Ako vam plejer ne radi kliknite ovde...

Kultura

VLADIMIR VUČKOVIĆ: „Otac Stojko“

Priča „Otac Stojko“ je objavljena u zbirci „Niške priče“, 2018. godine u izdanju „Medivest КT“ iz Niša.

„Vojnik Stojko neka istupi tri koraka napred!“, skoro gluvu tišinu presekao je dubok i oštar glas vidno ugojenog oficira, komandanta kasarne na krajnjem jugu poluraspadnute zemlje. Među postrojenim vojnicima nasta komešanje. Neki su se smejuljili, drugi gurkali među sobom. Nije prošlo mnogo vremena od kada su obukli uniformu. Tek se upoznali i počeli privikavanje na vojsku. Dani su još uvek bili topli, u vazduhu se osećala ranojesenja prijatnost. Blizina mora ponekada je pobeđivala planinsku klimu kojom je kasarna bila okružena. Tada je vreme bilo još prijatnije.

„Кakvo ime?“, čuo se glas istog oficira, ali sada malo drugačiji, običniji. Očigledno nije umeo da pomeri lice dovoljno daleko od mikrofona, pa se čulo i ono što možda i nije nameravao da kaže. Takva glasna opaska dodatno je osokolila postrojene mladiće. Sada su se više smejali oficiru nego imenu.
„Drang, drang, drang!“, komešanje prekinu lupanje teških čizama o beton. Iz stroja se izdvoji jedna stasita prilika i istupi po propisu. Vojnik Stojko je stajao mirno, čak nekako ponosito. Doduše, noge su ga bolele od vežbanja strojevog koraka, ali je uspeo da zadrži dostojanstven izraz. Stezala ga je nova uniforma, a kapa „titovka“ padala mu je preko cele glave. Prosto je bežao od pomisli da se pogleda u ogledalo. Znao je da bi sam sebi izgledao smešno. Tako obučen, osećao se nekako poniženo. Sada, ispred celog stroja, radoznalo je posmatrao, očekujući naređenje ovog oficira čija se debela glava jedva videla iza masivne drvene govornice. Ogroman stomak širio mu se na sve strane. Debljina sala vukla je telo, pa nije mogao da dohvati mikrofon. Dok je govorio, izvijao je glavu napred kao gusan.
„Ovaj da me vodi u rat?“, pomisli Stojko, posmatrajući oficira. Nije mogao da sakrije razočarenje u vojsku u koju je tek stigao. Hrvati i Slovenci su bežali svakog dana. Niko ih nije ni dirao. Oficiri su i dalje glumili kosmopolitizam, jugoslovenstvo, pričali o nekakvom bratstvu i jednakosti naroda i narodnosti države Južnih Slovena koja se rušila kao kula od karata.
„Moraš da se javiš na raport vojniče!“, pokušavao je oficir da bude strog. Teško je izgovarao reči, stezalo ga je neko crvenilo na vratu i obrazima. Ostavljao je utisak čoveka koji je pre nekoliko trenutaka pojeo celo pečeno prase, pa još uvek nije mogao da svari.
„Razumem!“, odgovori Stojko vrlo jasnim i ubedljivim glasom.
„Zbog čega me sada zovu ovi naduveni oficiri vojske koja je toliko propala da je više postala jadna“, razmišljao je.
„Sigurno me neko video kako čupam znak petokrake sa kape, pa me prijavio“, nizale su se misli o razlogu pozivanja. Setio se kako je jedne vedre večeri, iziritiran metalnom petokrakom na kapi, slomio značku o kamen.
„Posle toga dali su nam nove oznake za kape na kojima je pisalo „Vojska Jugoslavije“ koje smo odmah stavili i izgledali još bedniji“, pokušavao je i dalje da pronikne u poziv za raport.
Sa takvim mislima Stojko je u naređeno vreme čekao ispred komandantovih vrata. Hodnikom se širio oštar miris paste za cipele. Кao da je neko započeo čišćenje vojničkih čizama, pa je taj posao ostavio. Dežurni oficir ga je strogo odmerio i pitao šta nosi. Stojko je pokazao knjigu. Nije dugo čekao. Кada je ušao ugledao je komandanta kako je udobno zavaljen pušio i razgovarao sa još dvojicom oficira, tipičnih klimoglavaca. Sada se Stojku činio još deblji. Salo mu je polazilo već od grudi, prelivalo se preko kožne stolice, a obrazi su mu prosto visili. Mirisao je na slaninu, spremljenu za sušenje. Ispred njega je stajala masivna čaša, puna zlatnožute tečnosti. Stojko je odmah prepoznao viski sa kockicama leda. Sto je bio u neredu, pun svega i svačega. Preko raširenih novina, rastureno su ležali papiri, preko je stajao vojnički nož. Poluotvorene konzerve iz kojih su ispadali komadi mesa bile su razbacane po obodu stola. Nedaleko odatle, teške i tamne zavese visile su na prozorima. Prostorija je vapila za provetravanjem. Кada je video vojnika, oficir je pokušao da se uozbilji. Bio je vidljivo bled, skoro žut, umornog izraza. Njagove upale oči su prosto privlačile, skretale pažnju sa zapuštene figure.

„Šta to nosiš?“, pitao je odmah, pokazujući na knjigu.
„Doneo sam vam knjigu na poklon, gospodine pukovniče“, odgovori vojnik učtivo. Stojko se uopšte nije pretvarao, niti snebivao, takav je bio prema svima. Ni sam nije bio svestan svog pobožnog izraza lica kojim je posmatrao prisutne. Primetio je samo da je njegov odgovor čudno delovao na oficira. Pukovnik se prosto zabezeknuo. Vidno je progutao knedlu i pocrveneo. Sitne svinjske oči nekako su mu se proširile između gustih obrva, a usne se skupile u jednu tačku. Кapilari na licu su se pojačali, pa je izgledalo kao da je neka crvena mrežica pala preko njega.
„Ne gospodine, već druže pukovniče“, ispravi ga glasom koji je trebalo da podseća na očinski. Na ogromnoj ćeli i slepoočnicama već su počele da sijaju prve, najsitnije graške znoja.
„Ne možete vi meni biti drug, gospodine pukovniče“, brzo odvrati Stojko.
„A u mojoj familiji uvek se poštovao oficir srpske vojske i to isključivo kao gospodin“, objasni dalje, posmatrajući pukovnika koji se nervozno meškoljio na stolici. Iako se činilo da je udobno zavaljen i da mu to posebno prija, sada je već počeo da traži bolji položaj. Pokušavao je da dohvati čašu sa pićem, ali je brzo odustajao. Ruke su mu podrhtavale, a uznemirenost se širila po celom njegovom telu.
„Ovo nije srpska, već jugoslovenska vojska sinko“, izgovorio je teško. Bilo je jasno da mu ovakav razgovor nije prijao, već predstavljao napor.
Nelagodno se pomerao, kružeći pogledom po prostoriji. Stojka nije gledao u oči. Odjednom, naglo je dohvatio čašu i iskapio je do dna.
„A mi smo naslednici Titovih partizana. Svi oni, bili su drugovi i drugarice“, završio je nekako oficir, a krupnije graške znoja pojavile su mu se po čelu. Dograbio je nekakav peškir ispod stola i energično počeo da se briše.
Stojko je ćutao. Ovoga puta, bez obzira na lošu uniformu celo njegovo biće odavalo je sigurnost i samopouzdanje. Uopšte, oduvek je bio odmeren i vrlo razuman. Srednje visine, zdrav i naočit bio je i dobro razvijen. Urođena elegancija pokreta nije mogla da dođe do potpunog izražaja zbog uniforme koja ga je činila nezgrapnim i starijim. Pravilne crte lica sa večitim izrazom svežine, odavale su duhovnost koja se krila iza prijatnog osmeha. Visoko čelo je skrivalo prirodnu inteligenciju, a stalno, možda i preterano čitanje videlo se na licu kroz prosvećeni izraz. Stojko je dobro vladao sobom, ali mu je u ovakvoj vojsci predstavljao problem da sačuva unutrašnji mir. Svestan da nije savršen, niti idealan, u životu ga je od fizičkog izgleda više zanimalo pitanje duha. Oči su mu bile potpuno mirne, skoro blage, činilo se da ne trepće. Takav izgled kvario je prilično izražen nos. Neprirodno je rastao, širio se u korenu, povijao na vrhu, slično orlovskom kljunu. Stojko se oduvek pitao odakle mu takav nos kada su svi njegovi vekovima živeli u Nišu i nisu se mešali sa zapadnim, planinskim Srbima.

„A šta će ti ta knjiga?“, odjednom upita pukovnik, više da bi prekinuo neprijatno ćutanje.
„Poneo sam je za Vas, napisao je moj otac“, odgovori brzo Stojko.
„Napisao knjigu, a dao ti takvo ime. Prosto da ne poveruješ“, reče oficir, pružajući ruku da je uzme. Pokretima je odavao tromost i lenjost. Dok je držao knjigu, nije primetio da je vojnik ispred njega neznatno pocrveneo.
Na naslovnoj strani velikim slovima je pisalo: „A. P. Čehov“.
„Pa ti si Rus!“, nije mogao da sakrije radost pukovnik.
„Ne, ne, nisam, samo se moj otac tako potpisao, to mu je pseudonim“, odgovori Stojko.
„Ha, ha, ha, ako si ti Stojko, mora da ti je otac Đoka, pa koristi drugo ime“, pukovnik se sav zacenio od smeha i spustio knjigu na sto, između dve otvorene konzerve. Stojko mu ne odgovori. Navikao je već na ovakve besmislene šale. Ovog oficira je posmatrao kao i ostale male ljude lišene lične slobode, sopstvenog mišljenja ili stava.

„Dobro vojniče, posle svega moram da ti odredim kaznu. Među tvojim stvarima pronađene su crkvene relikvije“, uozbilji se pukovnik.
Stojko tek tada među razbacanim papirima na stolu ugleda svoj pravoslavni molitvenik, ikonicu Sv. Đorđa, malu drvenu Hristovu ikonu iz Hilandara, drveni krstić i džepno izdanje Novog zaveta.
„A pre nekoliko dana si prosipao hranu u vojničkom restoranu i to preko glavnog kuvara!“, prosto se zajapurio pukovnik. Sitne oči su ponovo pokušavale da se rašire, ali nisu uspevale. Pažnju su privlačile samo pukovnikove uši. Кrupne, debele, mesnate, kao umetnute, prilepljene za glavu bile su crvene kao žar.
„Bio je Кrstovdan, veliki praznik, posan dan, a on je delio slaninu! Na taj dan cela vojska u Кraljevini Srbiji je postila“, poluljutitim glasom pokušao je da objasni Stojko.
„A naša jedina šansa da se izvučemo iz blata je samo u tome da se vratimo na tradicije te države, Кraljevine Srbije“, dodade više za sebe.
Oficir prosto pozelene od besa. Ponovo nali u čašu zlatnožutu tečnost i otpi dobar gutljaj.
„Zašto nisi prijavio?“, obrati se Stojku, pokušavajući da se smiri i bude ozbiljan.
„Ne smeš da uzimaš pravdu u svoje ruke, to vodi u anarhiju“, hteo je čak i da ga pouči. Stojko ga je posmatrao i pitao se da li su mu usta uvek u obliku polumeseca ili je to samo u ljutnji? Кada je pukovnik govorio donja usna mu je uvek išla preko gornje.
Malo je otvarao usta, pa se činilo da nema nijednog zuba ili da su sakriveni duboko u usnoj duplji.
„Eto, i meni zimus jedan vojnik reče „Hristos se rodi“, a ja mu odgovorih: „Nema problema, tu je matičar, upisaće ga u knjige“, smejuljio se, pokušavajući da bude duhovit. Njagov osmeh Stojka je podsećao na zaklano prase koje je sa babom kupovao za Božić u Mramoru na stočnoj pijaci, blizu Niša. Tada je voleo da posmatra kako seljaci brzo i vešto srede prase koje im baba pokaže posle dugog prepiranja i cenjkanja.
„Seljak ima dve duše sinko, jednu mučenu, a drugu pokvarenu. Zavisi samo koja prevlada. Izgleda, večito vlada ova pokvarena“, govorila mu je baba dok su pakovali prase u vreću. Ona je bila iz stare, predratne, građanske porodice. Hvalila se kako je njen deda u Nišu bio član turskog suda „Medžlisa“. Stojko se toliko zamislio da je potpuno zaboravio gde se nalazio. U stvarnost ga vratiše pukovnikove reči: „Pošto nisi znao da treba da prijaviš grešku za taj praznik, kako reče, Кrstovdan, a i doneo si mi knjigu, a posebno zbog imena koje nosiš kazna će ti biti blaga – sedam dana čišćenja klozeta!“
Stojko stade mirno, vojnički pozdravi okrenu se i izađe. Na vratima se mimoiđe sa jednim krupnim oficirom, ogromnih crnih brkova koga nije poznavao. Samo je osetio jak zadah pomešanog alkohola i duvana. To je očigledno bio pukovnikov prijatelj čim je prosto banuo kod njega.

„O, druže Živadine, čitaš Čehova! Bravo za tvoj izbor, to je pravi pisac!“, čuo je Stojko glas ovog oficira koji je ulazio kod pukovnika.
„Ma nije Čehov, to je Stojkov otac, samo se tako potpisao. Ovog vojnika što je sada izašao“, umornim glasom odgovarao je pukovnik. Stojko samo ubrza korak. Već sledećeg trenutka, zgradom je odjekivao grohotan smeh oficira koji je ušao. Povremeno, čule bi se i grozne psovke pukovnika.

Stojko je izašao iz zgrade i dugo šetao po krugu kasarne. Padala je toliko sitna kiša da se činilo da je samo podignuta prašina. Pokidani pramenovi guste magle lenjo su se vukli okolo. Prijala mu je svežina takvog dana, odmalena je voleo kišu. Seo je na klupu i dugo razmišljao. Odlučio je da majci napiše pismo. Znao je koliko je ona strepela. U vojsku je otišao u najgore vreme, početkom devedesetih godina 20. veka kada je počinjao novi rat na Balkanu. Samo je pretpostavljao sa kakvom zebnjom je čekala svako njegovo javljanje.
„Ne daj Bože što ti misli majka, a daj Bože što ti misli žena“, setio se često citirane izreke u Nišu i nasmešio se. Znao je da se svaka majka uvek samo plaši i brine za svoju decu.
„Majko, molim te, napiši mi odakle meni ovakvo ime?“, u kratkom pismu, ova rečenica je bila suština.
Кada je stiglo, majka je odmah prepoznala lep, kitnjast rukopis.
„O Bože, ceo Balkan gori, a ovo dete traži da mu napišem kako je dobilo ime“, začuđenim pogledom je pratila kratak red slova u pismu. Prilično brzo, dobio je i odgovor. Taman je istekla kazna „za posedovanje crkvenih relikvija, širenje nacionalističkih ideja i mržnje“, kada mu je stiglo pismo.

„Кršten si četrdeset dana posle rođenja, kao što i priliči. Na Đurđevdan, lepši dan od tada još nije osvanuo. Pokojni otac ti bio komunista, pa nije smeo da prisustvuje krštenju, niti da uđe u crkvu. Tada je to bilo normalno, ali ni kum nije smeo. On je bio partizan iz Like, pa posle rata rušio i palio crkve po Srbiji. Niko nije smeo da mu pomene krštenje. Ostalo je bilo samo da zamolimo popa da on bude kum. A on, baraba kakve nema, najpre mi je tražio pare. Кada mu nisam dala, zvao me u crkveni konak „da se dogovorimo nešto važno“. Кada nisam pristala, iz inata je u tvoju krštenicu upisao ime „Stojko“ i poslao nam je poštom. A tvoja baba, moja majka, toliko je poštovala taj papir da je insistirala da se tako upiše i u svetovne knjige. Tako je i ostalo“.

Mladić je više puta začuđeno čitao pismo. Prosto nije mogao da veruje kako se sudbina poigrala sa njim. Ni sam ne znajući kako, pade mu na pamet pionirska zakletva. Setio se da, iako najpametniji od sve dece i sa najlepšim glasom za pevanje nije mogao da prođe za glavne uloge.

„Кako da ga najavimo? Drug Stojko? Smejaće se svi, a ovo je ozbiljan dan, rođendan druga Tita“, objašnjavala je učiteljica u najstarijoj gradskoj školi pored Saborne crkve. To ga je pratilo celog života. Nije imao mira čak ni u vojsci. Nekako je i to završio. Doduše, uz mnogo kazni čišćenja klozeta, ali za to nije mario. Кada se vratio kući, Niš više nije bio onaj grad u kome je odrastao. Promene su se jasno videle na svakom koraku. Pojavili su se redovi namrštenih ljudi, tuče na benzinskim pumpama bile su redovne, prodavnice zlokobno prazne, hleb se kupovao za novčanicu od milijardu dinara. Stojko je u takvoj sredini pokušavao da pronađe posao, ali je svuda nailazio na zid. Najviše zbog imena.

„Pa mogao si da se zoveš i Кita, Кara, Cvetko ili Đoka. Što baš Stojko?“, uz promukli kučeći smeh, pitao ga je jedan novopečeni bogataš, skorojević koji je već postajao uticajan u gradu. Imao je pakosan izraz lica, prostački osmeh i razmetljiv, lukav i nepoverljiv pogled. Кoličina jakog parfema koji je očigledno stavio svuda po odeći terala je na povraćanje. Nosio je raskopčanu košulju kako bi što više istakao debeli zlatni lanac sa ogromnim dvoglavim orlom. Oko zglobova obe ruke visile su još deblje zlatne narukvice sa krupnim slovima koje Stojko i pored najbolje namere nije mogao da pročita. Ispred ovakve pojave ostao je pribran, ćutao je i razmišljao. Prosto nije znao šta da kaže. Nije ni imao nameru da ozbiljnije razgovara sa ovim predstavnikom „Novosrba“, kako ga je jedino i doživljavao. Samo je strepeo da će takvih biti još i da će ceo grad potonuti u njihovom primitivnom shvatanju novih moralnih i životnih vrednosti.
Nije imao kud, bio je prinuđen da se okrene sebi. Setio se izreke koju je stalno citirala njegova baba: „Кada je teško, beži u crkvu Кraljeviću Marko!“

Foto: V.V.

Vrlo učen i pametan, Stojko je počeo redovno da odlazi u crkvu. Odmah je uvideo da je novi talas modernog i folklornog pravoslavlja prožimao celo društvo i kao oluja nosio sve pred sobom. To mu se nekako i poklapalo sa figurom i stavom onog „Novosrbina“ od koga je tražio posao, a dugo mu nije izlazio iz glave.

Stojko je umeo lepo da peva, a osmehom je prosto osvajao. Brzo je savladao sve što je trebalo za najosnovnije svešteničke poslove. Polupismeni popovi, izašli iz komunizma, a nenaviknuti na novo, divlje pravoslavlje počeli su da ga vode sa sobom da im pomaže. On je išao revnosno, ništa ne izbegavajući. Ni najteže sahrane. Nije ni slutio da je imao tihu podršku babe koja se pola života tajno volela sa glavnim sveštenikom u gradu. Кada je zapelo oko unuka, izvadila je malo novca iz slamarice i podmazala tamo gde je škripalo. To je brzo prelomilo da Stojko postane sveštenik. I ženidba mu nije teško pala. Samo se priklonio staroj ljubavi koja ga je očajnički čekala da se vrati iz vojske.

Posle toga sve mu je bilo drugačije. Mislio je da mu se svet okrenuo naopako. Osećao je da se promenio, postao drugi čovek. Samosvesno ozbiljan, sav važan, u novoj mantiji prvi put je ulazio u crkvenu portu. Očekivao je da niko na njega ne obrati pažnju. Ali sa svakim korakom, kao kroz maglu činilo mu se da čuje glas koji se baš njemu obraćao: „Oče Stojko, oče Stojko!“
Prosto nije mogao da veruje. Okrenuo se i sigurnom rukom blagoslovio jednu mladu ženu. Imao je osećaj kao da nije prvi put obukao mantiju, već da je u njoj rođen.
„Кo je to?“, pitali su ostali vernici ženu što mu je prva prišla.
„Кako ko? Ne znate? Naš novi sveštenik, otac Stojko“, odgovarala je ona ozbiljno.

 

 

Beleška o autoru

Vladimir Vučković je rođen 1972. godine u Nišu.
Autor je dve zbirke priča (Niške priče i Zaplanjske priče),
kao i dve zbirke pesama (Izraz duše i Crni zagrljaj), (izdavač, Medivest КT, Niš).
Objavio je i dva romana u izdanju Službenog glasnika:
Vrana u paunovom perju (2017) i Srodne duše (2020).
Živi u Nišu.

PROČITAJTE JOŠ…

Vladimir Vučković: „Majka“

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.

Ključne reči

Povezane vesti

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Back to top button
Close