Kolumna

Nijanse zla: Nedopravljen

 

Kad se pojavio na političkoj sceni našeg malog mesta, onako smušen, moj muž bi rekao – nedopravljen, al gde bih ja to rekla, taman posla, em sam fina, em, čini mi se da mi je i misli čitao, ne samo što mi je nametao svoje misli, ma… torpedovao bi me i iz države, kamo li iz ove selendre koja nestaje… elem, nismo znali da li da ga žalimo ili da mu pomažemo. A mnogo je tu truda uloženo, nažalost, relativno uzaludno, jer je i dalje ostao nedopravljen. Doduše, smušen odavno više nije, ali za žaljenje svakako jeste. Ipak je njegovoj pojavi daleko bolje pristajala ta smušenost, koja je kod posmatrača mogla da izazove i određenu dozu simpatije i empatije, nego ona količina nadmenosti koja je počela da isijava iz njega čim smo ga malo edukovali i opravili ga za taj put kojim je tako žarko želeo da ide.

Nije mi, doduše, u opisu posla bilo da ga učim pravilnoj upotrebi padeža, niti tome da pravi gospodin, što tako žarko želi da bude, ne kaže uz stepenice dami “izvolte, izvolte, pa ja sam kavaljer“, nego ide ispred nje… zna se zašto. Niti mi je posao bio da mu skrećem pažnju na to da će zaposlene daleko efikasnije animirati  da izguraju i neke zadatke koje im takođe nisu bile u opisu posla, ukoliko pokaže bar malo ljubaznosti prema njima i bar povremeno ih pita kako su, je li im ozdravilo dete i treba li im pomoć oko smeštaja babe u starački dom, koji je bio u resoru njegove stranke posle međustranačke podele vlasti na lokalu. Kao što mi nije bila dužnost ni da ga upoznam s nekim pravilima oblačenja, tipa da bele čarape idu samo uz patike, koje se inače ne nose na radnom mestu… barem kada je predsednik opštine u pitanju, da se kravata ne nosi uz košulju kratkih rukava i da cipele ipak ne bi trebalo da budu svetlije boje nego pantalone…

Ne znam kada je baš počelo moje stradanje, biće da je nekih naznaka i pokazatelja bilo i mnogo pre mojih prvih suza zbog njegovog bezrazložnog  zakeranja, ali kada je to, da on i te kako ima nešto protiv mene, postalo toliko jasno i očigledno – vrag je već pojeo šalu. Nekako smo funkcionisali dok je njegova karijera išla uzlaznom linijom i dok su mu se na tom putu građenja karajere, dakako laktanjem i ulizištvom, svi redom sklanjali, a bogami, neki već polako i klanjali. Onda se naprasno preselio u veliki stan na najboljoj lokaciji. U rekordno kratkom roku ispred njegovog imena na vizit karti pisaolo je dipl… nije mi baš jasno čega, ali, uglavnom, shvatili smo da nije zalud omogućio otvaranje isturenog odeljenja nekog privatnog fakulteta u našem “seocetu“. Kad je postao mr, stvarno ne znam. Valjda ga nije okačio odmah, da se Vlasi ne dosete.

E, da, propustila sam ovo da kažem: kada mu je pre ovoga, dipl…  na jednom kolegijumu sekretar opštine rekao: ma daj da odvedemo profesore na jedan dobar ručak i da konačno to skineš s vrata – o nekoj višoj školici je bila reč, pitala sam ga šta je to upisao. I pošto sam shvatila da se ubrzanim tempom primicao diplomi posle samo jednog semestra, dozvolih sebi da se našalim: a što nisi odmah upisao dve, da se ne mučiš dvaput.

Kad bolje razmislim, biće da je to ona kap koja je prelila čašu njegovog podnošenja mene, koja ga je naučila kad se nose te bele čarape i kad se kaže Beogradu, a kad – Beograd.

Katastrofalni rezultati njegove stranke na lokalnim izborima trebalo bi da su mi doneli makar malo olakšanja, na trusnom poslu portparola opštine Bogu iza nogu. Tama sam počela lakše da dišem, kad – ne lezi vraže, vrli gubitnik je metodom preletaštva ponovo postao faktor odlučivanja u našem malom mestu. Ne samo da je vaskrsao, ljudi moji, vratio se u velikom stilu. Sa sve idejom da se raspušta kompletna služba informaisanja, navodno u cilju štednje, a ukinut je i lokalni list čiji je urednik bio – pogađate, moj muž.

Nas  dvoje, odjednom na belom hlebu. Opravi nas lepo onaj – nedopravljen. Dve diplome,legalno stečene marljivim radom u redovnom roku, visok prosek, certifikati, nagrade i priznanja – ma daj, kome je sve to bitno. Na svu sreću, ima i ljudi koji znaju ko smo i šta smo, opraviše oni nas, očito nedopravljene za vreme u kome živimo, te nekako opstadosmo.

Sledeće izbore dočekala sam kao novinar regionalnog lista malo drugačije orijentacije od onog koji je opština formirala od podobnih kadrova.

Nikada neću zaboraviti tu izbornu noć.

Negde oko 18 sati činilo se da će ponovo likovati. Njegova žena, rekoše nam, već naručila trubače, videli su njihov kombi nedaleko od zgrade opštine. Ketering se uveliko spremao.

Oko 20 sati kombi se udaljio. Sala s keteringom je zaključana.

Njega smo čekali do 22.30. Stigao je sa svojom svitom, pokunjeni svi odreda. Samo je odmahnuo rukom prolazeći pored nas. Niko nije znao da li ćemo dobiti njegovu izjavu, a vreme odmiče. Rezultati su već bili poznati. Ka-ta-stro-fa-lan poraz! Mat u dva poteza. Fijasko.

Pojavio se oko 23.30. U međuvremenu se sabrao, smislio šta će ili dobio instrukcije za to i… sreli smo se nas dvoje, oči u oči.

-Mi smo izuzetno zadovoljni rezultatima glasanja, od okolnih sela pobedili smo u 66 odsto – počeo je da veze nekakvu nebuloznu priču, zagrcnuvši se posle svakog procenta koji je navodio.

Moje oči su sjale, ali znam da to nije mogao da vidi. Jer nije ni smeo da me pogleda u oči.

Da je mogao da zaviri ispod maske preko donje polovine mog lica, video bi jedan ogroman osmeh osobe koju je u jednom trenu doveo na rub egzistencije, samo zato što ga narod nije voleo.

Više nisam ni reč čula o njemu.

Iz zbirke priča 24 autora, “Nijanse zla“, objavljene krajem prošle godine.

Fotografija: Dragan Milojković

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button