Ne smejem se ja ič sekiram. Ima gočka vreme, a se nasekiram, mene me odma počne boli koleno i boliiii, boli-boli-boli pa n-umeje da prestanjuje da boli i ja više nemam ič snagu da trpim tija bol, a ne da boli, no kako sas tup nož da me neki reže u koleno. I zatoj sam, za mlogo nekvo što me je sekiralo, digla ruke i rekla sam, neću se ič više sekiram pa sekire nek padaju, ja tija bolovi više nesam kadra da podnesem.
Ćutim si ja, ne da bašim, al… sve mi se ko čini da mi nikuj ne veruje, ja li ću se pa sag pravdam i raspraljam, kad nit mi kuj mož pomogne nit pa za toj ima lek. Što jedan doktur od’mno reče, od toj se ne umira, al se sas toj umira. Uglavno, kad te zauzvije, ti potrpi, potrpi pa će projde kad mu je reknuto da projde.
Ništa ubavo ja ne pantim kad beo dete. Pominjaju ljudi zelene livade, zlatno žito, modro nebo, bistru reku… a ja sam proodila kre sve toj i… ametom ništa nesam videla. Pantim samo onoj što bi tela da zabravim ko da nikad neje ni bilo, al… tija bol u koleno, e toj naj pantim, od sve. I jošte pa kad se nasekiram, tag pantim poviše dvaput, triput, pa ne znaš da li mi je goro od toj koleno kad me pa zaboli eli od toj kolko me je izbolelo odkako pantim.
Malečka sam bila i ništa od ništa nesam znala. Pamet mi je letel od kutre do pevca i od pile do jagnje, od kordeljku do pečenku… za drugu igračku nesam ni znala. Tatka pantim po klašnjeni kaput, kad dade Bog pa poranške dojde dom pa mu mati pomaga da ga sturi od grbinu i da ga turi na stolicu kre oganj, ako se namokril. A mater, nju jadnu pantim po toj oblitanje okolo njeg i po toj kako se seba i ripa čuje li da je kapija pritropala.
Toj mu se odma prinosi limen lavor sas vruću vodicu, morala ga je na oganj čeka dokle ne dojde… on sedne, ona mu skida čarape, on tura noge u lavor, a ona mu ji mije sas gadan sapun, drugi nesmo ni imali. Кad mu obriše noge sas lanen peškir sas tri modre pruge na svaku strnu, jošte iz njojnu devojačku spremu, obuje mu bele vunene čarape, za spanje je nosil tej nečinjene, a on tag obuje opanci pa se nadnese nad astal da večeruje. Sve dokle večeruje mati oblita okolo njeg, prinesojeći kvo je zaiskal, pobrgo nego li on izrekne kvo mu trebe. A nema nekad da se za nešto neje dosetil: eli mu se prijel lukac pa je trčala po t’mninu u gradinu da mu mlad lukac naskube eli u podrum za glavičku eli mu ne veljaje onoj tvrdo sirenje, nego d-ide jutrošnjo mekačko da mu sipe u paničence, a on uzne za jednu kašičku kolko samo da ju maje i… takoj, nema kada neje zaoruval iznaodejeći za kvo će ju praća nulice, stud li je, kiša li je, ič ga neje bilo briga.
Ne mogu da reknem, nas decu tatko nikad neje tepal. Neje ni, doduše, ni miluval. Nikad ni neje za ruku uzel pa da ni na vašar jednu bolbolu eli čibuče kupi, ubav reč neje umejal da ni rekne. Al se nesmo ni plašili, niti smo begali kad vidimo da je ulezal na dvor. Samo su mi se braća jedno vreme umočuvali u slamarice, a mene me je koleno počinjalo boli nekako baš noćom kasno kad on pijan dojde dom.
Sopče u koje sam spala bilo je malečko i ladno, tatko vreveše da se mora šparaju i drvca i gas i svećice, sve je se moralo špara. Samo on neje moral špara ič, po kafane idejeći i sve do posledanj dinar trošejeći, za toj je se moralo ima. A ja, malečka kako biberče, tresem se u tuj ledenicu ne tolko od ladno, kolko od stra kad ga čujem u neko dobo kada se mlogo odocni bandzajeći po kafane, kako otklapa pa zaklapa vrata od kuću pa od golemu sobu… i kako zaškripi krevet dokle se mati diza i kako počinja nekvo da treska i patos na celu kuću da se trese, a mati nema da zavija, mučena, nego se samo čue kako mu šapka: „Nemoj, molim ti se, nemoj te deca čuju, pa će se pa počnu umočuju u kreveti, kumim te ko Boga, samo deca da ne čuju“… i mene me tag počinja boli koleno i ja pištim, „mamo, mamo, koleno me mlogo boli, maamo“… i mati u tija ma jadna trči iz njinu sobu pa u onuj moju ledenicu seda na mojo krevete, obrta glavu ustran ako ju oću pomilujem, krije lice u onuj t’mninu pa mi polagačka počne masira onoj mojo koleno i sas onej ruke, od rabotu napravene na cerovu koricu, mazi me po lice i briše mi moje slaze, dokle njojne guta mislejeći da ji ne vidim.
I mene me koleno boli svu noć i mati mi ga masira i kad ja zaspim, sve dokle spim masira mi onoj koleno i, a li se makne, ja se pa sebam i pa počinjam da zavijam i da cvilim, „maaaaamo, koleno…boli, mamo“… i ona jadna, ponekad i ona takoj u onuj ledenicu zadreme kre mene, sas obe ruke na mojo koleno. Poneku noć, kad se kroza san obrnem na drugu str’nu, ko da ju čujem, al tolko polagački šapka da i nesam sasvema sigurna da ona toj šapka: „Fala ti, Bože, fala ti, fala ti Gospode Bože“…
Braća mi, oni su bili pogolemški i spali su na drugi kraj kuću, tam se neje čulo ništa iz golemu sobu. I otag, kad prejdoše u tamnji kraj kuću, mati nikad neje njine slamarice iznosila na dvor da ji suši. Niti su ji pa nji vodili u bolnicu kako men. Njim dokturi nesu pregleđuvali kolena kako moja, a s vreme sve počesto su me počinjala bole… em počesto, em nadadoše sve više i više da bole. Pa je mati počela gotovo svaku drugu noć kre mene da odseđuje, masirajeći mi koleno, nekad plakajeći, nekad šapkajeći skoro da se i ne čuje, da i nju grešnu pogleda Gospod Bog.
I džabe bi bilo mojo ležanje po bolnicu i ispalo bi da su onija dokturi džabe tolke škole učili, da se ne desi da jemput, taman mi koleno zalečiše, ja skrši toplomer. Кolko sam se pa tag izavjala činimiske nikad se u život nesam izavjala, a koleno pa što me je izbolelo… toj ti pa ne mogu ni reknem kolko me je izbolelo, kako nikad do tag. Pa sam zavjala i tresla se, zavjala i tresla se, a koleno me je bolelo sve dokle više nesam ni mogla d-odim. Pa doodiše svi redom dokturi, i onija koji su me do tag lečili i nekvi drugi, koji me i nesu lečili, nego su samo vrevili sas mene. Pituju me kolko se često sekiram, za kvo se sekiram i kvo rabotim tag kada se nasekiram. I ja im tag reknem kako me mene tag koleno počinja boli i kako zovem mater i ona mi masira koleno i mazi me po obrazi i svu noć presedi kude mene plakajeći… i kad se jutrom dignem, mene me koleno ič ne boli. Sve dokle se pa ne nasekiram.
Nesu me pituvali, a ja im ne bi umejala reknem ni da su me pitali, da me mene koleno zaboli samo tag kad čujem da pijan tatko u neko dobo pritrupa i mati počne tumara po golemu sobu, dokle se patos na celu kuću trese, a mati ne zavija, nego šapka… i počinja ga moli, sve šapkajeći ga moli, i pominja decu i umočuvanje u slamarice, i ladno i t’mninu. Ne bi im rekla ni da me mene prestanjuje koleno boli čim mati ulezne u mou sobu, ne mora mi ni ruku turi na koleno, ni obrazi da mi miluje, samo da ulezne i da sedne kre mene… samo neka ju tuj, a ne tam kude njega, ništa me mene više nema boli… pa ako ona i osamne sedejeći, sas ruke na moje koleno i na moji obrazi.
I poposle su znali i oni, a i ja sam si sama znala: oću li koleno da me ne boli, ja se ič ne smejem sekiram. Bog da im dušu prosti na obojicu, mater jadnu i mučenu, duša me boli za nju, pantim po onej njojne slaze i po ruke na mojo koleno, a njega ne mogu zabrajim sve i da oću, činimiske svitke mi iz oči izlate čim se za nešto nasekiram, koleno me u tija tar zauzvije pa ne prestanjuje dokle se ne namažem s nekav maz iz apateku. Šću, kad ju mati više nema da mi turi njojnu ruku na koleno.
Iz knjige „Jošte čekam taj reč da mi rekne i druge priče“
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
