Uvođenje tramvajskog saobraćaja počinje od 1928. godine građenjem pruge od železničke stanice kroz srce grada sve do Niške Banje. Uporedo je postavljana električna mreža i sagrađene su dve velelepne staje u Čairu – tramvaji su krenuli, iz tog depoa, na prvu vožnju 16. novembra 1930. godine.
Za nišku opštinu su posle kratkotrajnog komunalnog trijumfa tramvaji postajali iz godinu u godinu sve veća glavobolja: često su se kvarili, rezervni delovi teško su se nabavljali, a prihodi od putnika su bili nedovoljni da pokriju troškove prevoza. Uz to, grad se širio i van tramvajske pruge, a nove linije nisu mogle de se otvaraju zbog skupih radova na postavljanju nove pruge i električne mreže, kao i kupovine novih tramvaja.
10. avgusta 1958. godine doneta je odluka o rashodovanju tramvaja i uvođenju isključivo autobusa. U pitanju je bila pre svega bezbednost putnika, dotrajalost tramvaja, njihova sporost i neekonomičnost. Smena tramvaja odnela je sa njima nostalgiju za starim dobrim vremenima, a donela obaveze da novi saobraćaj opravda poverenje Nišlija u njega. Nadanja su se i obistinila.
Po ukidanju tramvajskog saobraćaja, stari niški tramvaji su od avgusta 1958. do novembra 1959. godine čekali svoju sudbinu u podnožju Niške Banje.
Preduzeće za putnički saobraćaj startovalo je avgusta meseca 1958. godine sa 30 novih autobusa i razvijalo ne samo gradski već i prigradski i međugradski saobraćaj. Putovalo se brže, udobnije, bezbednije i dalje. Koju godinu kasnije jedna smela generacija u ovom preduzeću drznula se, po prvi put u Jugoslaviji, da organizuje ekspresni saobraćaj na dugim linijama. Izuzev zastoja u sezoni 1967-1968. godine (kada je carovalo nesamoupravno ponašanje i nerad u kolektivu), stalno se kretalo napred. Bilans nije mali.
[foldergallery folder=“images/galleries/tramvaji-stari-nis“]
„prihodi od putnika su bili nedovoljni da pokriju troškove prevoza“
Ne postoji, niti je ikada postojao grad na Svetu u kome je gradski prevoz mogao da izdržava sam sebe. Sa obzirom na to da i današnji prevoznici u JGP Niš zahtevaju subvencije, da li je možda vreme da najzad i autobuse isteramo iz gradskog saobraćaja?
– u vreme kada su ukinuti tramvaji u Nišu, prema Jugoslaviji su unajveće plovili polovni tramvaji iz Vašingtona kao dopuna za naš grad. „Vašintonci“ su završili u Sarajevu i sa njima je otvorena linija Baš Čaršija – Ilidža
– bilo bi vrlo interesantno kada bi postojali podaci koliko je za ovih 54 godina saobraćanja autobusa po Nišu zamenjeno motora, menjača, diferencijala, balans štangli, glavčina točkova, spona? Kkoliko je guma, čiji je (sada) vek 70.000 kilometara, zamenjeno? Koliko je hiljada (ili miliona) tona ulja za motore (dizel!), menjače i kočnice (a i antifriza) otišlo u Nišavu?
– i za kraj: dnevno autobusi po Nišu emituju oko 25 tona ugljen dioksida. Koliko li to ispadne za 57 godina?
ODLOMAK IZ KNJIGE
„Zemlja najlepše patnje“
Milan Novaković
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
