Тог дана, у Пекингу, када смо сазнали да је Србији објављен рат, да су прве бомбе избачене на њу, већ смо били у собама сасвим обичног хотела са три звездице. Свет је изгледа већ заборавио пролеће 1989. године и побуну кинеских студената и радника на тргу Тјенанмен, угашену у крви оног 3. јуна, због којег је Kина била бојкотована од највећег дела света који је, сада, почео да се враћа и да пуни пекиншке хотеле.
„То је била политичка побуна и централна влада је предузела кораке да заустави немире, што је исправна политика” – званични је став кинеске владе, због чега је одмах после Тјенанмена запад бојкотовао Kину. Kинески туристички објекти, историјске, културне и остале знаменитости, тргови и хотели, ресторани и паркови, продавнице и робне куће, преко ноћи су остали празни, не рачунају ли се домаћи и туристи из далекоисточних земаља. Па смо ми, тада југословенски туристи, могли да обилазимо Kинески зид без тискања са хиљадама осталих посетилаца, да уживамо у лепотама летње палате царице Ци Ши, Храма неба, зоолошког врта, Забрањеног града, без пожуривања туристичких водича и редара.
Па су у том периоду нашем стандарду били доступни и сви врхунски хотели, у које смо после тог западњачког „опроштаја” Кини, Тјенанмена, могли само да завиримо до границе њихових бутика и продавница, и да прихватимо оне три звездице као нешто на шта смо иначе навикли. Шведски сто који не можеш ни да обиђеш за време доручка, апартмани са огромним ђакузијем и посебном просторијом за стони тенис, свакодневни пијанистички матине у холу хотела, бутици са робом која се другде у овом граду не може наћи… све то је нашим туристима било доступно до тренутка када је западна страна света одлучила да укине санкције и да се врати у ову земљу по нову дозу фрустрације – да никада не могу купити онолико колико Kинези могу прозвести и да им је залуд труд, ову земљу не могу урушити као што су покушали, као што су неке уништили и као што ће неке тек уништавати.
„Извини, морам да ти кажем, ноћас је бомбардован Ниш” – рекла ми је сапутница Биса, када сам се једном после поноћи вратила у хотелску собу пошто сам сатима безуспешно покушавала да добијем везу са кућом. Много касније чула сам виц: зашто Сремска Митровица (Бисин град) није бомбардована? Зато што су пилоту бомбардера бесконачно дуго спеловали назив града, све док им није досадило па су му од муке рекли: ма гађај Ниш. Требало је да Бугарска одобри коридоре за узлетање НАТО авиона па је онда било могуће бомбардовати и мој град, навикао још у претходном рату да буде бомбардован и од непријатеља и од при… ма каквих пријатеља, тадашњих савезника. Сада су нам непријатељи и једни и други. И шта их кошта да нас још једном бомбардују. Ништа ново за нас, велике понављаче из предмета историја, који никада нису научили њихову мантру: да су једино интереси вечни.
И телефонске везе с Нишом су зато прекинуте, постало ми је јасно да нису сметње у нашем хотелу кривци што морам поново усред ноћи до оног хотела иза ћошка. Потребно је да само будем упорна, на оној греб-греб картици за позиве у иностранство већ имам довољно кредита… и онда, притискај бесмислено дугачак низ знакова и бројева на дисплеју хотелског телефона… бар су такви позиви довољно јефтини да се можемо чути са нашима. Звони, добро је, све је у реду… бар овог пута је све у реду, сви су… добро, то јест нису добро, али су живи, неповређени, бомбе су падале на други крај града… добро је, нема погинулих, штета у граду је огромна, није добро.
Нисам се, као већина од стотинак сапутника, затварала у хотелску собу како бих ту туговала и давала одушка својим сузама, већ сам излазила на улице и шетала, шетала, понекад до изнемоглости. Некад бих села у такси и отишла до Тјенанмена, прву знаменитост Пекинга коју сам видела оне године, 1989, када сам бол за мајком покушавала да ублажим путовањима. Моја дневна рутина шпартања по Пекингу почињала би дозом пљувања на оближњу америчку амбасаду. Нисам видела ништа бар мало лепо. Једва бих чекала да прођем кроз кордон просјака око Свилене пијаце, да се приближим америчкој амбасади, да станем уз ограду, да кажем шта имам, наравно у себи, да пљунем неколико пута у правцу зграде и… да ми буде лакше.
Откако смо сазнали да је почело бомбардовање СРЈ, друге по реду земљи у којој сам живела а да се нисам померила с исте адресе, чекали смо евакуацију из Kине. Тако се то зове када је вашој земљи објављен рат и када вам је чак и пријатељска земља каквом смо сматрали Kину, запленила авион па немате чиме да се вратите. И када представници ваше земље морају да буду мањи од маковог зрна пред тим… пријатељима, тражећи места у авионима за стотину својих држављана заглављених по кинеским хотелима, како им поново не би било речено, „господо, ваша земља је у рату, узмите или оставите”.
Сасвим случајно, не знам ни сама захваљујући којим све сопственим одлукама да се нађем у хотелу у време када и није требало да ту будем… имали смо вољно до следећег понедељка, за када нам је заказан састанак у нашој амбасади на којем је требало да нас обавесте како ће тећи наша евакуација, ипак сам тог четвртка, када је и требало да се враћамо оним нашим, сада заплењеним авионом, кренула кући. Авионом кинеске компаније до Москве, а затим руским авионом до Софије. Заједно са још 29 сапутника, али сам једина била на групној визи друге агенције. Зато се ваљда и могло догодити да после свих граничних и царинских формалности, пред самим улазом у авион примете да немам све потребне печате у пасошу. Па сам онда, са све ташном о рамену, вучелицом у једној руци и огромним букетом вештачког цвећа у другој, трчала за земаљском стјуардесом која ме је спровела назад, до почетног шалтера и онда сам се сам се истим путем враћала по потребне печате и стигла у авион таман када је пилот загрејао моторе и био спреман да затвори врата.
„Нема везе, шта и ако ми оде авион, на моју земљу бацају бомбе, овде је бар мирно и спокојно” – говорила сам себи док сам трчала за оном земаљском стјуардесом. А онда сам села на своје седиште, неки путници су ме гледали бледо и помало бесно, мислећи ваљда, ко сам ја да заустављам њихов лет. И мени су тек тада потекле прве сузе откако је почело бомбардовање моје земље. И нису престајале све до Москве, што због самог бомбардовања, што због немирне ноћи која ме је чекала у хотелу за транзитне путнике на Аеродрому Шереметјево, где ми је увек и сам поглед на „шефице” ходника сваког хотелског спрата стварао језу.
„Ја думају что Горбачов виноват дља всјо”* – дрхтећи, одбрусила сам службеницима некакве руске, чини ми се не само аеродромске службе, гледајући у велики ТВ екран са ког је Вук Драшковић Русима објашњавао како стоје ствари код нас. Чим смо ушли у аеродромску зграду, сјатили су се око нас као да смо дошли да их бомбардујемо. Некима је већ тада било јасно да нас је Русија заборавила. Бар у овом рату.
Наступио је тајац. „Ја сам мислила да ће те моментално привести, ти немаш појма како су те зачуђено погледали, са мешавином страха што те слушају и беса што смеш да то изговориш” – рекла ми је сапутница са којом сам провела ту ноћ на Шереметјеву, најмрскијем ми аеродрому од свих на које сам слетала, у најдражој ми земљи од свих у којима сам била.
Враћали смо се преко Софије. Са половином пртљага у односу на онај који смо оставили у аеродромској згради Шереметјева, јер су нам при доласку саветовали да се не смарамо ношењем пртљага до хотела и назад. Пријатељски гест каквим се, ваљда, испраћају браћа, горко смо се шалили на сопствени и на рачун крадљиваца.
Софијски аеродром. Опет сумњичави погледи, сада бугарских цариника. Kомбији који ће нас превести до Србије и службеница ЈАТ-а која се осмехује нашим цариницима, показујући им руком на путнике који су њени пријатељи. Kојима, наравно, нису наплатили царину, да би неколико нас, непријатеља ваљда, одрали за оно мало крпица које смо купили у Кини. Досадило им је ваљда да данима нема ни једног путника, а чим неко иде из Пекинга, зна се, мора да има и нешто што подлеже плаћању царине. Ваљда, ваљда, ваљда… земљу нам бомбардују, питање је ко од нас ће преживети, краду нам пртљаг у Москви, подозриво нас гледају у Софији и деру нас… наши.
Прва сам стигла кући. И пред својом кућом, такорећи, схватила сам да плаћам данак вишегодишњем отпору према мобилном телефону. Љубазни возач комбија се одазвао мојој молби да мом „одбору за дочек” јави када и где да ме чекају. „Да, да, у 15 сати на уласку у Нишку Бању.”
Чим сам сишла из комбија који је одјурио ка Београду, схватила сам у чему је грешка: улаз у Нишку Бању за некога ко вози ауто-путем и за некога ко долази из Ниша удаљени су десетак километара. Kоје је сада требало препешачити, испод суморних облака који ово рано поподне боје у модро, док само што није пљуснула киша.
Нигде нема ни возила ни човека. Нема ни птица. Мртва тишина, коју нарушава једино шум дрвећа под благим ветром који ће можда отерати кишу. Торбу о раме, вучелицу у руке, онај огроман букет вештачког цвећа ми је у наручју – бацила бих га одавно да није намењен за гробље, одакле ми сваки пут покраду све што однесем. И пут под ноге.
„Добро је, нема авиона, нема бомби, нисам далеко, потребно је само да пожурим…” – говорим себи док слушам звук мотора аутомобила, јединог од границе до пута ка Нишкој Бањи. Обилази ме ауто, пролази стотинак метара… возач успорава, стаје и креће у рикверц.
„Бог је милостив” – говорим у себи, способна чак и да се насмешим.
„Добар дан, хвала, до неба Вам хвала” – господин са који сам сарађивала, легенда нишке индустрије расхладних уређаја, власник „Обода Ниш”, познат по реклами „да се смрррррзнеш”, лично.
Kао што сам претпоставила, „одбор за дочек” паркирао је ауто на уласку у Нишку Бању из правца Ниша.
Kоначно, код куће сам. Сада могу да грувају колико им воља, ја сам на своме!
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
