Kuća sećanja
Jedna od najstarijih dvospratnica u selu, vlasništvo pokojnog Ljube Manića, decenijama poznata po tome što su u njoj stanovali mnogi učitelji koji su radili u Kambelevcu, danas je prazna, ali spolja bojadisana lepo izgleda.
Osnovna škola u Kambelevcu počela je sa radom 1899. godine. Posle 124 godine postojanja prestala je sa radom 2013. godine.
Za to vreme u Kambelevcu je radilo oko 50 učitelja, neki od njih vraćani su i po nekoliko puta. U jednom periodu, neposredno posle Drugog svetskog rata, u selu je bilo 113 učenika. Školske 1960/61. godine u selu je bilo otvoreno odeljenje petog razreda sa 22 učenika. Predavanja iz svih predmeta bila su poverena Danilu Dimitrijeviću. U godini kada je škola prestala sa radom imala je samo tri đaka.
Danilo Dimitrijević je bio poslednji od učitelja koji su stanovali u kući Ljube Manića. Na radost Kambelevčana ovaj vrsni pedagog i sportista radio je u selu od 1955. do 1977. godine. Bilo je uživanje slušati ga kad govori, kad peva ili svira violinu. Sasvim jednu novu i svetlu stranu njegovog dara otkrio bi njegov rad na planu emancipacije sela. Elektrifikacija sela zahtevala je ogroman napor na širokom frontu aktivnosti.
On je tu dao nemerljiv doprinos. Njegovom ljubaznošću i plemenitoj dobroti njegove žene Zorice, mnogi mladi ljudi su bili u prilici da na njihovom TV prijemniku, u njihovom stanu, vide neke sportske događaje.
U po noći, po kiši ili snegu, kad bi neko od meštana zakucao na učiteljeva vrata i zamolio ga da autom odveze do Doma zdravlja u Babušnici onoga kome je potrebna lekarska pomoć, on bi to učinio sa velikim zadovoljstvom, i bio srećan zbog toga. Njegova empatija nije imala granica.
Igrao je svake večeri fudbal sa svojim đacima, i nikome nije na um padalo da psuje ili da se nekorektno ponaša. Sećam se, da je na jednoj utakmici Dragiša Giša Živković, moj školski drug sa kojim sam sedeo u istoj klupi, izustio tri-četiri gorke reči, nakon kojih je prišao učitelju, izvinio se što je to rekao u njegovom prisustvu i napustio utakmicu.
Bilo bi najlepše, ipak, kada bi Kambelevčani odlučili da na kuću Ljube Manića stave drvenu ploču na kojoj bi pisalo:
„U ovoj kući stanovali su gotovo svi učitelji koji su radili u školi, u Kambelevcu.”
Priredio: Prof. dr Kamenko M. Marković
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
Još jedna prelepa priča o selu Kambelevcu. Moj predlog meštanima sela Kambelevca, odnosno predsedniku Mesne zajednice sela glasi: Nagradite ZAHVALNICOM , što pre, učitelja Danila Dimitrijevića za “ doprinos obrazovanju Kambelevčana i za emancipaciju sela“, i Kamenka Markovića za „afirmaciju sela Kambelevca“. To će možda, značiti da je došlo vreme da nešto počne da se dešava sa Kmbelevcem. Želim vam svako dobro.
Deda Ljubina kuća je postala predmet literature zahvaljujući njenoj lepoti ali pre svega piscu koji je rodom iz Kambelevca. Kuća je sa unutrašnje strane dvorišta izuzetno lepa: ima drvene stepenice i ogromnu terasu lepo uradjenu. Bravo.
Bravo profesore
Ova divna priča je deo istorije sela Kambelevca. Prozor u prizemlju, na istočnoj strani kuće bio je prozor sobe u kojoj je učitelj Danilo stanovao dok je bio samac. Živeo je u našem komšiluku.TREBALO bi da rukovodstvo sela prihvati predlog profesora Kamenka Markovića i postavi tablu sa natpisom.
Vitez umetnosti
Kamenko Marković ima u srcu divljenje koje traje nekoliko desetina godina za one koji se zovu Rembrant van Rajn, Diego Velaskez, Mikelandjelo Buonaroti,, Ežen Delakroa, Pol Sezan, Milena Pavlović Barili, Gistav Flober, Alber Kami,.Miloš Crnjanski, Jovan Dučić, Sava Šumanović, ali i „njegov mili Kambelevac“.
Zaveštanje
Profesor Kamenko Marković je svojim pričama o Kambelevcu „podsetio“ mnoge gde su rodjeni. Medkutim, mnogi su , sva je prilika, zaboravili gde su rodjeni, gde su im koreni. Radeći tako, misle da će ih sredina prihvariti kao autohtone, vojvodjane, mačvane, sremce, beogradjane. ZaludZavičaj nije geografski pojam , on je nešto mnogo, mnogo više od toga!PRIČE prof. dr Kamenka Markovića će ostati zauvek kao svedočanstvo o jednom selu, i kada tog sela nebude više.
Profesor K. Marković jedan od najboljih poznavalaca Rembrantove umetnosti na svetu, humanista, veteran rata, slikar , pesnik i još puno toga u njegovoj sjajnoj biografiji ne odriče se svog rodnog mesta, naprotiv, čarobnim pričama proslavio je selo Kambnelevac o kome priča „pola Srbije“. Bravo, legendo!