Miodrag Stanković, dečji psihijatar, za Niške Vesti kaže da srpska dečja psihijatrija zaostaje za svetom četvrt veka. Broj dece sa nekim mentalnim poremećajem drastično raste, a Srbija nema sistemske, dugoročne planove ni za pomoć deci, ni porodicama u kojima ona žive. Oblast kojom se doktor Stanković bavi je autizam, a nedavno je dva meseca proveo u Engleskoj, proučavajući savremene metode u dečijoj psihijatriji.
Kako prepoznati autizam kod deteta
Dečji psihijatar, Miodrag Stanković kaže da se autistična deca prepoznaju po nedostatku spontane društvene komunikacije. To znači da je orijentisanost prema ljudima, čak i prema najbližoj porodici (majka, otac) bitno drugačija u odnosu na decu istog uzrasta. Ovaj mentalni poremećaj se teško uočava neposredno po rođenju deteta, već obično kada dete napuni godinu i po dana i kada rodtelji postanu svesni da izostaju očekivane reakcije.
“Po nekim istraživanjima, autizam je moguće prepoznati i kod beba. Nema usmerenog pogleda i praćenja najjednostavnijih radnji. U početku su to pre svega, imitativne radnje. Kada je sve u redu, beba obično ponavlja, imitira ono što vidi od roditelja. Međutim, sa 18 meseci je sa sigurnošću moguće prepoznati da se radi o ponašanju iz spektra autizma. Termin spektar se koristi da bi se ukazalo na različiti intezitet ispoljavanja ponašanja. Dete slabo, ili uopšte ne reaguje na spoljašnje socijalne nadražaje, ne izgovara ni najjednostavnije reči, ili ih izgovara bez jasnog upućivanja drugim ljudima iz okruženja. Dešava se da razvije govor, ali taj govor nema prepoznatljive komunikacijske osobine. Uz to, dete ispoljava druga neobična ponašanja kao što je ponavljajuće klaćenje, lepršanje rukama, intenzivne preokupacije najrazličitijim pojavama koje drugoj deci nisu interesantne. Igra je obično narušena. Deca sa autizmom nisu zainteresovana za igru sa drugom decom, ne koriste igračke kao druga deca. Ovakvo ponašanje roditelji primećuju, posebno ako imaju i starije dete. Važno je reći da deca sa autizmom ne moraju da zaostaju u motornom razvoju, njihov problem je socijalni razvoj,” objašnjava doktor Stanković.
Nauka još uvek nema precizan odgovor na pitanje šta su uzročnici nastanka autizma. Postoje dokazi da je bolest povezana sa genetikom, međutim, ne zna se da li je uzročnik jedan ili više gena i koji su geni u pitanju.
“Još smo daleko od toga da utvrdimo tačan uzrok , zato što mozak ima više centara koji su odgovorni za socijalno ponašanje, a i njihovo povezivanje je vrlo kompleksno. Čak i problem u tom povezivanju može da rezultira pojavom autizma. Imamo i primere slične autizmu koji su socijalno uzrokovani, ” rekao je Stanković Niškim Vestima.
On navodi primer ostavljene dece, odrasale u sirotištima koja su pokazivala neke simptome autizma, ali su promenom životne sredine i okolnosti menjala svoje ponašanje.
“Dakle, nema jednog uzroka, problem je vrlo kompleksan”, zaključio je.
Srbija za svetom zaostaje četvrt veka
Stanković kaže da je do treće godine života svaki roditelj već siguran da njegovo dete ima problem. U zavisnosti od stepena društvenog razvoja i zdravstvenog sistema zemlje, zavisi da li će reakcija biti organizovana, poluorganizovana ili neorganizovana.
“Imajući u vidu sva društvena dešavanja, mogu reči da je taj specifični, multidisciplanirani pristup prema takvoj deci u našoj zemlji “zaglavio” negde krajem u devedestih godina prošlog veka. Razvijene zemlje koje su ozbiljno pristupile ovom problemu, su još 1995. godine napravile planove i organizovale sistem koji je sposoban da reaguje na više nivoa. Tako da, uz takav sistem ta deca kroz adolescenciju i kasnije kao odrasli, imaju velike šanse da se integrišu u društvo, jer autizam menja sliku. Od jednog niskofunkcionalnog nivoa, može da postane i visoko funkncionalni,” kazao je dečji psihijatar.
Primera radi, u Americi autistične osobe su osposobljene da brinu o sebi, rade i zarađuju za život. Dobar deo je zaposlen u marketima, rade sa novcem, na kasama.Takvu je sliku Stanković video i u Engleskoj, gde je letos bio na usavršavanju.
“U Engleskoj sam sretao decu kod koje sam ja imao problem da prepoznam autizam, jer su u velikoj meri bili integrisani u društvo. Tek kada su mi pokazali video snimke koji su napravljeni u tom ranom uzrastu, mogao sam da vidim da je zaista u pitanju autizam. Ali, sistemskim radom sa njima, ta slika se drastično promenila,” rekao je.
Na dobre terapijske rezultate utiču intelektualni kapaciteti deteta, jer povećavaju mogućnost učenja socijalnih veština, koje autistična deca nisu u stanju da usvoje spontano, kaže Miodrag Stanković, dečji psihijatar.
Problem Srbije je što nema edukacije stručnjaka u ovoj oblasti, a nauka napreduje. Pojedinačni primeri nisu rešenje, jer “jedna lasta ne čini proleće”.
“Odlazak naših stručnjaka u svet ne podrazumeva i njihov povratak. Onaj ko se vrati, ne može sam da promeni sistem i to jeste problem. Potrebna je sprega političke volje i stručne javnosti. Moja saznanja iz Engleske neće moći da promene mnogo toga ako i drugi ne budu uključeni, ako im država ne omogući usavršavanje,” zaključuje Stanković.
U Srbiji nema sistematizovanih podataka o broju dece sa autizmom. Podaci iz sveta postoje, a beleži se rast iz godine u godinu. Danas iznosi 2, 2 procenta na populaciju dece uzrasta od 3 do 15 godina.
“Danas bi jedno od 45 dece moglo imati neku dijagnozu iz autističnog spektra. Prošle godine je bilo jedno dete od 68, predprošle jedno od 88. Te brojke zvuče dramatično, ali objašnjenje postoji. Nauka je pooštrila kriterijume, pa se beleže sve specifičnosti, koje ne moraju kao krajnju dijagnozu da imaju autizam,” objasnio je doktor Stanković.
Dodaje da je u slučaju dijagnostifikovanja autizma, potrebno pomoći ne samo detetu, već i porodici u kojoj dete odrasta, što razvijene zemlje uveliko rade.
“Bilo koji problem u razvoju dece potrebno je gledati dimenzionalno, dakle u smislu intenziteta ispoljavanja koje može biti blago, umereno ili teško. Na osnovu toga se procenjuje i u kom stepenu se kasnije može očekivati da dete, kao odrasla osoba, funkcioniše u društvu. Postoji mogućnost stepenovanja, u Americi su, na primer, utvrđena stepenovanja i ona su važeća, dok ostatak sveta koristi drugačiju klasifikaciju gde su zastarele dijagnoze kao što su klasičan autizam, Aspergerov sindrom itd,” tvrdi Stanković.
Jedno od 10 – oro dece ima neki razvojni psihički poremećaj
Na pitanje Niških Vesti da li se odnos našeg društva, kao tradicionalnog, prema psihičkim problemima dece, menja, Miodrag Stanović je odgovorio:
“To jeste goruće pitanje. Prema globalnoj proceni, 10 % dece ima razvojni poremećaj, mentalni problem.To jeste zabrinjavajuće, jer u odeljenju sa 30 -oro dece, jedno do troje dece ispoljava neki razvojni problem. Ili je u pitanju hiperkinetski problem, intelektualno zaostajanje, autistični spektar, poremećaj razvoja govora, disleksija, tikovi, noćno mokrenje, preterani strahovi itd. To je veliki postotak, posebno ako znamo da 8o procenata dece ne prima nikakvu psihijatrijsku pomoć. To su podaci iz razvijenih zemalja. Mi u Srbiji još uvek imamo dilemu u kom smeru treba ići dečja psihijatrija, kako školovati stručnjake koji će raditi na tom problemu .To se odražava i na svest srpskog društva o problemima dece. Svaljivanje odgovornosti na roditelje je poslednje što treba uraditi. Pred nama je ogroman posao, ukoliko se uopšte sistemski i planski usmerimo na njegovo rešavanje,” zaključio je dečji psihijatar, Miodrag Stanković u intervjuu za Niške Vesti.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
