„U nauci nema nekog širokog druma i do njenih sjajnih vrhova može da stigne samo onaj koji se ne strahujući od umora, vere njenim krševitim stazama“. (akademik Miloje R. Sarić).
Ovih dana je završen konkurs za stipendiranje studenata doktorskih studija. Zakon o visokom obrazovanju predvideo je mogućnost njihovog angažovanja na fakultetu, kao demonstratora za izvođenje vežbi.
Nadam se da neće zvučati akademski neodmereno, ako kažem da je svaki profesor presrećan, ako može, da pomogne mladom čoveku, da se, u periodu od jednog semestra okuša u savladavanju tajni naučno – istraživačkog rada.
Iako, je period od jednog semestra kratak, da se taj mladi istraživač „testira“ u savladavanju ovih tajni, mišljenja sam, polazeći od narodne izreke: „po jutru se dan poznaje“, da se, ipak, mogu prepoznati kandidati za budući univerzitetski poziv. Zasluge za njihov (ne)uspeh pripadaju i, profesoru – mentoru, koliko i samom kandidatu. Dodatno, prenošenje stečenog znanja studentima – mladima, je najsvetlija odrednica univerzitetskog profesora.
Reč je o veoma časnom, ali i suviše odgovornom poslu-zadatku koji ide rame uz rame s državnim patriotizmom, i njegovim uklapanjem u regionalne i globalne integracije.
Profesor univerziteta odgovoran je za (ne)obrazovanje brojnih generacija studenata (četrdeset, koliki je njegov radni vek).
Za četrdest godina, univerzitetske karijere, jednog, profesora, događaju se brojne promene u:nauci, socio-ekonomskom okruženju, tehnici-tehnologiji, tako da su ona saznanja koja posedujemo danas, već „zastarela“ za „par dana“.
Dokaza za to ima na pretek. Podsetimo se, samo činjenice, šta se sve promenilo od pada berlinskog zida do danas.
Globalizacija-internacionalizacija multinacionalnih kompanija potpomognuta informaciono-komunikacionim tehnologijama dokida i najveću geografsku udaljenost nacionalnih privreda i poslovno-tehničke saradnje, pogotovo trgovinskih tokova. Reč je o svojevrsnom takmičenju teritorija i uklapanju nacionalnih privreda u globalne tokove.
Imajući ovo u vidu, pred naučnim radnikom-profesorom univerziteta se otvara mnoštvo pitanja-dilema. Kako „uklopiti“ sebe kao mentora, osobu koja je odgovorna pred univezitetskom javnošću i društvom u celini, u saladavanju tajni naučno – istraživačkog rada, s jedne, i prenošenju znanja u svojstvu mentora mlađim kolegama-saradnicima, s druge strane.
U praksi srećemo, najčešće, dva „modela“ naučnih radnika. Kreativce, naučne perjanice, koje su procesnim postupkom, korak po korak stasali u savladavanju tajni naučno – istraživačkog i pedagoškog rada. S druge strane, imamo one novostasale naučne radnike, koji su se usled letargije svojih profesora – mentora, s jedne, ili, lične gordosti-samozadovoljstva, s druge strane, „otrgli“ od mentora i, po „modelu“ (nauka šumom, a mi drumom), stekli titulu doktor nauka i izabrani u nastavničko zvanje docent, vanredni i redovni profesor.
Njihova, usuđujem se reći, samosvesnost prema nauci je „maglovita“, stešnjena i obavijena gordosti i samozadoljstvom, da ne kažem narcisoidnošću, da im je najdragocenija „referenca“ što su postali profesori univerziteta.
Rizikujući, da budem pogrešno shvaćen, po meni, to su društveno neodgovorni naučni radnici-profesori univerziteta koji troše novac poreskih obveznika, ne stvarajući dodatnu vrednost.
Nije retkost, da se ovaj „model“ univerzitetskog profesora, nalazi na odgovornim funkcijama u visokoškolskim institucijama. Njihova istraživačka prepoznatljivost je lobiranje, koje ih kvalifikuje za „menadžere“-fleksibilne ličnosti, koje lako „upravljaju“ konfliktima.
Privodeći kraju osvrt na, ovaj, segment visokog obrazovanja, ostaje mi da zaključim s onim što je i cilj ovog priloga.
Kada je reč o procesu stasavanja-sazrevanja naučnog radnika, mišljenja sam da to mora biti, svojevrsni, strategijski osmišljen projekat. Projekat evolutivnog tipa, procesno orijentisan od faze izbora saradnika u nastavi do izbora u zvanje redovni profesor.
S druge strane, profesor ima obavezu da saradniku prenese svoja saznanja, podstičući ga da on napravi iskorak, duži od onog kojim je profesor koračao.
Istina, ni uloga profesora – mentora nije laka.
Ocenjivati nekog-prosuđivati o njegovim osobinama-kvalitetima je, zaista teško. Međutim, ako se sledi akademski bonton-dobra univerzitetska praksa, s jedne, i ako su profesor-saradnik, osobe-ljudi, svessni uloge zbog koje su tu, onda rezultat ne može da izostane.
Piše: Prof. dr Sreten Ćuzović
Ekonomski fakultet Univerziteta u Nišu
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
