U svet slavnih i voljenih se teško ulazi i niko to nije, tek tako, preko noći, postao. Publika, pogotovo naša, traži stalna dokazivanja i ne prašta neuspeh. Poslednjih godina glumačku karijeru Ivana Bosiljčića obeležilo je nekoliko televizijskih serija, zbog kojih je kako kaže, postao prepoznatljiv.
“Ovo je mala zemlja gde ljudi uspeh znaju da nagrade, ali zato svaki kiks žestoko kazne. I tako si stalno na “proveri”. Ja nekako u krug idem – malo film, malo pozorište, malo televizija, nekako cirkuliše sve to i upotpunjuje jedno drugo. Trenutno sam malo više posvećen televizijskom radu, jer od jeseni kreću nove sezone televizijske serije “Urgentni centar”, ali vrlo brzo posle toga vraćam se pozorištu”, kaže Bosiljčić.
Iako preokupiran brojnim poslovnim angažmanima i porodičnim obavezama, neprekidno, kaže, radi na sebi. Više iz hobija i zabave radi, pre dve godine je krenuo ponovo da uči ruski jezik, koji je učio još u gimnaziji. Ubrzo je stigao i poziv iz Moskve za snimanje televizijske serije.
“Verujem da je sam duh prepoznao da se treba spremati, jer za Rusiju treba biti spreman. To su gromade i glumačke i rediteljske. To su toliki projekti da mi ne možemo da ih zamislimo. Stvarno je potrebno da budeš u ozbiljnoj kondiciji i duhovnoj i mentalnoj da bi mogao da ispoljiš svoj talenat. Bilo je naporno, ali svaki napor se trostruko vratio”, kaže Bosiljčić.
Ivan Bosiljčić nije bio jedini stranac u seriji, ali jedini koga nije trebalo sinhronizovati. Upravo zbog dobro savladanog ruskog jezika. To je i razlog što je tehnički deo ekipe tek na pola snimanja shvatio da Ivan nije Rus, što je celoj radnoj atmosferi dalo poseban ton.
“Rusija je velika zemlja. Kao što u Njujorku imate hiljadu i jednu naciju, tako i u Moskvi. Čitava Azija se slila u Rusiju. Istina je da je ekipa celu prvu nedelju snimanja mislila da sam možda Ukrajinac ili negde sa severa zemlje, valjda zbog akcenta. Kada su saznali da sam Srbin, žestoko su me “izgrdili” što odmah to nisam rekao. Zato što oni imaju potrebu da nas tretiraju sa jednom posebnom nežnošću. Od tada je svaki moj dan snimanja sa njima bio poseban”.
Ljubav i prijateljstvo koje Rusi ispoljavaju prema nama nije protokolarna, kaže Bosiljčić, to se vidi i oseća na savakom koraku i u svakom trenutku.
“Mnogo znaju o nama, mnogo nas cene. U zabludi je svako ko misli da ta velika Rusija nema ni pojma gde se nalazi Srbija. Pa ne samo da znaju, nego vrlo dobro znaju ko smo mi. Iz našeg kompleksa niže vrednosti mi smatramo da su to prazne priče, međutim, ni ne znamo koliko je to čvrsta veza, a trebalo bi da znamo. I umetnička i istorijska. I ja verujem da to sve proističe iz onih duhovnih veza, iz našeg velikog pravoslavlja. Za nas su to, pred njima, velike prednosti. Moramo da budemo svesni toga”, zaključuje Bosiljčić.
Televizijski serijal “Hotel Rusija” je zanimljiva krimi istorijska melodrama o diplomatskim odnosima Sovjetskog Saveza i ostatka sveta sedamdesetih godina i ulasku KGB-a u sve pore društva. Radnja se odigrava u Moskvi, u hotelu Rusija, ogromnom zdanju na Crvenom trgu koje je 1976. izgorelo pod nepoznatim okolnostima. Kako i zašto je došlo do požara i na koji način su spasavani gosti u hotelu u kome je od recepcije do poslednje sobe trebalo više od 20 minuta hoda, za sada je moglo dase vidi samo na Prvom kanalu ruske nacionalne televizije. Publika u Srbiji će na ovu tv seriju morati još malo da sačeka.
Iako poslednjih godina živi “život u koferima”, Bosiljčić kaže da mu to ne pada teško. Dešava se da nakon predstave samo skine šminku i pravo na aerodrom, na koncert ili snimanje, i tako danima, nedeljama.
“Kad sam bi mlađi mnogo mi je smetala lenjost, a više od toga ljudi koji priznaju – lenj sam pa šta! Lenjost nije za “pa šta”. Sada sam postao daleko tolerantniji zato što je to stvar kapaciteta, a i nema svako snagu da se menja. Ne možemo sve da merimo po sebi”.
Voli da radi, ali vreme za porodicu mora da se nađe. Visoku emotivnost smatra svojom slabošću, ali se ni ne trudi da je smanji već da svoju umetnost njome oboji, i da prenese na ćerku Ninu.
“Primetio sam da je ona nasledila tu osobinu i od Jelene i od mene. Trudimo se da je naučimo da senzitivnost nikada ne treba pustiti tek tako, nego je usmeravati, prevoditi u umetnost i namicati na stranu ljubavi. Ako si tužan brzo sedi napiši neki stih, zapevaj, izbaci emociju. Ako ti se plače, plači! Ako ti se smeje, smej se naglas! Niko neće reći šta je ovoj ludaji. Tako kad smo na nekom koncertu, uštogljeni, našminkani, skockani a nama se igra, ima da igramo, da plešemo. Kada neko tuguje ja stvarno umem da tugujem isto toliko, pa sve iako mi nije bližnji. Iz toga ide čitava naša umetnost”.
Iako je pre nešto više od pet godina postao stalni član ansambla nacionalnog teatra u Beogradu, Ivan Bosiljčić je i dalje zvezda Pozorišta na Terazijama koji, osim Madlenijanuma neguje mjuzikle. Pored “Čikaga”, “Cigana”, “Jadnika”, “Rebeke”, koji su posebni svetski mjuzikli, rađeni po licenci, posebno je, kaže, ponosan na mjuzikl “Zona Zamfirova”, srpski brend, koji je režirao Nišlija Kokan Mladenović.
“Punih pet godina “Zona” živi na sceni “Terazija”. Ovu predstavu vole svi, i kritika i kolege i izvođači i publika. Pokazali smo da imamo štivo i umeće da na našu temu napravimo svetski kvalitet. Nebojša Dugalić i ja smo prvi glumci u istoriji srpskog teatra nagrađeni Sterijinom nagradom za uloge Hadži Zamfira i Maneta u mjuziklu. To je zaista bio presedan, jer mjuzikl nikada nije bio u selekciji ovog festivala. A i sama predstava je proglašena najboljom na tom 58. Sterijinom pozorju”, ističe Bosiljčić.
Nagradu nije bilo lako zaslužiti jer trebalo je savladati niške akcente i govor.
“Šest meseci ozbiljnog rada sa ozbiljnim mentorima. Kokan Mladenović, kao surovi brat, bio je u stanju da me vraća million puta za svaku pogrešno izgovorenu reč, dok je Desko Stanojević bio malo blaži, više očinski naklonjen, ali su me zajedno doveli skoro do perfekcije. Beogradska publika u prvih nekoliko minuta gotovo i da ne razume o čemu govorimo. Po reakcijama publike mi na sceni tačno znamo ko je došao da nas gleda. Nišlije uvek prve odreaguju i ko god da dođe iz Niša da pogleda predstavu kaže, u vidi ti Užičanina što nauči da izgovara sve ovo. Ali sve je to neka vrsta eksperimenta, jedna vrsta igre. Kako predstava odmiče tako svi razumeju, svi progovore niški i do kraja to bude velika katarza i velika radost”, s osmehom navodi Bosiljčić.
Mjuzikl “Zona Zamfirova” je odličan primer kako se od domaće klasike može stvoriti srpski brend. Predstava je rađena po brodvejskom modelu, ali na našem motivima i kao takva, nije samo interes jednog čoveka, pozorišta ili beogradske publike već značajan nacionalni poduhvat. Od premijere, novembra 2012. do danas mjuzikl “Zona Zamfirova” pogledalo je više od sto hiljada ljudi.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
