Ponekad ne postojim.Nema me.
Samo blago pomeranje mojih grudi pri prigušenom izdisanju odaje da sam živa.Kad odlučim da se uvučem u sebe i ližem svoje rane.Kad kažem da mi je dosta svega. Kad ućutim.
Umem da ćutim i umem da me nema na milion različitih načina.
S muzikom . Bez muzike.
Uz suze . Bez suza.
Sa smeškom od kojeg mi je gorko u ustima. S naboranim čelom.
Skrštenih ruku i aurom zatvorenom za svaki spoljašnji uticaj.
U mraku. Pod otvorenim prozorom bez zavesa. Kad sviće. I kad zalazi sunce.
Još nisu pronadjene šarene tablete koje bi bile delotvorne kad ja odlučim da je vreme da otpatim svoj deo svakidašnje boli, u čemeru ogrezlog sveta kojem pripadam i koji se roni pred svima. Koji će, možda, nastaviti da postoji i kada nas ne bude. Ili će se, ipak, rasprsnuti zajedno sa nama , onda, kada vračevi ne promaše…
Kad odlučim da me nema i kad, tako, odužim svoju dozu gorčine ,ponesem svoje parče krsta do negde, pa se vratim, onda sam skoro ko nova.Ko da me nikada nije bilo iza granice postojanja i ko da sam oduvek samo za smeh, samo za slasti znala.
I zato, stavi me u taj tvoj blog, ionako se prepoznam u njemu i onda kad me ni tamo nema.
I … pusti me da plačem. Dok ne odlučim da se vratim.
Izvor: https://negoslava.wordpress.com/2013/03/06/stavi-me-u-taj-tvoj-blog-i-pusti-me-da-placem/
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
