Toplina ognjišta
Kuća Milovana Markovića u Kambelevcu, koju je zajedno sa imanjem nasledio od svog oca Milivoja, podignuta je sedamdesetih godina minulog veka na mestu stare kuće, koju je koncem XIX veka sagradio Dušan Marković, Milivojev otac.
Staru kuću, u kojoj su rođena deca Milivoja i Nade Marković (Kamenko i Milovan), pisac ovih redaka detaljno je opisao u knjizi „Kambelevac, neispričana priča”.
Pre rata, pre Prvog svetskog rata, na radnika, malo je ko, sem socijalista i marksista, obraćao pažnju. O seljaku je stvarana jedna idealizirana slika. Naivna. I baš oni, radnici i seljaci, izneli su na svojim plećima najteži deo tereta koji je rat doneo.
Kada je počeo Prvi svetski rat, Kambelevčani su učestvovali u njemu. (Koliko je njih bilo mobilisano i kakva je bila njihova sudbina to do danas nije utvrđeno). Nesporna je činjenica da je sin Josifa Markovića, Dušan, moj deda, bio učesnik rata, i da je bio teško ranjen kod Kumanova. Odlikovan je Medaljom za hrabrost. Posledice tog ranjavanja osećao je do kraja života, ali se nikada nije žalio. Otac mi je pričao kako je deda Dušan govorio da je zbog te rupe na grudnom košu sve moglo da se završi drugačije, da je Bugarin bio malo precizniji. Ovako, Dušan je ostao živ, ali mnogi od onih sa kojima je otišao u rat nisu bili te sreće.
Skidam mu kapu.
U Drugom svetskom ratu, Kambelevčani su učestvovali od 1944. godine. Milivoje Marković je bio jedan od učesnika rata. Za vreme provedeno u ratu bio je odlikovan medaljom.
Nije mi poznato da li je neko od Kambelevčana učestvovao u ovom poslednjem ratu 1999. godine. Ja jesam. Kad sam dobio poziv na kome je pisalo: „Otadžbina zove”, mnogi su od mene tražili da odustanem, da se sakrijem, jer imam malo dete, koje je baš tih dana bilo bolesno. NIsam ih poslušao, nisam mogao da izdam svoje pretke. Otuda kod mene to rodoljublje, tada, kao neka vrsta porodičnog ludila.
Provodim jedanaest nedelja, kao u paklu, sa svojim ratnim drugovima, čitam u „slobodno” vreme „Antologiju novije srpske lirike” Bogdana Popovića, a bio sam počeo, krišom, da vodim i dnevnik. Petnaestog juna saopštavaju nam da je rat svršen. Završen je i jedan deo mog života.
Idem u svoj grad.
Mnogi su se čudili kakav sam se vratio, a i ja sam se tome sam čudio (izgubio sam 16 kilograma od svoje normalne težine. Bio sam šugav, krastav i imao nekakve guke po leđima).
Nisam dobio medalju. „Status borca” dodeljen mi je dvadeset četiri godine nakon završetka rata. Dve decenije po završetku rata, otišao sam u mirovinu. Ove jeseni govorka se da ću kao univerzitetski profesor, sa 39 godina radnog staža, „kroz penziju” dobiti blizu 800 dinara (!?) za 76 dana provedenih na ratištu, budući da sam se, kako rekoše, izlagao opasnostima zbog svog rodoljublja.
Priredio: Dr Kamenko Marković
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
Sjajno, sjajno , sjajno.Ovaj Rečenice ovog čoveka čine me radosnom.
Pretpostavljam da cje autor ove priče Kamenko M. Marković ali ispod priče nema imena i prezimena autora!
DIVNA PRIČA.
Prof. dr Kamenko Marković nije samo poznati istoričar umetnosti, on je pisac, pesnik i slikar ali on je LEGENDA KAMBELEVCA.
PISAC KOJI JE OPEVAO SVOJE RODNO MESTO
U istoriji srpske književnosti ima mnogo onih majstorav pisane reči koji su opevali svoja rodna mesta ili širi zavičaj. Bora Stanković pevao je i pisao o Vranju, Jovan Dučić o Trebinju. Oni nisu samo pisali o ljudima i pejzažu oni su voleli mesto u kojem su se rodili. Kamenkove priče o Kambelevcu iskreno raduju svakoga od onih ljudi koji su rodjeni u tom selu. OPisao je više od 80 ljudi u svojim pričama o Kambelevcu. ON je legenda ovog sela i mi koji smo ga bar jednom videli ili čuli uvek ćemo ga poštovati i voleti kao svoga brata, sina.
Topli vetrovi nad Babušnicom
Medju brojnim napuštenim selima babušničke opštine, Kambelevac je jedno od onih u kojem život još pulsira. Pričama o selu, Kamenko Marković je razbudio u nama otišlim iz njega, jednu nostalgiju, čežnju za tim prostorom i svakako ćemo mu se pa i nakratko u buduće vraćati. Fascinirana sam tolikom količinom ljubavi koju ovaj u istinu veliki čovek, ima za svoje rodno mesto. Čula sam na TV i pročitaka na Guglu tekst o otkriću arheologa na prostoru Zvonačke banje. To otkriće može da pomogne da Opština Babušnica , ako ume da ga iskoristi, postane deo interesantan za turiste. Na tom prostoru je postojala kultura slična „kulturi Lepenskog vira“. BABUŠNICA treba da formira STRUČAN tim ljudi koji će razvijati kulturu i turizam i na taj način zadržati mlade ljude u tom kraju.
Bravo
Profesora Kamenka Markovića poznajem sa njegovih fantastičnih predavanja koja je držao u Nišu, i uvek sam se divio njegovom znanju istorije umetnosti i čudesnoj energiji koju je ulagao u svoja izlaganja. Zadivila me je njegova ljubav prema umetnosti i tom kako on voli da kaže „davno umrlom svetu“ ,koji beskrajno voli i o kome govori. Poznata mi je humana strana njegove prirtode budući da godinama sa još nekim ljudima brine o napuštenim i bolesnim životinjama. Iz ove divne priče , saznajem da je on i veteran rata. Iskreno, divim se ovom čoveku, on je moj idol.
LEGENDA
Kamenko M. Marković je svojim radom načinio životnu priču dostojnu divljenja, gotovo filmsku priču: profesor univerziteta, slikar, pisac, pesnik, humanista, veteran rata. U svakoj normalnoj državi bio bi duboko poštovan i cenjen. Cenilo bi se ne samo to da je autor 46 knjiga , više od 20 izložbi, što u stručnim krugovima slovi za jednog od najboljih poznavalaca na svetu života i rada Rembranta van Rajna . čijim se životom bavi skoro 6 decenija, primer kakav ne postoji u svetu, a POSEBNO bi se cenilo to što je otišao da brani otadžbinui 1999. godine, kada su mnogi, mnogo mladji od njega i više vezani za prostore Kosova i Metohije bežali od te obaveze.Veterani rata se ne cene u Srbiji ali se zato svuda u svetu najdublje poštuju. Profesir dr Kamenko M. Marković je istinska legenda.
Radovao bi se kiada bi ove divne priče Kamenka Markovića bar malo pomogle da se kambelevčani koji su tišli iz sela sete gde su se rodili, gde su im roditelji sahranjeni i pomognu da Kambelevac malo obnovi. Jedan broj puteva treba popraviti, treba razmišljati ozbiljno o obnovi crkve, možda neku vodenicu kao turističku atrakciju i naravno najozbiljnije razmišljati o slikarskoj koloniji.
Kambelevac pod snegom slavi Arandjelov dan. Gostiju nema, ali nesme da se zaboravi.J ednoga dana Kamenko Marković bi mogao da opiše tu seosku slavu u nekoj priči. Ove koje je objavio nešto je najlepše što se Kambelevcu dogodilo.