Pročitao sam na portalu „Kambelevčanje“ nešto veoma interesantno. Naime, jedan Kambelevčanin, onaj što je još davne 1965. godine otišao iz sela na školovanje u Beograd, uputio je poziv svim Kambelevčanima ma gde oni bili, da se sretnu do kraja marta u Kambelevcu, i dogovore šta SVE mogu zajednički da urade za Kambelevac. Mesnoj zajednici sela će potom biti ponudjen dogovoreni paket mera. Kambelevac će, kada se dogovoreno realizuje biti mnogo lepše mesto za život.
Taj Kambelevčanin je prof. dr Kamenko M. Marković, poznati istoričar umetnosti. Do odlaska u mirovinu predavao je Opštu istoriju umetnosti novog veka na Katedri za istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici. Njegov stvaralački rad obeležio je čitav naramak knjiga, njih 46, od toga 30 sa područja istorije umetnosti, šest zbirki pesama, Knjiga crteža starih srpskih kuća, i devet knjiga eseja i priča, veliki broj naučnih radova, više od 1000 novinskih tekstova ( pisao je za više od 40 novina dnevnih, nedeljnih, mesečnih, časopisa, zbornika, publikacija na prostoru od Skoplja do Zagreba), oko 500 tekstova na portalima i više od 70 kataloga. Priznat i poznat u svetu kao jedan od najboljih poznavalaca života i dela Rembranta van Rajna (godine 2023. profesor Marković je obeležio 55 godina bavljenja ovim genijalnim slikarem).
U stručnim krugovima prof. Kamenko M. Marković slovi za jednog od najboljih poznavalaca života i rada Konstantina Brankušija, najvećeg skulptora u istoriji civilizacije. O Brankušiju je napisao tri knjige. Gradju za prvu knjigu pod nazivom „Trag genija- Konstantin Brankuši“, prikupljao je duže od tri decenije, obilazeći svet. Bajkovito napisana, ova knjiga odvodi u san. Svakako, ona jasno otkriva Markovića sanjalicu, fanatika i fantasta kraj Markovića prefinjenog i suptilnog kritičara. Godine 2024. obeležio je 55 godina bavljenja životom i delom ovog genijalnog rumunskog skulptora. Održao je više od 150 tribina širom Srbije ( ali i van njenih granica) na kojima je govorio o Rembrantu van Rajnu, Piteru Paulu Rubensu, Diegu Velaskezu, Polu Sezanu, Konstantinu Kalafateanuu, Konstantinu Brankušiju, Savi Šumanoviću.
Izlagao je više puta samostalno ali i grupno.( Ostalo je zabeleženo da je na izložbi u Beogradu, jula 1980. prodao 30 svojih slika za pet dana i otputovao u Cirih i Brisel da vidi neke Brankušijeve skulpture). Organizovao je jednom broju slikara izložbe po gradovima Srbije, jednom broju njih i u inostranstvu. Sve to predstavlja život jednog namučenog i posvećenog čoveka. Čoveka kome je umetnost bila i ostala smisao života.
Profesor Kamenko M. Marković je dobitnik brojnih nagrada i priznanja iz domena kulture i umetnosti. Ono što mi se izuzetno dopada u Markovićevim intelektualnim otkrovenjima jeste činjenica da, u jednom veku punom užasa i strahota, on nastavlja da veruje da će čovek biti spašen putem svoje kulture.
Jednom prilikom, govoreći o mestu u kojem je rodjen, profesor je kazao: “Moje je rodno mesto Kambelevac. Medjutim, u tom rodnom mestu proveo sam 15 godina. Gotovo 60 godina, sticajem okolnosti, probavio sam po gradovima širom Jugoslavije. Radovao bih se da u mom milom Kambelevcu zaživi slikarsko-poetska kolonija „Kambelevački vrbaci“. Radim na tome. Razgovaraću s tim u vezi i sa ljudima iz vlasti, u Babušnici, jer bez njihove pomoći sve bi to bilo kratkog daha. Lepa reč i kamen otvara, tako da se ovde kod nas, u Lužnici, može naći i kad ničega nema. Kod nas je svako kao kod svoje kuće, ako negde drugde ne zaboravi svoje srce.“
Iz Kambelevca je otišao veliki broj mladića i devojaka na školovanje u velike gradove Jugoslavije. Ako bi se značajniji deo njih uključio ili aktivno podržao „obnovu Kambelevca“, ona bi sigurno uspela. Profesor Marković je sačinio plan kojim bi selo učinio boljim mestom za život. O tom planu ne želi da govori pre no što do susreta dodje, pre no što čuje i mišljenja drugih. Iz razgovora sa njim shvatio sam da se mnoge od tih stvari mogu rešiti u kratkom vremenskom razdoblju, što bi bilo korisno za selo.
Spolja gledano, Kamenko M. Marković ima gotovo sve što je mogao poželeti, na profesionalnom planu i u javnom životu. Ovim apelom on rizikuje, aii se ne boji, budući da pred sobom ima nešto veliko: Kambelevac. Zna dobro da niko ne prašta ono što nisi učinio ili nisi mogao da učiniš, bez obzira na okolnosti. Zato on glasno poziva sve Kambelevčane (brojne od njih nije video niti pak čuo duže od pola stoleća) na „susret u Kambelevcu“, do kraja marta, a možda baš “na Mladenci“, na seosku slavu, kojoj smo se svi u detinjstvu toliko radovali. Taj dogadjaj Kamenko M. Marković je divno opisao u svojoj knjizi „Kambelevac – neispričana priča“.
Priredio: Dragan Savić
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
O Kambelevcu s ljubavlju
Bilo je i ranije velikih ljudi koji su strasno voleli svoj zavičaj ali prof. dr Kamenko Marković ne samo da se pridružio toj plejadi sjajnih ljudi već ih po neizmernoj ljubavi za rodnim selom i nadmašuje. U svojim pričama i knjigama on je od tog sela napravio jedan bajkoviti prostor u koji sada svim silama nastoji da dovede slikare, da oslikaju tu lepotu koju bi potom , pišući o tim slikarima dalje prenosio u svet. Bravo, bravo Kamenče divim ti se.
Genijalan čovek, Divim se njegovoj karijeri, sposobnosti i energiji. Kamo sreće da Kambelevac ima još nekog približno takvog uveren sam da bi se nešto veliko dogodilo. Puna podrška za Kamenčeta. Ja ga lično ne poznajem ali su mi stariji od mene pričali o njemu. On je legenda koja živi.
Kambelevčani koji su otišli odavno iz sela možda su zbog sredine u kojoj već dugo žive, zaboravili gde su rodjeni ali ovo im je prilika da se jave makar komentarom ili predlogom i na taj način pomognu onima koji istinski žele da Kambelevac bude bolji. MOj predlog je, nez obzira kako će se ovo završiti da PROF . DR KAMENKO M. MARKOVIĆ zbog svega što je uradio svojim pisanjem za Kambelevac dobije makar Zahvalnicu od strane Mesne Zajednice Kambelevca.Treba istaći da su mnogi upamtili ovo selo baš zahvaljući profesoru Markoviću.
Profesora Markovića je odavno trebalo nagraditi. Pa on je toliko toga učinio za Kambelčevac da je to sitnica, bolje reći gest zahvalnosti sela prema jednom velikom čoveku. A što se podrške tiče sa moje strane on je ima i uvek će je imati.
KAMENČE, LEGENDO. Bravo!
Ja sam poziv profesora Markovića primio ozarena lica. Kambelevčanin sam iako trideset godina ne živim u selu. Malo je ljudi ostalo u Kambelevcu ali mnogo ih više ima nego u okolnim selima, Dučevcu, Stolu, Kijevcu, Vavi, Raljinu i još nekim drugim selima u Babušničkoj opštini.. Radujem se ako do susreta kambelevčana dodje sigurno će se nešto dobro izroditi iz tog dogovora. Kamenka Markovića sam video jedno dva- tri puta dok je bio student i tada sam od nekih ljudi čuo da je Kamenko još kao učenik osmogodišnje škole u Babušnici bio iz mnogih predmeta najbolji djak, da je pre svega, odlično pisao i slikao i da je bio osoba kojoj se može verovati. Verujem da je ovde ušao čista srca , voljan da pomogne selu u kome ima i rodjenog brata, Moja puna podrška njegovoj inicijativi.
Već duže vreme čitam pisanja profesora Kamenka Markovića. Znam da bi moj otac, njegov komšija iz Raćinci, bio ponosan na njega zato što, isto tako znam, koliko je voleo Kambelevac. Ali, ćuteći. Kao i mnogi. Ljubav bez žrtve, ništa je. Sebičluk.
Volela bih, i podržavam profesora Kamenka da, dok još nije skroz kasno, učinimo nešto za naš voljeni, a napušteni Kambelevac. Da bude vedrije, veselije, drukčije. Ovaj čovek se dugo bori sam, ali potrebni smo mu. Ne treba da sve ostane na našim željama iz daleka. Šta nam vredi da se i pozlatimo tamo negde, a koren pustimo da truli i nestane. Prošetajmo starim stazama, pređimo stari prag.
Uzdam se u upornost i ideje Kamena Raćinskog ! I u sve nas ! Dolazim u martu.
„Kao što voda ispunjava,
kao što vetar prodire,
kao što svetlost obuhvata …“
Biljana, ćerka Arsena Todorovića
Ovča
Ovo je pravi i istinski test za sve one koji se često hvale da vole svoj zavičaj.
Čovek širokog srca
Kamenko je gostovao u Domu kulture u Babušnici 2023. godine. Razgovarali smo u jednom kafiću, video sam da je radostan što je došao u Babušnicu da voli ovaj prostor. Čovek koji je proputovao svet, video svega i svačega razgovarao sa velikim ljudima iz sveta umetnosti običan je čovek, bez nekih posebnih prohteva. Iznenadio sam se kada je rekao ja bih se sutra vratio u Babušnicu i nastavio da živim ovde da pomažem razvoj umetnosti, da istražimo neke prostore prošlosti da formiramo slikarsku koloniju u Kambelevcu i radimo na formiranju Zavičajne galerije slika. Ja sam želeo ali oni koji odlučuju nisu izgleda, zainteresovani da od Babušnice napravimo duhovni centar ovog dela Srbije. Kambelevac sa svojom slikarskom kolonijom mogao di da bude „Srpski Barbizon“, jer se nalazi na čarobnoj lokaciji, na putu za Zvonačku banju, koja će ubrzo postati vredan arheološki lokalitet. Mkoj će ići ljudi, to treba iskoristiti i afirmisati ovaj prostor. Neke moje kolege su me već o tome pitale ponešto. Ali…
Od trenutka da je ovaj plemeniti tekst objavljen pa do ovog časa kada pišem ovaj komentar, nekoliko ljudi mi se javilo i pitalo kakve su šanse da uspe aplel za „boljim Kambelevcem“. U dilemi sam, jer znam da jedan broj ljudi koji godinama žive u Beogradu kriju svoje poreklo, svoje mesto rodjenja. Ali ja imam samo reči divljenja za Kamenka Markovića koji je ovu akciju pokrenuo. Čovek sa takvom blistavom biografijom, čovek koji ima sve što mu je potrebno i koji je u dubini duše znao u to sam potpuno sigurna da će jedan broj Kambelevčana koji su otišli na studije u Beograd i u medjuvremenu postali „rodjeni beogradjani“ neće smeti da se jave, da podrže one koji STVARNO vole Kambelevac. Možda će vreme pokazati da takvih ima mnogo više. Ja podržavam profesora Markovića svom dušom i predlažem Mesnoj zajednici da što pre profesora Kamenka M. MKarkovića nagradi za sve što je učinio i čini za svoj kako ga on naziva „mili Kambelevac“.
Ovakav pokušaj da se devastirana i napuštena sela babušničkle opštine obnove, ovde je reč o Kambelevcu, ali ako da rezultata može biti formula i za druga sela je veoma koristan. OPŠTINA BABUŠNICA BI MOGLA DA BUDE MNOGO FLEKSIBILNIJA i da prihvata predloge ljudi koji hoće da nešto urade sa zavičajem iz koga POTIČU. oBNOVITI, SAGRADITI, POBOLJŠATI BILO ŠTA ZA PREOSTALE I OSTARELE STANOVNIKE JE VELIKA STVAR I ZATO POZDRAVLJAM I PODRŽAVAM, kAMENKA MARKOVIĆA NA TOM PUTU. OBNAVLJANJE I TRAGANJE ZA PROŠLOŠĆU PO TIM SELIMA JE VEOMA KORISNo ZA ISTOTIJU ALI JE POTREBNO DA LJUDI IMAJU NEKOGA KO POZNAJE SVE TO, kO MOŽE STRUČNO O TOM,E DA PIŠE, DA UPOZNAJE JAVNOST. oBNAVLJANJE CRKAVA, SIGNIRANJE ARHEOLOŠKIH MESTA GDE SU PRONADJENI PREDM,ETI PROŠLOSTI. sTRUČNJACI SU NEOPHODNI PRI OPŠTIJI DA SVE TO USMERAVAJU.
Kambelevčani ovo je prilika kakvu do sada niste imali. Učinite nešto za selo, dok još nije potpuno kaSNO. pREDSEDNIK mESNE ZAJEDNICE TREBA DA NABAVI TELEFONE I MEJLOVE MNOGIH KOJI SU OTIŠLI IZ kAMBELEVCA I DA IM UPUTI JAVNI POZIV DA DODJU U kAMBELEVAC. Toliko puta se predlagalo da upravo ta Mesna zajednica dodeli Zahvalnice učitelju Danilu Dimitrijeviću i Kamenku Markoviću. To treba što pre organizovati. Kam,belevčani koji žive u Babušnici treba da se intenzivno uključe a takodje obaveste i mnoge koji žive u Pirotu.
Godinama čitam ono što piše i slušam ono što govori Kamenko M. Marković. Znam tog Kambelevčanina od njegove dvadesete godine kada je živeo tako silnim intenzitetom da je osećao kako umire zbog života. Ovih dana čitam tekst u kome je Marković prisutan celim svojim bićem i dušom. U tom tekstu on apeluje na svoje Kambelevčane da se zajednički okupe oko ideje kako bi Kambelevac učinili boljim mestom za život . Ima istinsku uverenost, velikodušan je, veruje u neophodnost talenta. Ne znaš iz kog grma može iskočiti zec. Jednom zgodom kazao je:“ Nisam , po običaju, grešio u svojim idejama. Zauzvrat, grešio sam počesto u pogledu prijatelja. Što me je skupo koštalo“. Čovek koji je napisao toliko tekstova i toliko knjiga, zaslužio je knjigu koju bi neko napisao o njemu. U našem intelektualnom pejsažu, , Kamenko M. Marković predstavlja znak normalnosti.
Da svima bude bolje…
Puna podrška Kamenku Markoviću za pokušaj da se pomogne selu da se o njemu čuje u SRbiji. Profesor Marković želi da se u Kambelevcu obnovi jedna vodenica u centru sela i ona bude mesto oko kojeg bi se okupljala grupa slikara na koloniji za koju se on zalaže. Ta kolonija „Kambelevački vrbaci“ bi u budućnosti mogla postati mesto odakle bi „dolazile“ slike u Dom kulture u Babušnici. Markovićeva ideja sadrži da se u Babušnici formira i“ Lokalna galerija slika i skulptura“ i spreman je da na tome predano radi. Tu bi bila i zbirka predmeta primenjene umetnosti. Sve bi to snažno doprinelo afirmaciju Babušnice kao centra kulture i umetnosti ovog dela sRBIJE.
lAJKUJTE, ŠIRITE OVE PRIČE, DISKUTUJTE I SNAŽNO PODRŽAVAJTE PROFESORA mARKOVIĆA.
Iako nisam iz Kambelevca, dirljivo je i inspirativno da neko brine o mestu iz koga je potekao i koji želi da oplemeni. Divno je videti da postoje ljudi koji vole umetnost i lepo i žele da ga podele sa drugima. Svima nam je potrebna lepota i snaga optimizma.
Sve čestitke g. Markoviću i svima koji svoju energiju i ljubav nesebično daju ulepšavanju svog kraja i naše Srbije.
Živeli!
Neka ostane zabeleženo
Uverena sam da će jednoga dana neko pisati istoriju Lužnice, pisaće o tome kako su sela propadala, nestajala a mnoga će ubrzo potpuno ostati bez stanovnika. Uverena sam da će taj morati da piše o Kamenku M. Markoviću rodom iz Kambelevca koji je napisao mnoštvo tekstova o selu, njegovu lepotu iskaazao kroz knjige, kroz tekstove i priče. Moraće da istakne i sa koliko žara se trudio da u selu nešto pokrene , kako bi se zaustavio točak njegovog propadanja, nažalost nije imao podršku kambelevčana otišlih iz sela.
Prof. Kamenko Marković je veliki patriota i hzmanista i verujem da Kambelevcu želi sve najbolje. Svojim znanjem on je toliko toga uradio na afirmaciji sela kao niko do sada ali osnovni nedostatak njegov u ovoj akciji koja je ovim tekstom najavljena, što ja profesor daleko od Kambelevca da je u Babušnici sve bi to bilo drugačije. Znam da je otišao u mirovinu ali ako želi da pomogne Kambelevcu bilo bi najbolje da se preseli u Babušnicu i izbliza deluje sa onima koji bi mu u tome pomagali.
Polako postajem svestan da kambelevčani koji su otišli iz sela , nakon smrti svojih roditelja ne pokazuju nikakvu želju da dodju u Kambelevac a kamoli da se založe da se nešto popravi u selu. Plemenita je bila inicijativa Kamenka M. Markovića koji je izgleda jedan od retkih koji istinski voli svoj zavičaj. Mnogi se izgleda zbog sredine u kojoj su se skućili snebivaju da priznaju odakle su došli, gde su im koreni. Nisam siguran da dolaze bolji dani za selo, naprotiv. Čak ni oni kambelevčani koji žive u Babušnici ne mare mnogo za Kambelevac.