koji voli životinje..
IME KOJE ĆE SE PAMTITI
Negde sam u komentarima pročitala da će ime Kamenka Markovića jednoga dana nositi škole ili trgovi. Ne treba toliko daleko iči. ONO ŠTO JE SASVIM IZVESNO JEDNA NAGRADA IZ SVERE UMETNOSTI MOŽE da nosi ime „kAMENKO MARKOVIĆ“. ( ČOVEK SLOVI ZA JEDNOG OD NAJBOLJIH POZNAVALACA REMBRANTA I BRANKUŠIJA. U STRUČNIM KRUGOVIMA GA ZNAJUI KAO EKSPERTA ZA HOLANDSKU UMETNOST XVII VEKA .RADIO JE U OBRAZOVANJU 40 GODINA. Za sada, samo parkić pored zgrade u kojoj živi i koji je profesor svojeručno napravio još pre 30 godina , ljudi zovu “ Kamenkovo ćoše“.Pamtiće ga članovi porodica jednog broja veterana koji su učestvovali u ratu na Kosovu i Metojiji 1999. godine i tamo obolel,i, a profesor je nekima sa kojima se družio kupovao lekove i materijalno ih pomagao. On je covek sa srcem velikim..
ČOVEK IZUZETNE DAROVITOSTI
POznajem Kamenka Markovića decenijama. Reč je o jednom izuzetno darovitom čoveku koji se iskazao kao slikar kao ,organizator kulturnih manifestacija ,on je pisac sjajnih knjiga sa područja istorije umetosti( posedujem jedan broj nji) bio je sjajan profesor, humanista sa stažom od 5o godina , učesnik je rata na Kosovu i Metohiji 1999. godine( patnje koje je tih dana doživljavao briljantno je opisao u svojoj knjizi „Kambelevac, neispričana priča“, pesnik , čija prefinjena poezija dotiče samo dno ljudske duše. Marković je predavao godinama Renesansu u umetnosti na fakultetu , a meni on deluje kao neki renesansni čovek, koji se uspešno iskazao na brojnim poljima.
NEVEROVATAN ČOVEK Neumem da vam opišem oduševljenje prisutnih nakom Markovićevog izlaganja o Rembrantu, pre nekoliko godina u Studentskom kulturnom centru u Nišu. Iako je Marković skoro dva puna sata govorio na svoj način o Rembrantu, a to znači sa puno žara, ljubavi, oduševljenja, podataka iz života umetnika i divnih analiza slika, Nas nekoliko ga je, posle predavanja opkolilo i zamolilo da nam kaže nešto još o Rembrantu“. Marković je nastavio da nam priča, i tako smo nakom sat vremena stigli do pijace „Boško Buha“. NIje mi poznato da je neko nekada nešto slično načinio. Marković je fanatik umetnosti, čovek njome opčinjen, on živi umetnost. Na kraju predavanja rekao je nešto što mi je i sad prisutno u svesti: „Čitavog života sam putovao svetom , pisao o evropskim umetnicima, skoro sve svoje snove sam ostvario u domenu umetnosti, video sam najveće muzeje i galerije sveta, razgovarao sa velikim brojem slavnih umetnika ali ništa krupno nisam uradio za svoj zavičaj. Želja mi je da, u Babušnici napravim nešto vezano za umetnost. Ako to ne uradim smatraću da sam u svom životu načinio krupan korak unazad. Kambelevac moje rodno mesto sigurno nije bila prva moja reč , ali zasigurno biće poslednja koju ću izgovoriti. Nema sreća bez onog mesta u kojem smo se rodili i proveli detinjstvo“.
SJAJAN RAD
Kao osoba koja je gorine provela u obrazovanju, da mogu ovaj rad bi smestila , kao „enciklopedijski“ u udžbenik vezan za likovnu kulturu. On na najbolji mogući način ,inspirativno, govori šta jedan čovek može postići ako je posvećen poslu. koji voli. Ovim radom napisana je sjajna biografija Kamenka Markovića čoveka koji je čitav svoj život posvetio Rembrantu, zato je i najbolji njegov poznavalac na svetu. OVAJ RAD BI VALJALO ČITATI UČENICIMA OSNOVNIH RAZREDA PA SVE DO ONIH U SREDNJOJ ŠKOLI, DA VIDE KAKAV JE NAPOR POTREBAN DA SE SAVLADA DA BI ČOVEK U NEČEMU USPEO. Hvala.
Rad koji zaslužuje da bude smešten u čitanke jer svedoči o naporu pojedinca da uspe. Nije važno gde je rodjen u selu ili gradu, ako ima neku ideju, san, ta osoba će uspeti u živoru . Uslov je da puno radi. Čula sam od jedne kolegenice, da je jedan učenik u njenoj školi na temu „Moj idol- moj izbor“., upravo pisao o junaku ove priče, o profesoru Markoviću, čoveku koji potiče iz sela ali ga to nije sprečilo da postigne to što je postigao.
NIJE TEŠKO BITI DOBAR
Bila sam jedna od onih koji su prisustvovali predavanju profesora Markovića 2023. kada je profesor obeležio 55 godina bavljenja životom i stvaralaštvom Rembranta van Rajna. ULAZNICA za to predavanje bila je kesica „Viskasa“ namenjena macama u „Oazi radosti“, gde profesor i njegova komšinica Dragana više od decenije čuvaju mace. Naravno, ljudi su donosili više od jedne kesice ali to je malo za sve što ovo dvoje ljudi čine za nezbrinute životinje.( Broj tih plemenitih životinja je na tom mestu ograničen kako sam čula, i da Komunalna policija neće tolerisati nijednu više od broja koji su zatekla). Znam da je profesor držao brojna predavanja u kosrist nezbrinutih životinja Niša i zato sam juče odnela jednu količinu hrane tim divnim stvorenjima i malo pomogla tim plemenitim ljudima. Nije teško biti dobar, samo je potrebno da to želite.
Pratim aktivnost profesora Markovića godinama. Fascinirana sam onim što radi i kako radi. Slušala sam njegova predavanja, čitala njegove knjige, pratim njegove tekstove na portalima i radujem se njegovim pričama o Kambelevcu.. To jeKada smo kod predavanja slušala sam nekoliko njih kada je govorio o slikarima epohe baroka o Rembrantu, Rubensu, Velaskezu, Van Dajku… Govorio je uvek, nadahnuto, sa strašću koju nikada ranije nisam čula od nikoga. On kao da živi njiihove živote, i kao da ga životi tih ljudi jedino raduju. On iznova proživljava sve ono što je bio njihov život, a to čini na veoma sugestivan, slobodno mogu reći neponovljiv način. Tu dramu života i rada svakoga od tih umetnika i ne samo tih, publika odlično razume. On ne skriva da voli taj svet velikih mrtvih ljudi , ne skriva da ih voli više od svega, da je opčinjen slikarima, skulptorima, arhitektima, literatama, i da su oni vazduh koji on diše. Jednom zgodom je kazao:“Sve moje ljubavi su mrt, ali mi to ne smeta da ih beskrajno volim“.