Stari Niš

Takvo mi vreme ti danas daj!

„Eve vi, gospodo, ključ od podruma, pa si sami točite vino koliko god milujete. Samo ću ve lepo molim da pisujete koliko ste natočili od onuj bačvu u ćošak, gde je kominjak sas majku iz ćurlinsko, a koliko iz ono bure do vrata, gde je otočeno belo vino iz goričko. A Bog vi, a duša vi, pisujte si pošteno, pa će mi sve platite na konac meseca, kad primite plaću!“

Prve dve godine po oslobođenju, u Nišu je vladala velika jevtinoća. Stan sa pranjem rublja plaćali smo po 15-20 groša mesečno. A hranu kod gazda Tase Mutavdžije po 150 groša, ili petnaest dinara na mesec. Vino po kućama prodavano je po 10 para dinarskih, a po kavanama malo skuplje, po 15, a najviše po 20 para dinarskih! I to oka, molim Vas, oka a ne litar! I kada nas nekoliko pevača, koji smo u svoje vreme obrazovali prvu nišku pevačku družinu posle Kosova, lumpujemo po celu noć pijući najbolje vino, sifone sode, kave i jedući pastrme i kobasice grejane na roštilju, i šta ti ja znam, i kad sve to pred zoru platimo u reveni, na svakog dođe da plati čitavih tri groša i trijest para!

Ovu jevtinoću ugrabio je i Stevan Sremac, kad je bio postavljen za predavača niške gimnazije. I on je neko vreme bio sa nama na kostu kod Tase Mutavdžije, kako je govorio: radi regresa! Kod Tase su u to vreme često dolazili i Živko jorgandžija, docniji Ivko Kalča i Smuk, svi iz „Ivkove slave“! A gazda Tasa je bio neobično dobar čovek, koji nam je ponekad poveravao i ceo svoj podrum! Kad se kod njega ponekad razveselimo posle večere i počnemo da pevamo, pa on oceni da ćemo ostati do zore, a njemu se pridrema, kao svakom starom čoveku, on nam priđe učtivo sa ključem od podruma u ruci i, da nas ne bi uvredio, snishodljivo nam kaže:

„Eve vi, gospodo, ključ od podruma, pa si sami točite vino koliko god milujete. Samo ću ve lepo molim da pisujete koliko ste natočili od onuj bačvu u ćošak, gde je kominjak sas majku iz ćurlinsko, a koliko iz ono bure do vrata, gde je otočeno belo vino iz goričko. A Bog vi, a duša vi, pisujte si pošteno, pa će mi sve platite na konac meseca, kad primite plaću!“

„Meni, gazda Taso, dajte ključeve od raja!“ – veselo uzvikuje Ilija Janković, praktikant načelstva niškog, i gazda Tasa mu svečano predaje, kao turski paša Knjazu Mihailu ključeve od beogradske tvrđave!
Takvo mi vreme ti danas daj!

Dimitrije C. Đorđević

Dimitrije C. Đorđević

Požarevac, 11. oktobar 1861 — Beograd, 25. februar 1941) je bio jedan od prvih vojnih telegrafista.
U Srpsko-turskom ratu, 1877-78., učestvovao kao aktivni vojni telegrafista. Posle rata postavljen je za telegrafistu u Nišu, a posle je službovao u raznim mestima Srbije. Bio je i telegrafista beogradskog Ministarskog telegrafa koji se nalazio pri kraljevskom dvoru.
Učestvovao je u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu 1912-18., kao vojni telegrafista.
Bavio se pisanjem i njegovi tekstovi su objavljivani u „Politici“ između dva svetska rata.

U privatnom životu imao je različita interesovanja. Vežbao je u prvom fiskulturnom i viteškom društvu slikara Steve Todorovića, pevao je bariton u Pevačkom društvu Kornelije Stanković i družio se sa glumcima i beogradskim književnicima Dragomirom Brzakom, Branislavom Nušićem, Jankom Veselinovićem, Milovanom Glišićem i Stevanom Sremcem. Verovatno da je pored njih počeo i da piše. Od osnivanja Politike bio je njen saradnik. Njegove priče govorile su uglavnom o starim vremenima, ljudima i događajima i to je bila prilika da ispriča jednu od onih lepih priča koje nije znao samo on, ali koje je samo on pisao sa ljubavlju, sa malo nostalgije i nešto radosti, umereno.

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button
Close