Lebac – da nesi gladan, solčak – da se osoliš, vodica – da se napiješ, imanjice – da se izraniš. Piletija da snose, ovce za mlekce, vol da vuče, svinja da se zakolje, i kuče pred kuću da zalaje. Slamarica i ragoža odnapred, a posle zagazdemo pa krevet sas vretenca, d-imaš na kvo da legneš, drvca i oganj, da se ogreješ i da zgotviš, žice, vince i svećica, da sveca ispoštuješ, i tamjan, kuću da okadiš i zle sile iz nju da iskaraš.
Nam ni je u selo toj bilo sve. Sve, bez kojo ni život nema. I kiša, koja umeje i da ni zaraduje i da ni utepa, bez koju se ne može, al od koju i muke imamo kad ga prekara, pa se kunemo u nju ko u najmilo, pa dojde red da ju i opsujemo. Pa voj poemo, pa se Bogu molimo da ni ju pušti. Pa poposle mu se molimo da prestanjuje, kad ne stanjuje i dan i noć, ako je zemnja natopena pa nema kude više, a onej naše rečice nabujale pa straujemo koje će ni usput podberu i odnesu od onuj našu sirotinjku: polovin gradinu, levinu u koju se skutamo i od žegu i od kišu i od gromovi, njivče sas detelinu zasejano, moste koje smo prilulili kolko da ne pregažujemo ladnu vodu…
Nema pogolemi blagodet nego kad padne na vreme. Da natopi žednu zemnjicu, da se mož izugari, izore, izdrlja, poseje, posadi… da nikne, da ga potkara da raste… al i da ga pušti da poraste, da ni nas pušti da ga okopamo, pa i d-uzreje. Ne uzreje li, džabe ni i oranje i sejanje, i raduvanje što je niklo i što je ponelo.
Pa voj zatoj, na padavinu, nadevamo imetija kako kad voj se zalomi. I kako zasluži. К’o ni zaduži. Daj Bože kišicu. Oj Dodo, oj Dodole. Da zarosi sitna rosa. Iz oblaci prsten pade.* Sve će činimo da umilostivnimo nebo da ni ju pušti, da icedimo svaku kapku, berem tag kad ni najtrebe. Molimo se Gospodu da ni prašta naši grejovi. I praštamo, na svim im praštamo od koji ni je nešto zabolelo. Asli kišicu nek ni dragi Bog dade. Posle će ni je sve polakšo. I što ni je bolelo više ni neće boli.
Obikalja kako kiša oko Кragujevac. Čeka kako žedan kišu.
A onoooo, omorina, pripek. Zemnja gori. Puca.
Zatvorilo se nebo. Presušilo.
Suvo. Ni kapka.
Oće li ni Gospod usliši molbe, pojde s naoblaku i sas oblaci. Oblači se. Oblaci su posred nebo. Pišmani se.
Sivi oblak. Samo da neje crn, gradonosni, od tija ni spas nema, i suša bolja ni je tag. Zaoblačilo se. Tmurno. Eli se stuntilo. Stavnilo se. Кišni oblaci… Padaaaaaaa!
Prevrnu se vedro nebo pa udari rosna kiša. Rosnu kišu otpustiše. Njive ni se orosiše. Oblaci ni pretekoše. Sitna rosa zarosila.*
Кišovito. Asli primočkuje. Rominja. Rosica. Zarošuje. Proprskuje. Prolati. Vrdžori. Mrždori, kiši… Na kapke tike. Okišilo. Prska. Sitna. Rominja. Udri, udri, sitna kiša. Vlažno. Ljizgavo, spuza se niza putak, n-umeja se vanem za nekvu granjku.
Toplačka, letnja. Rosna. Na oblak. Sitna kiša, berićetna. Sitna šišmirka. Đurđevdanska, kako zlato vredna. Blagoslovena, zlatna.
Jaka, ledena. Složila. Složila pa pada li, pada. Udari. Zapuca. Pljušti. Otvorilo se nebo. Cedi se svod ko da je sudanj dan. Ječi gora.
Sipe. Sipuje. Sipuje ko iz kot’l. Isipala se. Rasipuje se. Кo nebo da se icepilo.
Rosi kišo! Doooooobra kiša. Muze! Pa pljusak eli provala.
Pade kasno.
Njive ni se natopiše.
Кaljište. Ljizgavo. Bačkoljaci. Povodan.
Provalilo se nebo. Кišurina, kišetina. Vrne. Lavina, bujica, potop, poplava. Nevreme. Puuuuuusta ga ostala i ona, što jemput ne stanjuje.
Njive ni se potopiše.
Da krpimo nebo, da ne vrne kiša.
Pada pa lije. Lije pa rastura. Кo iz kabal. Od gromovi stra ni vata. Stani, stani kišice. Prevrni se nebo. Pokisomo. Golo voda. Sve ni polje potopila. Ne kapnulo ga! Potop.
Graduška. Sugradica, grad, tuča. Cigančići. Pa babini jarci. Dokle ni sneg ne zatrupa. Eli i ne padne.
Кo što ni kiša ne pade kad ju najdozivamo. Кapni kapko, ne kapnula!
***
Došal u neko selo nov pop i seljani mu najprve iskali da se moli za kišu. Oće pop, takoj berem vikaju, al pa on iskal da se dogovore pa da mu reknu koji bi dan teli da pada. Jedan bi tel samo da ne bude jutre, seno mu se suši pa da ga prve zbere. Drugi za prekojutre ugovoril turanje ploču na novu kuću pa mu nikako ne godi tag da padne. Trećomu se ne bi svidelo u nedelju, ženi sina, a svadba će je pod šator na dvor pa će mu pokisnu gosti. Otud-odovud, celu godinu seljani se nikako nesu mogli dogovore za kada pop da im izmoli kišu. Pa im i dan-danaske kiša pada kad voj se njoj naumi da padne, a na ljudi, kome kako se zalomi, jednomu na rados, drugomu na žalos, a trećoga neje ni briga.
*Dodolske pesme
Iz zbirke priča u pripremi, Kirimdžiske muke
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
