Od sedam hiljada jezika kojima se danas govori, svakome je samo jedan maternji. Onaj koji udahnemo s prvim majčinim osmehom, prvom uspavankom, prvim plačem, još nesvesni svega što nas čeka na životnom putu kojim smo zakoračili kao građani sveta, a ipak, genetski vezani za samo jedno podneblje koje je izvorno naše.
Juče je širom sveta obeležen Međunarodni dan maternjeg jezika, proglašen od strane UNESC-a 1999. godine u znak sećanja na studente ubijene 21. februara 1952. godine u Bangladešu (istočnom Pakistanu), kada su održani protesti u organizaciji Pokreta za bengalski jezik, stoga što njihov jezik nije proglašen za zvanični.
Sa učenicima i nastavnicima Osnovne škole “Car Konstantin“ u Nišu obeležili smo juče ovaj dan tribinom o maternjem jeziku, na kojoj je prof dr Tatjana Trajković, dijalektolog, istakla da se maternjim jezikom treba ponositi jer je i to deo naših korena, naše bogatstvo i znanje više, a da standardni jezik kao veštačku tvorevinu valja savladati radi opšte kulture i boljeg sporazumevanja. Da se mi sa juga ne smemo stideti ni naših padeža, ni naših specifičnih reči, ni toga što nikada nećemo savladati pravilnu akcentuaciju – jednostavno to nije deo naše kulture govora, odnosno nismo rođeni sa pravilnim akcentima.
Budući da Violeta Jović piše na svrljiškom, a ja na zaplanjskom dijalektu, koji su samo jedan deo poddijalekata timočko-prizrenskog dijalekta, prisutni su mogli da se uvere ne samo u svu lepotu našeg maternjeg jezika, već i u one razlike koje upravo čine suptilnost naših govora.
Škola je organizovala nagradni konkurs na ovu temu, a autori najbolje pesme i priče dobili su Violetine “Dume“ i moju “Blag reč“.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
