Sloboda Mićalović: Treba da budemo hrabri da dopustimo da nam se desi ljubav

Ovom prilikom, razgovarali smo sa predivnom glumicom Slobodom Mićalović o predstavi, ulogama, ljubavi i životu.

Kako je bilo raditi na ovom komadu?

Sloboda: Nama je bilo vrlo inspirativno, zato što smo se bavili temom koja interesuje nas i našu generaciju. A to je: Da li da posle nekih loših iskustava kada je ljubav u pitanju i razočarenja imamo snage da uplovimo u neku novu vezu i da li možemo da prepoznamo novu ljubav, možda i pravu, možda opet ne? Ali, da li smo baš toliko emotivno osakaćeni i odvojeni? Da li uopšte razumemo mi muškarce, a muškarci nas ili je to večita zagonetka, mi njima i oni nama? Tako da je to nama bilo inspirativno. A ja sam jako volela i volim film Frenki i Džoni i to se sticajem okolnosti desilo. Igor i ja smo u istoj kući, u Narodnom pozorištu. Njegova supruga je moja najbolja drugarica, koja je našla taj tekst i predložila nam to.

Ovo je vrlo aktuelna tema, jer je ljubav suština svega. Čitajući reč dramaturga i reditelja videli smo neke psihoterapijske momente posmatranja ljubavi. Jeste li čitali neku stručnu literaturu da biste se dodatno približili ulozi ili je to više bila introspekcija vas samih?

Sloboda: Nismo, više smo kroz naša iskustva i naš život tražili objašnjenje. Nije to toliko komplikovano da bismo mi sad konsultovali stručnu literaturu, zato što je ovo nama svima poznato. Upravo iz tog razloga smo želeli da vidimo šta mi lično mislimo o tome i kako sve to doživljavamo.

Koliko ste se oslanjali na film Frenki i Džoni dok ste radili na predstavi?

Sloboda: Pa ne previše, zato što su to potpuno drugačije okolnosti. U filmu imate čitav razvoj: kad su se oni prvo sreli, kad rade, kako se gledaju, pa tek onda stan. Ali interesantno je da je prvo ovaj tekst pozorišni nastao, pa tek onda film. A ovde se dešava samo deo u stanu, jedna noć, tako da nismo se uopšte oslanjali. Pozorište prosto diktira drugu vrstu sredstava koje koristite. Jedna sredstva koristite na filmu, jedna na seriji, jedna u pozorištu.

Kakvo je Vaše mišljenje o tome da Ljubav nikada ne biraš sam, već ti se ona prosto desi i ona bira tebe zapravo?

Sloboda: Moje mišljenje, što smo i probali da dočaramo u predstavi, jeste da treba da budemo hrabri da dopustimo da nam se desi. Pa makar i nekoliko puta izgubili i bili razočarani. Naravno, ne kao moja Frenki, koja je prilično emotivno osakaćena, jer je prethodni muškarac tukao, ne mislim u tom smislu, ali u nekom dopuštanju i prepuštanju i prepoznavanju, možda, nove ljubavi, hrabrost je možda najtačnija reč.

A jesmo li svi prestrašeni životom?

Sloboda: Mislim da da. Pogotovu mladi ljudi. Moja generacija još se i nekako izvukla. Mislim da sada mladi ljudi, recimo vaše generacije, možda grešim, imaju strah od vezivanja.

Primećujete li da sve više ljudi oko nas ima tu potrebu za nekim instant zadovoljstvima i da su možda retki ljudi koji zapravo žele da budu dovoljno strpljivi da čekaju to neko trajnije zadovoljstvo?

Sloboda: To je problem, zato što sve nam se danas diktira da bude instant. Nisu uzalud sada svi stručnjaci podvukli instagram stvar kao najveći, najteži oblik koji izaziva depresiju kod ljudi. Zato što vi stavljate na instagramu i ostalim društvenim mrežama, najlepši trenutak u vašem životu. I onda se, naravno, meni koja gledam, čini da je moj život uzaludan i promašen jer se nekom drugom dešava nešto mnogo mnogo lepše.

I to je onaj momenat gde mi više ne možemo da razaznamo stvarnost od one virtuelne. I tu se mi lagano gubimo i odaljujemo. Vi sad sigurno imate utisak da se mi znamo i da smo se videli, jer pratite možda moju instagram stranicu. To se meni često dešava — da svoje prijatelje zaboravim, da nisam videla godinu dana, nego mi se čini kao da smo se juče videli, eto baš smo se juče dopisivali…

Nekako smo bliži, a zapravo smo sve dalji i dalji….

Sloboda: Da!

Vi za sobom imate mnogo divnih uloga, gde uglavnom glumite neke jake i onako pozitivne žene. Mislite li da jednostavno uloga bira glumca na osnovu neke njegove harizme ili opet glumac mora da bude u stanju da glumi neke likove koji su naizgled sasvim suprotni od njega?

Sloboda: Nama je mnogo interesantnije da nam nude različite uloge, mi smo se svi za to i školovali, ali sad to prosto nije do nas. Ja mogu da izaberem da nešto neću raditi, jer sam već skoro tako nešto slično radila, ali sam sigurna da tu ima i jedne i druge stvari: da uloga bira mene i da ja biram nju. Zavisi od perioda života. Kako se sada neke stvari menjaju i ja postajem zrelija, pristižu mi neke druge uloge. U periodu, recimo, do pre pet godina, igrala sam tako neke fine, nežne. A sada, odjednom se promenilo sve i sada igram neke žene koje imaju veliki problem, koje pate, koje su možda čak i nekako muškarače, što je nešto sasvim drugo. To je draž i lepota u našem poslu — kada vam daju neki širi dijapazon.

Naravno, zbog nedostatka para u našoj produkciji, obično idu na sigurnu varijantu. Pa ako im treba neka lepa, fina, nežna oni uzmu jednu glumicu, ako im treba neka koja deluje da nije baš sva svoja, da ne kažem malo blesava, luda ili kako god im deluje, oni uzmu tu.

Kalkuliše se malo s tim?

Sloboda: Nažalost da…

Kada i kako ste shvatili da je gluma Vaš životni poziv?

Sloboda: Moj tata je bio glumac i ja sam odrasla u pozorištu, kao i moja deca što sada odrastaju. Samo što sam ja živela u Leskovcu, koji je manji grad i često sam odlazila. Mama je imala salon blizu, tako da se sve to vrtelo u krug. Obično kažu: Jao više deca glumaca, oni moraju da budu glumci. Ali to je najlogičniji sled okolnosti. Kao što doktorska deca obično budu doktori. Gledate to u kući i dopada vam se ili vam se ne dopada. Meni se dopalo, otišla sam i  baš sam bila klinka kada sam nekako ja to želela, nisam ja znala da ću se time baviti, samo sam to želela… To se desilo tako da sa 17 godina upišem fakultet i onda je to već znate svi kako išlo.

Vi imate talenat i za muziku. Koliko stižete da radite na njemu i da mu se posvećujete, jer, kako se kaže, da talenat koji imamo, a ne koristimo ga, boli i tišti?

Sloboda: Pa sigurno, da. Sad ja više nemam toliko vremena za sebe, jer imam malu decu — školarce, pa je to sve sad ozbiljna organizacija i luksuz da nađem vremena za sebe. A s obzirom na to da igram u predstavi Čikago, koja je mjuzikl, moram da imam neku vrstu treninga. Često kod kuće, kada imam vremena, sviram klavir i pevam. Pevam u autu dok vozim, ali da specijalno odem da se posvetim sebi, ne. Sada mogu da se posvetim učenju nekih novih jezika, to je ono što mi možda otvara novi posao i onda tu prosto moram da budem aktivna.

Šta ste naučili iz rada sa Šotrom i Kusturicom?

Sloboda: Zapravo mi je tu najveće i najbolje iskustvo prakse. Kod Šotre sam naučila da snimam brzinom svetlosti i da proizvedem tu emociju ili promenu radnje, stanja brzinom svetlosti. On radi jako brzo i to što ste tu odglumili, to je snimljeno i više se ne ponavlja. On nema vremena da radi sto puta kao Kusturica i da ponavlja jedno te isto. Nego, to što si snimio, to je zapisano zauvek. Tako da me u tom smislu osnažio da mogu da jako brzo dođem do nekog dobrog rezultata. A rad sa Kusturicom je već druga priča. To je stvarno nešto što se dešava nama glumcima u Srbiji jednom ili nijednom u životu. To potpuno zauzima jedno posebno mesto u mojoj karijeri, u mom životu.

Koji su ključni saveti koje biste dali svojoj deci i svim ljudima oko sebe?

Sloboda: Mnogo je lakše savetovati neke druge mlade ljude, nego svoju decu. Kad je emocija uključena, obično se desi suprotna situacija, da nekad one budu vrlo zrelije od mene i od mojih reakcija. Tako da, one mene malo vaspitavaju, malo ja njih. To je jedno, čini mi se, međusobno učenje i odgajanje. Niti one mogu bez mene, niti ja mogu bez njih. Iz dana u dan to je velika borba i stvarno sad mogu da kažem da to biti roditelj nije nimalo laka stvar. Pogotovu za ljude koji su odgovorni, kao što sam ja. Ali, s druge strane,nametnuli su nam sad kao da je roditeljstvo nešto što se nikad nije desilo, nego da počinje od nas. Ali valjda u kombinaciji sa mojim poslom, to zna malo da bude onako naporno. Ali ono što bih ja želela i čemu težim je da pre svega steknu radne navike, da sutradan sebe mogu da izdržavaju, da uče, da rade, da uče jezike, ali pre svega da budu dobri ljudi to je ono što mi je cilj.

Kada smo radili intervju sa Vašim suprugom i kada smo ga pitali za dalje planove, on nam je rekao da nema dalje planove, jer otkako je postao profesionalac, bilo je prosto nemoguće planirati. Šta biste  Vi rekli?

Sloboda: Istina, u Srbiji ne možemo. U Srbiji najdalje možemo imati planove za mesec dana. Ali i to je neizvesno. Ima ona jevrejska izreka: Ako hoćeš da zasmeješ Boga, kaži — Ja planiram! Tako da od toga nema ništa. Ali ono što znam zasigurno da će se desiti, to je to snimanje u Kazahstanu filma koji sam započela u septembru, sada u avgustu nastavljam.

Izvor: Studentski dnevni list
Autor: Kristina Mitić