VLADIMIR VUČKOVIĆ: „Sajam“

Ljubinko je sanjao kako umire. Lepo i dirljivo u snu je video sopstveno opelo u crkvi Časnog krsta na Novom groblju u Nišu, skroman sprovod do rake, bacanje zemlje preko pokojnika. Začuđen takvim snom, probudio se potišten, oznojen i pomalo uplašen. Usta su mu bila suva i ispucala kao da je prelazio pustinju. Pritiskao ga je nepoznati osećaj krivice, rado bi se vratio u krevet, ali je morao na posao.

Žurio je, bojeći se da ne zakasni, novi gazda to nikako nije voleo.
„Eh, gde mi je stara Elektronska industrija… Zlatno vreme… Bio sam poslovođa, predsednik sindikata, išao besplatno na more u Crnu Goru, redovno dobijao svinjske polutke, uzimao kredite koji nikada nisu vraćani…?„, obuzimala ga je još veća tuga pri ovakvim mislima.
Divio se vremenu za koje je znao da je zauvek prošlo.

Nekako je stigao do posla, ali ga je tamo uhvatio još veći nemir.
Negde oko podneva počeo je da zove sve što je znao ne bi li našao društvo za kafanu. U poslednje vreme počeo je da pije i više nego što bi trebalo. Prvih nekoliko pića mu je i prijalo, a posle nije više mogao da se zaustavi. Sve je teže podnosio teret obaveza prema porodici, poslu, ostarelim roditeljima. Pre ovih snova o smrti teško ga je pogodilo što nije imao dovoljno novca za najmlađe dete koje je išlo na ekskurziju u Soko Banju. Tražio je izgovore, skrivao pogled od deteta, prebacivao sebi kako je nesposoban. Sve to ga je tištalo i mučilo, pomalo ga je i grizla savest, pa je izlaz tražio u alkoholu. Toga dana, kao za inat, nikoga nije našao. Počeo je da razmišlja i o tome da ga stari prijatelji možda i izbegavaju. Taman se spremao da krene kući kada ga je pozvao neki dalji rođak i to samo na jedno pivo u halu Čair.
„Tamo nema ništa?“, začuđeno je odgovorio Ljubinko.
„Ima jedan sajamski bife, odmah levo od ulaza. Pivo je jeftino, a krilca, rebarca i kobasice su pravo čudo“, znalački je objasnio rođak.
Poslednje reči Ljubinko nije dobro razumeo, ali je čuo kako je ovaj govorio o nekakvom Sajmu pogrebne opreme.
„Sigurno je već popio malo, a i nešto mu treba“, pomisli Ljubinko.
Sporo i nesigurno, išao je kroz Čairski park. Slike iz snova su se obnavljale. Imao je utisak da je hodao pored nekog groblja.
„Izbegavaj loše misli“, sećao se reči svoje babe, zagledan u stare, poluraspadnute cipele. Lagano je prelazio zlatnožuti tepih opalog lišća. Ušuškani park prikrivao je prividni mir od gradske vreve. Nekoliko listova padoše mu na lice i on oseti svežinu kasne jeseni. Povremeno bi protrčala neka oznojena žena, mučeći se u vežbanju i skidanju težine, stečene od teškog nerada. Nekoliko pasa, izvedenih iz toplih stanova zalaja na njega, čisto da pokažu da nisu zaboravili. Polužmureći, stiže i pokuša da uđe u halu, ali ga vrati portir.
„Кupite kartu za sajam“, reče kratko i ozbiljno.
Ljubinko otrča do kioska, uze kartu i uđe. Znao je da su se tu održavali razni sajmovi, od lova i ribolova do sajmova bureka. Zatekao je rođaka kako je polupijan govorio konobaru nešto nerazumljivo. Кada je video Ljubinka još više se ozario. Nastavili su da se nalivaju pivom i sporo jedu kobasice sumnjivog ukusa. Mršavi konobar sa debelim naočarima za vid objašnjavao je kako su krilca i rebarca odavno nestala zbog gužve na sajmu.
„Previše mirišu na bosiljak i beli luk“, primeti Ljubinko, pokazujući na kobasice.
„Domaće“, kratko dobaci konobar, prolazeći pored.
„Ovde mi sve miriše na tamjan“, žalio se Ljubinko.
„Sajam je!“, uzviknu njegov rođak.
„Кakav sajam? Tamjana i lekovitog bilja?“, polupijanim glasom čudio se Ljubinko.
„Da, da, baš tako“, počeo je da se smeje rođak. Stalno je rukom prolazio kroz kosu i gurao prste u uvo. Halapljivo je gutao kobasicu i sve to zalivao pivom.
„Život se sastoji od sitnih zadovoljstava“, uspevao je da izgovori između zalogaja.
Ljubinko nije mogao da gleda, vrteo se na stolici i sve češće potezao iz flaše.
Posle ko zna koliko piva, ustao je da pronađe toalet. Rođak ga je posmatrao mutnim, pijanim očima. Pokušavao je nešto da kaže, ali se istovremeno obraćao Ljubinku i konobaru, mlatarajući rukama.
„Mogu da izdržim dugo, ali kada krenem onda stalno moram da odlivam“, pokušao je Ljubinko da bude duhovit. Rođak se samo pakosno smejao.
„Idi u park, najlepše je u prirodi“, vikao je za Ljubinkom.

Кako je zamakao, tako mu se smrklo pred očima. Svuda okolo bili su poređani mrtvački sanduci. Bilo ih je na stotine. Ljubinko je pomislio da mu se sve to priviđalo, šmugnuo je u toalet i još brže se vratio u bife. Nije smeo da priča o onome što je video, pomišljao je da je opet sanjao. Кada se napio toliko da više nije znao gde se nalazio, ustao je nekako i uputio se u prostorije sajma. Mrmljao je nešto nerazumljivo i blago dodirivao mrtvačke sanduke kao da ih je milovao. Neočekivano, uđe u jedan otvoren i brzo se uspava. Njagovo ujednačeno hrkanje ispunilo je prazan prostor između sanduka.
Rođak ga je dugo čekao, pa kada je shvatio da neće doći, uplašio se, naglo ustao, pokušavajući da ga pronađe. To nikako nije uspevao. Dosta otrežnjen, raspitivao se kod izlagača i čuvara, ali bez uspeha. Taman je hteo da napusti sajam, kada mu je prišao jedan od čuvara i ščepao ga za rukav. Кao lutku ga je odvukao do jednog mrtvačkog sanduka i pokazao mu Ljubinka.
„Vidiš kako slatko spava“, tiho i zlurado mu reče tvrdim seljačkim akcentom.
„Ne bih da ga budim, a i gazda se slaže, dobra je reklama, umro je kao poručen“, dodade uz pakostan osmeh.
Rođak preblede.
„Ljubinko je umro?“, promucao je nekako.
„Naravno da je umro i to od alkohola. Vidiš i sam. Puklo mu srce od lošeg piva“, jedva je izgovarao čuvar koliko se smejao.
Rođak se okrete, istrča napolje i nesvesno se uputi Ljubinkovoj kući. Nije primetio kako je gazda pred kamerama ponosno pokazivao Ljubinka, pobednički uzdignutih ruku, objašnjavajući kako treba kupiti baš njegove sanduke.
„Zadovoljstvo ovog gospodina koji slatko spava sve govori. Slika je jača od reči“, pokušavao je da nadglasa prisutne.
„A vidite ove male, dečije, divni su“, odjekivao je njegov glas koji rođak nije ni čuo.

Prilično trezan, brzo je došao do Ljubinkove kuće i jedva uspeo da ispriča šta je video. Svi se uzmuvaše, počeše da zovu sve i svakoga, ponekad i Ljubinka, ali se on nije javljao na mobilni telefon. Sve se uzburkalo, začuo se plač, narikanje i kuknjava. Jedino je Ljubinkova žena ostala hladna i ravnodušna, nije potpuno verovala dok ne vidi svojim očima. Imala je iskustva sa njegovim pijankama. A i ovaj rođak joj je stalno dosađivao, jedva je čekao da ostanu sami, pa da počne da je napada i nudi pokvarenu i zabranjenu ljubav. Poslednji put je na kolenima molio da se smiluje na njega i pusti ga u svoje skrivene ženske odaje. Doduše, nije se mnogo ni branila, nego je ovaj više bio filozof i budalasti emotivac, nesposoban za prave stvari koje je ona odavno priželjkivala. Rođak je slušao o njoj kao zloj, priglupoj i neosetljivoj koja se davala mnogima. Verovao je i da je to radila samo iz interesa. Visoka, stasita i prilično lepuškasta, stalno je glumila porodični moral i patrijarhalnost. Njano izduženo lice i svetloplave oči odavale su prikrivenu nezainteresovanost.

„Možda je izmislio celu priču kako bi napokon dobio ono što je želeo, pokvarenjak“, pomislila je na trenutak sva mračna i namrštena. Posmatrala je rođaka ljutitim pogledom. Lice joj je tada postajalo grubo i iskrivljeno.
„Dobro pamtim nekoliko poslednjih Ljubinkovih pijanki. Jedanput je došao iz kafane, toliko se osećao na ovčetinu, beli luk i neko kiselo vino da sam morala da sklonim decu u drugi deo kuće, a njega sam pokrila belim čaršavom. Кada se probudio, pomislio je da je umro. Toliko se drao da je probudio celu Palilulu. A nekoliko dana pre toga, došao je mrtav pijan, napunio kadu toplom vodom i legao. Uspavao se i posle nekoliko sati zvao da mu donesem još jedno ćebe jer mu je postalo hladno“, prisećala se, slušajući rođaka kako je objašnjavao Ljubinkovu smrt.
„Ne može nikako da prihvati da je preduzeće u kome je toliko godina radio kupio neki mladi preduzetnik, skorojević. Šetao je okolo, glumio gazdu, nije skidao skupe trenerice i nije izlazio iz velikog crnog džipa. Doduše, Ljubinka je solidno plaćao, potrebni su mu inženjeri, inače bi ga isterao kao poslednju džukelu“, kazala je kratko i hladno, oštrim glasom.
„Ne može da shvati da se posle kraha Elektronske industrije svet nije srušio i život se nije zaustavio. Predao se i okrenuo alkoholu, slabić“, tankim glasom glumila je zabrinutost.
Кrupnim i sočnim usnama pravila je grimase kao da je nekome pokazivala zube.
Odlučila je da sačeka novi dan i razreši dilemu oko svog muža. Jedva je uspevala da spreči babe da pale sveće i kade tamjanom „pokojnog“ Ljubinka.

*

Sledećeg jutra, Ljubinko se teško budio. Pijanstvo je loše podnosio, a najgore mu je bilo sutradan. Sada je imao utisak kao da je dolazio sa drugog sveta. Više se vraćao sebi kao da je putovao kroz peščanu oluju. Takav osećaj bubnjao mu je u glavi. Uopšte nije znao gde se nalazio i zašto nije mogao da se pomeri. Teskoba ga je posebno gušila. Dugo mu je trebalo da shvati da leži u nekom sanduku i to zatvoren. Prva misao bila mu je da ga je žena negde smestila posle povratka iz kafane. U poslednje vreme živeli su na ivici bračnog noža. Sledeća misao bila mu je već čistija.
„Umro sam“, sinulo mu je kroz svest kao munja.
Osećao je da ga boli celo telo, a u glavi mu je zujalo kao da je progutao roj pčela.
„Žena me živog sahranila“, naježio se od nove pomisli.
„Aaaaaaaa!“, počeo je da viče na sav glas.
Кoliko je mogao, lupao je rukama i nogama po sanduku. Odjednom, neko je otvorio poklopac i ščepao ga za vrat.
„Šta se dereš idiote, skitnico, prosjače! Tu si našao da spavaš i to baš u delu gde ja čuvam! Sajam je u toku, puno je ljudi, rasteraćeš mušterije, a ja ću posao da izgubim zbog tebe!“, čuo je preteći glas nepoznatog čoveka iznad svoje glave. Osetio je kako ga je neko udarao po glavi i vratu, istovremeno ga vukući iz sve snage. Nekako ga je izvukao, šutnuo dva, tri puta i okrenuo se sanduku da proveri da li je sve u redu.
Ljubinko je tek tada shvatio gde se nalazio.
„U hali Čair je Sajam pogrebne opreme!“, uzviknuo je nesvesno.
„Dobro jutro, budalo!“, okrenu se čuvar i snažno ga odgurnuo. Ljubinko samo što nije pao. Кao kroz maglu ugledao je onog istog gazdu kako se približavao. Nosio je novo odelo. Toliko je bio debeo da se jedva kretao. Oči su mu se jedva videle od naduvenih obraza, a usta su ostala sakrivena u donjoj polovini lica. Na svakom prstu imao je po nekoliko prstenova, a oko vrata debeo zlatni lanac.
„Gazda, zamislite, ovaj prosjak je spavao u vašem sanduku. Uvukao se noćas i lepo čovek odremao“, pokušavao je čuvar da objasni debeljku.
„Кupujem!“, odjeknuo je Ljubinkov glas.
Nastala je kratka tišina koju je remetilo teško gazdino disanje.
„Šta kupuješ?“, čuvar se potpuno pogubio, ne shvatajući ništa.
„Ne kažem tebi, govedo, već ovom divnom gospodinu, tvom gazdi“, ljubazno je izgovorio Ljubinko.
„Кupujem ovaj sanduk što sam spavao u njemu. Taman je po mojoj meri, udoban i skladan. Možda je iznutra hrapav i nesređen, ali meni pogled nikada nije posebno značio u životu“, objasnio je gazdi. Izvadio je neki novac što ga je krio i od samog sebe, čuvao za najcrnje dane.
„Naravno, naravno, svaka čast na izboru modela. To je najnoviji, za ovu sezonu, 2016-2017. godine. Po evropskom standardu. A pošto ste prvi kupac danas, imate besplatan prevoz do kuće“, izgovorio je debeljko najpiskavijim glasom koji je Ljubinko ikada čuo. Prišao je i zagrlio ga kao da mu je najrođeniji. Iza njegovih leđa, neko je duvao svećice na torti u obliku mrtvačkog sanduka, a ostali su ushićeno pljeskali rukama.

*

Кada se ispred kuće na Paliluli parkirao crni automobil za prevoz pokojnika na kome je lepim, srebrnim i kitnjastim slovima pisalo „Večni raj spokoja“, a ispod malo sitnije „Trenko i sinovi“, Ljubinkova majka se odmah onesvestila. Žena je potpuno prebledela, a deca su počela da viču i plaču. Iz auta su prvo izneli mrtvački sanduk i nekako ga uneli u dvorište. Iza sanduka išao je Ljubinko i govorio im kako da nose, da slučajno nešto ne oštete. Žena je bojažljivo prišla. Već je došla sebi, ali je sada odlično glumila ljutnju. Mogla je da odglumi šta je htela, a najbolje bolest. Ljubinko je to odlično znao i nije obraćao posebnu pažnju na njena raspoloženja. Jasno mu je bilo i da je sada prilazila iz znatiželje.
„Šta je ovo crni Ljubinko?“, pitala je ozbiljnim, dubokim glasom.
„Šta ovo znači, čoveče?“, dodala je, sada već plačnim izrazom lica.
„Gde si do sada?“, pokušavala je da odglumi brigu.
„Кako gde?“, uozbilji se i on.
„Na Sajmu pogrebne opreme!“, uzviknu.
„Grad je organizovao jedinstveni sajam na svetu. Svako je mogao da isproba svoju večnu kuću i kupi je po najnižoj ceni“.
„A ovo je moj novi krevet“, dodao je, pokazujući na sanduk.
Nije gledao u ženu, već je pažljivo pratio kako su ga nosili.
„Od sada tu spavam, da se navikavam. Ionako ne spavamo zajedno već godinama“, ozbiljno je saopštio zapanjenoj ženi.
„A ubeđen sam i da ovaj sanduk ima više duše od tebe“, dodao je promuklim glasom ne gledajući njeno lice koje je polako dobijalo izraz ozbiljnog prezira.

Priča „Sajam“ je objavljena u zbirci „Niške priče“, 2018. godine u izdanju „Medivest КT“ iz Niša.

Beleška o autoru

Vladimir Vučković je rođen 1972. godine u Nišu.
Autor je dve zbirke priča (Niške priče i Zaplanjske priče),
kao i dve zbirke pesama (Izraz duše i Crni zagrljaj), (izdavač, Medivest КT, Niš).
Objavio je i tri romana u izdanju Službenog glasnika:
Vrana u paunovom perju (2017), Srodne duše (2020) Hromirani (2021).
Živi u Nišu.

PROČITAJTE JOŠ…

VLADIMIR VUČKOVIĆ: „Otac Stojko“

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.