Žak Luj David stoji na čelo novog pravca u francuskom slikarstvu – klasicizma, koji je došao kao reakcija na preživelu umetnost rokokoa.
David se rodio 30. avgusta 1748. godine u Parizu. Svi istoričari jednodušno žale što je ostalo veoma malo podataka o detinjstvu i mladosti Žaka Luja Davida. Ne zna se u kojim je godinama počeo da slika, da li je bio naročito vredan djak, da li se rano zanimao za lepe devojke. Oko svoje šesnaeste godine on počinje da pohadja Akademiju sv. Luke, čiji je atelje bio smešten u ulici O – Mulen u jednoj staroj kapeli. Kada je ispunio nekoliko blokova crtežima, odlučuje da se posavetuje sa Fransoa Bušeom.
Buše je tada na vrhuncu slave, uprkos Didrou koji mu prebacuje nečist ukus i iskvareno srce. On predstavlja odblesak staleža koji moralno i finansijski vlada u to doba, staleža za koji radi i od koga živi.
Buše, umoran, odbija da ga uzme za svog učenika. Ohrabruje Davida i preporučuje ga Vianu, profesoru Kraljevske slikarske akademije. Registar iz 1766. pokazuje da je David stupio u Vianov atelje u septembru te godine. Još kao mlad čovek boravio je u Italiji i tamo slikao kompozicije s antičkim temama.
Kao umetnik je bio u početku vatreni pristalica revolucije i član Konventa, a karijeru je završio kao Napoleonov dvorski slikar.
Kao istaknuti slikar on je u svojim delima dao veran izraz društvenih zbivanja od početka revolucije do pada Napoleona.Na svojoj prvoj značajnoj slici “Zakletva Horacija”, David je bez predaha radio punih jedanaest meseci uz pomoć svog omiljenog učenika Žermena Druea. Na njoj je prikazao alegorijski lojalnost tri staleža u Skupštini pred revoluciju.
“Zakletva Horacija”, može se, dakle, smatrati odbrambenim oružjem jedne klase spremne da ubrza pobedu, jer uslovi života koji su joj odredjeni ne odgovaraju više njenom razvoju.
Nemoguće je pred ovom slikom ne pomisliti na dela Pabla Pikasa iz vremena 1905-1908. godine. Ova novina u načinu slikanja iznenadjuje i uzbudjuje. Ni traga osećajnosti ni čulnosti. Jedino se svuda odražava strog razum. Samo se on vidi. Neumitan kao tri mača na kojima se Horaciji zaklinju da će “pobediti ili umreti za slobodu”.
Novina slike je značajna. Iznenadjuje potpuni nedostatak konformizma. Mladja generacija je čak i pre Revolucije pozdravljala Žaka Luja Davida kao predstavnika novog “rimskog” načina slikanja.
Da bi se ocenio nečuveni utisak koji je učinila “Zakletva Horacija,” na parisku publiku, treba dobro da se razume atmosfera onoga doba. David je potpuno svestan onoga što se dogadja oko njega, onoga što se priprema i oduševljenje se rada. On čuje kako pucaju stari okovi i oseća kako polako rastu u njemu volja i potreba za stvaranjem. Njegova klasa treba da pobedi ili da umre. Ta izvesnost preobražava Davida i njegovu umetnost.
U očekivanju da njegova klasa osvoji vlast, David mora da zaradjuje i da prima narudžbine ma od koga one dolazile. Mora da uskladi svoj slikarski ideal sa idealom ljubitelja slikarstva. Taj podvig mu savršeno uspeva u ”Ljubavi Parisa i Jelene”, na slici koju je naručio kont d Artoa 1878. godine.
Za vreme diktature jakobinaca svoju privrženost prema revoluciji je ispoljio u slikama „Maraova smrt“, i „Lepeltije de Sont-Fargo“. Za vreme direktorijuma i konzulstva, kada su francuske čete pošle pod Napoleonom po Evropi i Africi, slikao je kompozicije s temama iz antičke istorije od kojih mu je najpoznatija „Otmica Sabinjanki“.
U Parizu svako govori o „Sabinjankama“. Štampa je vešto organizovana i svakodnevno podstiče priče. David odlučuje da ne izloži sliku u Salonu, već da dopusti publici da je vidi u njegovom ateljeu. Prvi put u Francuskoj naplaćuje se ulaz na vratima jedne samostalne izložbe.
Kada se Napoleon proglasio za imperatora, David je postao zvanični slikar dvora i pored čitavog niza portreta istaknutih ličnosti iz toga vremena naslikao je i dve velike kompozicije u kojima je prikazao sjaj i pompu Napoleonovog gradjanskog carstva:“Deoba orlova na Marsovom polju“ i „Krunisanje Napoleonovo“.
“Krunisanje“ je jedna raskošna galerija od sto pedeset portreta. Imajući u vidu sve okolnosti sa kojima se slikar borio tokom rada na njoj, rezultat je dostojan divljenja.
U „Krunisanju“ se uočavaju izvesna traženja boje, traženja oblika u bogatom drapiranju tkanina, koje su svakako u vezi sa Rubensom. Purpurni veluri, sateni, zlato, perje, kopče i nakit su majstorski izvedeni, uprkos čestim ispadima naslikanih ličnosti.
Kad je slika završena, Napoleon i Žozefina, ceo dvor, jedan odred konjice i muzika dolaze u ispražnjenu kapelu dvorca Klini, koju je David pretvorio u atelje. Napoleon zastaje pred ovim grandioznim delom, zadivljen onim što je video.
Jedna od Davidovih najlepših slika je „Portret gospodje Rekamije“. Ova divna slika predstavlja savršenu ravnotežu izmedju dva veka. Uprkos klasičnoj ozbiljnosti kompozicije, ona gotovo rokokoovski ističe samu ženu. Madam Rekamije kao da predstavlja otelotvorenje ženstvenosti, toliko je lepa, tako izazovno deluje, i tako svesno ispoljava svoju privlačnost. U muškom, politički realističnom Napoleonovom svetu, ona još uvek ostaje boginja i čarobnica.
A onda evo Restauracije. Reakcija optužuje Davida, kao člana Konventa, da je sedeo u kafani Režans da bi video kola sa osudjenicima na smrt i nacrtao njihova pomodrela lica. Medju osudjenicima bila je i kraljica Marija Antoaneta. Zakon kraljeubica prisiljava slikara da napusti Francusku. Njegova imovina je konfiskovana, oduzeta su mu gradjanska prava i titule. Osudjen je na večno progonstvo. On traži da u Italiji provede svoje poslednje godine života; i pored papine intervencije, ta mu je molba odbijena. Može da dobije pasoš samo za Belgiju.
Pruski kralj ga poziva da dodje u Berlin i da se primi rukovodjenja umetnošću: on odbija, izgovarajući se slabim zdravljem svoje žene.
U Briselu provodi deset godina koje su mu ostale da proživi. Nekoliko učenika, Flamanaca, okuplja se oko njegovog ateljea. Omladina ga slavi, vitalni šesdesetsedmogodišnji slikar započinje novi život. Redovno ide u pozorište. Glumci u Briselu, po ugledu na svoje pariske kolege, slave ga i traže njegove savete. Često mu sviraju italijansku muziku koju još veoma voli.
Jedne večeri, dok se vraćao iz pozorišta, oborila su ga nekakva kola, što je izazvalo niz povreda od kojih se nije mogao oporaviti. Najzad, 29. decembra 1825. Žak Luj David umire. Njegovi lekari se slažu u dijagnozi i kažu da je podlegao srčanom napadu.
Imao je sedamdeset i sedam godina, a meni se čini, po onome šta je sve uradio, koliko je propatio zbog politike, i najzad, u izganstvu, kao da je proživeo tri ljudska života.
Davidova bolesna žena i njegova deca, mole francusku vladu da dozvoli da se telo slavnog slikara prenese u njegov rodni grad.
Sasvim neočekivano, gospodin de Vijel odbija. Čega se mogao u tom času bojati? Žak Luj David, član Konventa, umro je odavno.
Beranže, pesnik, ogorčen ovakvim potezom vlade Restauracije, piše dugu zalopojku povodom Davidovog sprovoda:
Ne, nećete proći!
Dovikuje vojnik na granici
Onima koji su Davidov
Vraćali nam prah.
Vojniče, rekoše mu u svojoj žalosti
Zar se tako progoni njegova uspomena?
Šta, zar vi odbijate njegov kovčeg
A, nasledjujete njegovu slavu?
Pet godina potom, septembra 1830, njegova deca i njegovi prijatelji, misleći da je kucnuo povoljan čas, potpisuju molbu kojom mole Luja-Filipa da dozvoli da se slikar sahrani u Panteonu. Hladno i odlučno odbijanje prekriva tu nameru. Kosti velikog Žaka Luja Davida ostale su u crnici Rubensove otadžbine. Samo je Davidovo srce sahranjeno u grobnici njegove žene na groblju Per- Lašez u Parizu.
To izlišno komadanje, divljačko ili pobožno, prema tome kako ko gleda na to, malo je važno. Jer u sjajnom i veličanstvenom Luvru i dalje živi Žak Luj David, jedan od najvećih slikara u istoriji.
Verujem, ipak, da će Francuska vodeća zemlja u sveri kulture i umetnosti u svetu, ispraviti grešku iz prošlosti i, dozvoliti da se zemni ostaci umetnika prenesu u Pariz.
Nadam se, takodje, da će nizom sadržajnih svečanosti Francuska obeležiti dva veka od smrti umetnika koji je naslikao “Portret gospodje Rekamije“, jednu od najčarobnijih slika u istoriji umetnosti.
Priredio: Prof.dr Kamenko M. Marković
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
Sjajno. Profesor Marković ne prestaje da nas vodi kroz čarobni svet istorije umetnosti. Napisano briljantno, inspirativno i nadahnuto.
Ovaj čovek piše nadahnuto, poetično i duboko inspirativno. Želim mu svako dobro!
Kakav čovek…
Kada će profesor Marković imati neko predavanje u Biblioteci „Stevan Sremac“. Volim da slušam njegova izlaganja, nezaboravna su. Molim one koji o tome odlučuju da poštuju i naš zahtev: dovedite onoga koji UME da govori nadahnuto, strasno, opijajuće. ČITAM ovaj divno napisani tekst i gledam kroz prozor profesora Markovića koji po kiši uredjuje parkić u kome čuva životinje. Veliki i plemeniti čovek.
Briljantno napisan tekst i divno ilustrovan reprodukcijama: „ZAKLETVA HORACIJA“ ( PARIZ, Luvr) i PORTRET GOSPODJE REKAMIJE (PARIZ, LUVR).
Godinama unazad u NIšu nije bilo čoveka koji je u različitim medijima objavio toliko sjajnih tekstova o slikarima, skulptorima, pesnicima. Pamtim njegove tekstove u Omladinskom časopisu „Grafit“ , kada je pisao o Jovanu Dučiću i Milošu Crnjanskom pa sve do današnjeg dana, to je ogromno ,dragoceno štivo iz sveta umetnosti i kulture.
BRAVO, Bravo, majstore reči.
Velika umetnost, složene političke pričlike, sve to to može da tumači samo vrstan znalac umetnosti. Prof. Marković pripada tom sazveždju Zato je pred nama fantastičan rad.
Kada je reč o tekstovima sa područja umetnosti „Niške vesti“ imaju najbolje radove u SRbiji. Velika zasluga pripada autoru ovog rada. Govoreći uopšteno , bilo je mnogo radova i drugih autora koji su pisali izuzetno dobro stvari vezane za umetnost i kulturtu. Pominjem profesora Markovića koji piše na jedan veoma , veoma zanimljiv i interesantan način.
Prof. Kamenko M. Marković je jedan od onih ljudi koji svojim delanjem ostavljaju trag iza sebe.
Krug saradnje
Voleo bih da znam da li „Niške vesti“ razmenjuju svoje sadržaje. sa nekim drugim portalima u drugim gradovima Srbije? Ako to nisu činile i ako to mogu, treba da popčnu ovim prelepim i sadržajnim tekstom . Hvala.
Ja sam rodjeni Nišlija koji se iskreno raduje svemu što se dobro i kvalitetno dešava u mom voljenom gradu. Čitam ovaj briljantno napisani tekst koji je, uz to i veoma edukativan, ali čitam i o nekim vajarskim delima pored Nišave ( onaj koji je vezan
za Konstantina) o kome jedan broj ljudi u Nišu kažu da je nešto najružnije što su ikada videli. Možda je to i tako ali ja bih voleo da o tome čujem stručnjaka kakav je prof Kamenko Marković. Pravo svakoga je da misli da je nešto lepo ili ružno ali ta tzv. spomenična struktura je zaista nešto što ne ispunjava uslove koji su vezani za skulpturu. ZAŠTO prof. dr KIamenko M. Marković kao afirmisani istoričar umetnosti, profesor koji je predavao „Opštu istoriju umetnosti Novog veka“, što će reći od kasnogotičke umetnosti do početka XX veka, da slovi u stručnim krugovima kao ekspert za XVII i XVIII vek evropske umetnosti, NIJE član nekikih gradskih komisija koje se bave kulturom i umetnošću. Čovek koji je obeležio 55 godina bavljenja životom i delom Rembranta van Rajna, najvećeg slikara u istoriji i Konstantina Brankušija, najzačajnijeg skultora u ljudskoj istoriji, ima znanja, iskustva i bio bi koristan svojim savetima. U svojim brojnim knjimama iz istorije umetnosti on je obradio najveća imena u slikarstvu i skulpturi za koje svet zna. Hvala.
Jedan broj Markovićevih bivših studenata radi u niškim školama i oni bi se toj činjenici strašno obradovali. Istina, profesor Marković je svojim snažnim prisustvom u sveri umetnosti to nedvosmisleno zaslužio: slikar, pesnik, profesor, autor velikog broja knjiga u kojima govori o evropskoj umetnosti pd 13. do 20. veka, odganizator i autor više od 8o kataloga.
Ovakvim radovima profesor Marković nastoji da jedan broj ljudi zainteresuje za umetnost. Taj plemeniti napor profesora mora da uradi plodom ali na duge staze. TReba poštovati ovog autora koji to radi kontinuirano decenijama u raznim medijima. On to ne radi ni zbog novca, ni zbog slave ni zbog čega drugog- fanatiik umetnosti on želi da umetnost približi ljudima. Čovek zaslužuje najdublje poštovanje. Od njegovih tekstova napravio sam divnu skriptu koja nepotkupljivo svedoči o kvalitetu radova i o naporima profesora da nas privoli umetnosti.
Moj profesor
Ja sam završila Umetničku srednju školu, predavali su mi mnogi dobri profesori, ali nisam u sebi osećala da mogu da do te mere zavolim umetnost, pa ipak, to se dogodilo kada sam počela da slušam predavanja profesora Markovića. Bilojke reči o Renesansi . Kada je govorio o Mikelandjelu BUonarotiju, sa toliko ljubavi, strasti, zanosda, mi, studenti gledali smo ga opčinjeni sa suzama u očima. Toga časa nešto se u meni promenilo, rekla sam sebi pokušaću da volim svet umetnosti približno svom profesoru , koga smo obožavali. Njegova predavanja su bila kao čiinovi u pozorištu. U tim činovima on nas je vodio do zanosa. ON je ćovek koji živi za umetnost i znam pouzdano koliko može da voili ljude koji cene i vole umetnost. Veliki, jedinstven i neponovljivi prof. dr Kamenko M. Marković.