Posle Majskog prevrata 1903. godine o kralju Milanu Obrenoviću su pisali oni koji mu nisu bili naklonjeni i koji su očigledno imali nameru da ga javnosti predstave kako su oni želeli, a ne kakav je on zaista i bio. Više od veka je bilo potrebno da istoričari dođu do opipljivih dokaza koji bi u na neki način pružili jasniju sliku o prvom novovekovnom kralju Srbije.
Istražujući napisano i prateći tragove koji su ga doveli do onoga što je ostalo iza porodice Obrenovića, srpski književnik, advokat, filatelista i numizmatičar, Viktor Lazić iz udruženja za kulturu, umetnost i inostranu saradnju Adligat, dobio je priliku da otkupi sva pisma kralja Milana vrati ih u Srbiju. Premijerno, ona su zajedno sa drugim autentičnim predmetima porodice Obrenović prezentovana u Arhivu Vojvodine u Novom Sadu, a po prvi put, priliku da ih vidi imače i niška javnost.
U Istorijskom arhivu od 5. do 14. oktobra biće otvorena izložba pod nazivom „Kralj Milan, prvi počasni građanin niški-autentična pisma i predmeti“.
„Reč je o 27 stranica, javnosti nepoznatih originalnih pisama kralja Milana iz 1897. godine, koja su vlasništvo Udruženja Adligat, koje je koautor ove izuzetne izložbe. To su pisma koja je pisao svom sinu Aleksandru, koji je u tom trenutku vodio državu, u kojima mu je poručio da ukoliko ne učini ono što mu on govori, ne naoruža vojsku, ne bude mudar i ne bude pio vodu sa dva izvora, Srbije neće biti. Iz istorije znamo, da kada se kralj Milan vratio u zemlju, on je stao na čelo te vojske koja je tada bila naoružana, jer je sin poslušao savete oca. Deo pisama je pisan na srpskom, a deo na francuskom jeziku. Među pismima su i ona koja je Milan pisao kraljici Nataliji. Zanimljivo je pročitati kako joj se obraća i to kako je komentariše, što će posetioci moći da pročitaju jer su pisana na srpskom jeziku. Postavku dopunjuju sto i stolice kraljice Natalije, štap kralja Milana, retke originalne fotografije i štampana izdanja iz tog vremena”, otkriva Snežana Radović direktorka Istorijskog arhiva Niš.
Izložba će biti dostupna svim danima u nedelji od 8-20 sati, a ulaz je slobodan.
Kralj Milan Obrenović je bio „čovek suprotnosti“. Obožavao je svoju lepu ženu, a bestidno je varao, bio je raspusan, a otmen, imao je rafiniran ukus, a umeo noćima da pijani i kocka, zapisali su hroničari toga doba. Sa ženom se razveo, sin ga je izdao, a Beogradu je ostao dvor u kojem je danas Skupština Beograda. Uzgred, u nekadašnjem dvoru Karađorđevića, koji je bio i Muzej kneza Pavla, sada je Predsednička palata Srbije.
Niš, koga je kralj Milan mnogo voleo ali i zadužio mnogo čime, čini se da zaboravlja na svog oslobodioca i vladara.
Osim jedne knjige („Kralj Milan i Niš“, Vidosav Petrović), naziva centralne pešačke ulice i gradskog Trga i spomenika u Tvrđavi nema drugih obeležja koja čuvaju sećanje na čoveka koji je otvorio vrata oslobođenog Niša.
Milan Obrenović
Na životnom putu Milana Obrenovića nisu uvek cvetale ruže. Imao je teško detinjstvo u Moldaviji, pa je knez Mihailo Obrenović preuzeo starateljstvo nad sinovcem. Posle ubistva kneza mladi Milan je, iako maloletan, izabran za njegovog naslednika. Do preuzimanja vlasti 1872. godina, umesto njega upravljalo je tročlano namesništvo.
Pod pritiskom javnosti Milan je 1876. godine objavio rat Osmanskom carstvu. Za razliku od Prvog srpsko-turskog rata, u Drugom srpsko-turskom ratu srpska vojska je slavila. Na Berlinskom kongresu Srbiji je priznata nezavisnost, a u njen sastav su ušli niški, pirotski, toplički i vranjski okrug.
Iako je Srbija dobila nezavisnost i postala kraljevina na Milana su izvršena za kratko vreme tri atentata (Terazijska bomba, Ilkin atentat i Ivanjdanski atentat), čija je pozadina bila posledica odvajanja Srbije i Bosne i njihovo potpadanje pod Austrougarsku, odnosno evropsku sferu uticaja.
Кralj Milan nije imao podršku u narodu, pa je u strahu od pobune odlučio da se od naroda pokupi sve oružje, što je bio povod za izbijanje Timočke bune u istočnoj Srbiji.
Кralj Milan je 1888. godine doneo liberalniji ustav, a potom je abdicirao prepustivši vlast sinu Aleksandru i napustio zemlju.
U Srbiju se vratio 1897. godine kao vrhovni komandant vojske, koju je potpuno reformisao i modernizovao. Zauvek je otišao iz Srbije 1900. godine jer nije podržavao Aleksandrov brak sa Dragom Mašin.
Preminuo je 29. januara/11. februara 1901. godine, u Beču, od upale pluća.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
