Grupa zatočenika koncentracionog logora na Crvenom krstu u Nišu, 12.februara 1942.godine odlučila je da potraži slobodu u naizgled nemogućem bekstvu – preko žica. Neki od njih su uspeli, neki nisu. Oni koji su preživeli pričali su potomcima šta je to borba za slobodu, kako se osvaja i koliko sloboda vredi.
Danas više nema živih svedoka među onima koji su preživeli bekstvo iz logora smrti u Nišu. Vladimir Jovanovic, deda Vlada, jedini je među živima koji je izvesno vreme bio u logoru na Crvenom krstu, a onda je prebačen u logor na Banjici, potom u Mauthauzen….odakle je dočekao slobodu.
„Pokupili su me i doveli u logor na Crvenom krstu. Niko mi nije rekao zašto. Mnogi nisu znali zašto su dovedeni. Jedan dečko iz okoline Niša, čiji je brat bio u partizanima, je doveden i odmah streljan. Tukli su nas kad god im se prohte. I streljali svakodnevno bez objašnjenja. Najgori od svega je strah da si sutra, možda, baš ti na redu.
„Nas, oko 600, su prebacili u logor na Banjici. A na povratnoj listi je pisalo “Povratak nepoželjan, ubiti ih kradom”.
Sa Banjice, deda Vlada je prebačan u Mauthauzen. Od stotine prezivljavao je jedan. I on je bio baš taj jedan. A tamo je preživeo ono što je naprosto nemoguće zamisliti da ljudsko biće može da izdrži.
„Od hrane smo dobijali otpatke iz kuhinje gde se hrana pripremala. Ljuske od krompira recimo. Radili smo 16 sati dnevno kao robovi na nekom brdu. Polugoli, bosi i gladni, a usput pretučeni. Ljudi su sami skakali na bodljikave žice da prekrate život. Krenuo i ja jednom, pa se setih reči mog oca – “samo kukavica sebi oduzima zivot”….i vratim se. Skinu nas gole, uteraju u kupatilo pa isteraju napolje, na temperaturi ispod minusa. Ljudi padaju kao kruške. Vršili su razne eksperimente nad nama, koliko i šta možemo da izdržimo, kao nad zamorčićima.
A tek prebrojavanje. Stalno su nas prebrojavali…i svakog sata nas je bilo manje. Na kraju sam ostao sam od stotine njih koji nisu izdržali. Deda Vladina jedina želja u Mauthauzenu je bila da ima slobodu i parče hleba u njoj. Želja mu se ostvarila, dočekao je slobodu iako su svi mislili da neće preživeti jer je bio polumrtav, kada si ih oslobodili po završetku rata, 5.maja 1945.godine. Pomogle su mu, kaže, babe u selu, bapskim lekovima da preživi. Lekari su se čudili kako sam mogao da preživim. Gledali su me i analizirali više od petnaest dana. Nisu mogli da shvate kako je ljudski organizam mogao da izdrzi svu tu torturu.
Danas ne vidim baš najbolje, imam kataraktu. A i ne čujem dobro na jedno uvo. Inače mogu sve….sam kuvam, sam perem, sam radim po kući. Žena mi je umrla pre deset godina. Teško mi je ponekad, ali batalim teškoće, od njih ne bih mogao da živim. Morao bih stalno da se sekiram i nerviram, a onda ne mogu da posećujem svoju decu i unuke.
Držim se, ustajem svakog jutra u 4 ili 5, vežbam, volim da se nasmejem i našalim, prošetam, izbegavam rasprave i svađe….I uživam u slobodi, koju sam toliko želeo. Čovek postaje slobodan svojom odlukom, otporom i nepristajanjem. Vladimir Jovanović je u Mauthauzenu odlučio da živi. I živ je…ušao je u 93 godinu. Kada ga čovek gleda i sluša……bogami je u tim godinama vise nego živ. (S.V.)
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
