Kolumna

ŠTABNI KRIŽ

Nikada u istoriji vanrednih situacija i kriznog menadžmenta nije postojao krizni štab koji je u potpunosti odgovarao masi. Zbog specifične vrste posla kojim se bave, odnosno, zbog situacije u kojoj se društvo nalazi i velike količine emotivniog naboja i naelektrisanja, neretko, ali, takodje ne toliko neopravdano, na krizni štab se gleda sa velikom dozom nepoverenja, iz jednostavnog razloga: oni su uvek produžetak vlasti. A vlast nikada nikome nije bila bliska. Osim nekolicini.

U samoj svojoj suštini, štab je skupina ljudi, postavljena od strane politike (bez obzira da li je kriza politička ili nije) da upravlja i da se sa istom nosi, odnosno, da posledice koje iz nje mogu proisteći, minimalizuje. Kriznih situacija ima i previše, a u ovom vremenu međuzavisnosti i globalizacije, teško ih je sve pobrojati. Od onih prirodnih, do onih izazvanih ljudskom rukom. Najgore vrste situacija i kriza su one za koje ne možemo utvrditi da li su posledica političko-ekonomskih odluka ili majke prirode.

A zašto je to bitno? Bitno je zato što je upravo poreklo krize polazna osnova svakog rešenja. Sa kriznim situacijama za čije poreklo nismo sigurni, postupa se u potpunosti drugačije, zato što sama sumnja u poreklo govori o određenoj dozi političke umešanosti.

Za nijansu složenije raščlanjivanje dalje kaže da je krizni štab ad hoc misija sastavljena od (već dokazanih) eksperata, „nezahvalna funkcija“ (to koliko je zaista nezahvalna zavisi od države do države, a u nekim državama je vrlo zahvalna) koja traje ograničeni vremenski period. To je grupa eksperata (prvenstveno iz dominirajuće krizne oblasti, ali i mnogih drugih) koja pored stručnih znanja, mora posedovati i određene političke veštine, svojstvene vrhunskim političkim donosiocima odluka. Jer, rešavanje krize jeste uvek politička stvar, kakva god kriza nastupila.
Ogroman deo posla koji krizni štab obavlja, odvija se pred očima javnosti i pred kamerama. Kao što bi trebalo da bude, taj javni, prezenterski deo, kao i bilo koji drugi deo iz samog menadžmenta, prepušta se onima koji sa time znaju i umeju. A u svakoj krizi, PR deo nosi istu težinu i jednako je bitan kao i sama stručnost koja rešava konkretan problem. Zbog čega? Zato što mase, tokom krize, gledaju u svoje lidere. Tačka. Utoliko je posao teži, a teret veći.

Jedna od njihovih najbitnijih veština jeste veština amortizacije šoka i besa javnosti. Krizne situacije, pogotovo u ovakvim vremenima, vrše pritisak na donosioce odluka, odnosno na krizni menadžment, a taj pritisak prvenstveno stvara potrebu za stalnim oglašavanjem, sve u cilju kreiranja lažne slike da to prisustvo u javnosti označava dobro vladanje situacijom. Iz konkretno ovih razloga, krizni menadžment ima potrebu i pritisak da konstantno donosi odluke, koje su vrlo često pogrešne. Iz pogrešnih odluka vrlo brzo dolazimo do nepoverenja, kako u političke donosioce odluka, tako i u same članove kriznog štaba.

Treba razumeti i taj pritisak koji je sve vreme u vazduhu. Konstantno pimplovanje između politike i krize (ne njihovom krivicom, svaka kriza je takva) predstavlja jednu vrstu okolnosti koje bi, ipak, trebalo da budu taj razlog više da krizni štab imenuje člana koji nije iz struke, člana umešnog u prezentovanju, veštog u obraćanju i kulturnog u vođenju razgovora sa novinarima, kao i sa 7 miliona gledalaca u pozadini. A zašto? Zato što se veliki deo konferencije posvećuje stvarima koje su u direktnoj vezi sa politikom i njenom fleksibilnošću. A taj deo konferencije nije ni prijatan, pa vrlo često ume da bude izazovan za onog ko se ne snalazi najbolje u tim stvarima. Ili, što bismo rekli, za onog ko nije iz struke.

Poslednja stvar koju krizni štab treba da radi jeste mešanje u dnevnopolitičke stvari. Kao što smo pomenuli, iako u određenoj vrsti autonomije, on ipak zavisi od ljudi i masa. Bez obzira na privilegiju u informacijama koje poseduje, ne sme doći do otuđenja od onih kojima se nešto prezentuje, zato što je njihov posao da budu most koji povezuje građane, politiku i samu krizu. Ukoliko se poverenje u njihov rad izgubi, onda je problem legitimiteta prepreka koju je vrlo teško premostiti tokom samog trajanja krize. I tu zalazimo u onaj deo koji nema veze sa stručnošću. Takvo otuđenje od građanstva neminovno vodi do gubitka poverenja i daljih problema u radu. Kada jedan od članova kriznog štaba (ili više njih) dođu do tačke kada javnost počinje da sumnja u njihov rad, njihovu posvećenost poslu koji obavljaju, ali i kada se njihova ličnost povezuje sa političkim akterima i dnevnopolitičkim temama, onda je mudrije rešavati problem u samom štabu, nego terati inat i kontrirati masi.

Greška koju prave svi politički donosioci odluka upravo je u gorepomenutoj stvari: osećaju kada nešto treba menjati. Bez obzira na lojalnost ili stručnost bilo koga u samom štabu, taj osećaj promene jednog ili više njih stvar je koja odvaja dobre od odličnih donosioca odluka. Prave lidere od onih koji su u senci okolnosti.

Ako sagledamo širu sliku, od države do države, ne možemo ignorisati potpuni haos koji tamo vlada, kako u politici, tako i u samom društvu. Države su na velikim iskušenjima, a politički donosioci odluka rastrzani na dve strane: Kako u isto vreme rešiti krizu i podići svoj rejting. Bez obzira na sve to, na razumevanje koje bi trebalo imati u vezi sa težinom posla koji obavljaju, na pritiske sa kojima se suočavaju, građani ni u jednom trenutku ne mogu biti krivi za (novo)nastali haos, zato što je panika propratna pojava svake krize. Za razliku od njih u samom kriznom štabu i državi, narodu je dozvoljeno da paniči. Ono što nije dozvoljeno jeste širenje panike i pojačavanje haosa radi disciplinovanja mase, zato što je disciplina posledica poverenja. Još tragičnije je ukoliko masa tokom trajanja krize svedoči političkom i bilo kom drugom avanzovanju članova kriznog štaba. To je znak da su odnosi na relaciji politika-struka na nivou na kome ne bi smeli da budu i da političko podmirivanje služi radi postizanja mira u kući.

Ipak, politizacija kriza, koliko god teško svarljiva, posve je normalna politička stvar, a kriza, u većini slučajeva, više ide na ruku onome ko je u tom trenutku na vlasti. Zato je neophodan balans na političkoj sceni, koji je kod nas vrlo problematičan.

Usuđujem se da kažem da niko na ovoj planeti nije bio spreman za ovakvu krizu. Ne postoji institucija koja je bila pripremljena da izdrži ovakav teret. Balans koji treba napraviti i teret koji treba nositi nije svojstven ni mnogo moćnijim i snažnijim državama od naše. Izgrađene institucije, institucije od poverenja, igraju ključnu ulogu u procesu rešavanja kriza. Svaka država radi i gradi za jedan ovakav trenutak, trenutak kada je neophodno podići stvari na mnogo viši nivo.

 

Autor: Vladimir Pešić, master politikolog

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Pročitaj i :
Close
Back to top button