Stub beskraja, simbol kosmičke harmonije

Konstantin je u Hobici proveo svoje detinjstvo, sa svim njegovim zgodama i nezgodama. Dve godine je pohadjao osnovnu školu u Peštišaniju, zatim naredne dve godine u Bradiceni. Nezadovoljan životom kojim je živeo, pobegao je od kuće, odlučan da sam kroji svoj put u životu.

Leta je provodio radeći u planinskim oborima u blizini, baveći se teškim zanatom koji mu je omogućio da rano upozna tajne prirode. Tokom zime, zahvaljujući svojoj bujnoj mašti, oblikovao je od blistavih kristala, izmišljene ljudske figure.

To njegovo umeće, izazivalo je čudjenje i divljenje starijih, kao i priče koje je ispredao o jednom svetu nastanjenom neverovatnim stvorenjima. Mnogo godina kasnije priznao je, da su ga slike ovih snežnih figura pratile čitavog života, jer je kroz njih prvi put uspeo da ljudima pruži čistu radost. A, to je po njegovom dubokom ubedjenju, pravi cilj umetnosti.

Od 1894. do 1898. bio je samofinansirajući učenik Umetničko- zanatske škole u Krajovi. Izmedju 1888. i 1902. studirao je na Umetničkoj akademiji u Bukureštu.

Rumunski profesori, koji se ponose skulptorom, sad, kažu, da je skulptor odrastao u sirotinji.
Godine 1902. Konstantin Brankuši je preko Nemačke i Švajcarske krenuo za Pariz, u koji je najzad stigao 1904.
Početkom XX veka u Francuskoj on je najsamostalnija ličnost i jedan od najvećih skulptora veka.
Konstantin Brankuši je XX veku podario svest o čistom obliku, omogućio prelaz sa figurativnog predstavljanja stvarnosti na izražavanje suštine stvari, i na revolucionaran način obnovio umetnički jezik, oplemenivši ga jednom novom, duhovnom dimenzijom. Sa Brankušijem je otpočela epoha predmeta, u kojoj se umetnik identifikuje sa materijom. Niko, u XX veku, nije bolje ni bliže poznavao strukturu materijala i nije sledio, na toliko kreativan način, njihove zakone.

Sa Brankušijem, vajarstvo se više ne ograničava na prkos njegovog statičkog stanja evociranjem pokreta, kao što je to bio slučaj kod Karpoa i Rodena. Pokret postaje njegov glavni generator. Zbog toga je Brankuši veliki prethodnik savremenog dinamizma, elastičnih i zategnutih krivih linija koje su ponos arhitekture i savremene tehnike.

Već slavan kao skulptor Brankuši je u svom rodnom mestu, u periodu od 1937. do 1938. godine, ostvario veličanstven memorijalni kompleks u slavu heroja iz županije Gorž, poginulim u Prvom svetskom ratu.

Memorijalni kompleks u Trgu Žiu nije bio narudžbina države, već ga je gradu poklonila Nacionalna liga žena iz Gorža. Sve te skulpture su Brankušijev poklon. To vidimo iz zvaničnog obaveštenja Nacionalne lige žena iz Gorža. U tom dokumentu zapisane su ove reči:“ Vajar Brankuši na ovaj način daje poklon zahvalnosti svom rodnom kraju“.

Kompleks u Trgu Žiu čine tri osnovne celine: Sto ćutanja, Kapija Poljupca i Stub beskraja. Ceo kompleks je koncipiran kao nevidljiva, svečana povorka duša heroja koja tri puta zastaje na putu uspenja ka nebu. Stub beskraja je prirodni nastavak povorke duše heroja, to je poslednje zaustavljanje koje ih priprema za uzdizanje u nebo.

Stud beskraja se sastoji od 16 delova romboidnog oblika od metaliziranog tuča, koje je Brankuši zvao „staklene kuglice“. Prvi element je presečen napola i kao da izrasta iz zemlje, a poslednji preuzima drugu polovinu, na vrhu, otvara se ka nebu, kao žrtveni pehar, i ostavlja utisak da može da ide u nedogled. Visina jednog dela je 180 cm, što odgovara normalnom rastu čoveka.

U ovom slučaju, čovek je mera, stepenik, na putu ka nebu. Stub je visok 29. 33,5 cm.
Brankuši je svom Stubu dao vrline zlatnog broja, simbola kosmičke harmonije.U modernom vajarstvu, Brankušijev Stub beskraja nam nudi primer simetrije koja se postiže ponavljanjem. Nije slučajnost što ovo božanstveno vazdušasto drveće zadivljujućih proporcija poseduje sve poznate simetrije. Premeštanjem jedne celine, Stub se vraća u svoj prvobitni položaj. Štaviše, on predstavlja bilateralnu simetriju sa 4 vertikalne i 2 horizontalne strane. Kružna simetrija se javlja ako okrenemo Stub na osi za 90 stepeni. Sve ove simetrije su prostorne.

Kako bi Stubu beskraja podario savitljivu i kompaktnu siluetu, i zaštitio ga od hladne i stroge geometrije, Brankuši je blago zaoblio uglove svakog elementa.
Bilo da ga posmatramo izbliza, bilo izdaleka, Stub beskraja izaziva zaprepašćujući utisak. Nije samo reč o načinu na koji se prikazuje u prostoru, već o nečem više. Različite romboidne sekcije se produžavaju ili skraćuju prema pomeranju posmatrača, i dobijaju nepredvidive oblike, ljudske, životinjske ili čisto geometrijske. Ako se priljubiš uz Stub i pogledaš gore, njegovi uglovi se pretvaraju u kristale, u venac planina ili u one stepenice ka nebu, koje pronalazimo u astečkim spomenicima.

Ono što još više iznenasjuje je to, što se pod odredjenim uglom gledanja javlja, ili vertikalna procesija karijatida, koja se uzdiže ka nebu, ili tipičan brankušijevski let ptica.

Svi ovi tehnički poduhvati nisu mogli da budu samo plod izuzetno razvijenog umetničkog instikta. Brankuši je zamišljao svoje skulpture, slušao misao materije i znao da su životne potrebe snažnije od strogih pravila geometrije. Bio je poznavalac one bitne čovekove mudrosti. Znao je čovekove tajne, koje su iskazali samo ljudi u antičkoj Grčkoj. Posedovao je čudesnu intuiciju o stvarima. To je doprinelo stvaranju umetničkog dela, onda kada je umetnik bio u „stanju da ga ostvari“.
Magična moć ovog Stuba je neograničena: ona se temelji na vertikalnoj procesiji koja preovladava u celokupnom Brankušijevom stvaralaštvu, i na taj način Stub beskraja se javlja kao, zaista, jedan duhovni testament genijalnog umetnika.

Kada posmatramo ovaj spomenik herojima, imamo osećaj vedrine, smirenosti, sabranosti, pomirenja sa zakonima prirode, pobožnosti koju inspiriše harmonija prporcija, velikodušnost ritma i duhovna dimenzija celine.
Ako u istoriji modernog vajarstva postoji delo koje, sa svake tačke gledišta, zaslužuje naziv remek- dela, onda je to bez sumnje Stub beskraja u Trgu Žiu.

Na fotografiji (vlasništvo potpisanog), koju ekskluzivno objavljujemo, zabeležen je početak montiranja Stuba beskraja. Od početka do kraja montiranja, da sve protekne besprekorno, pažljivo su nadgledali Konstantin Brankuši ( u dugom kaputu sa šeširom na glavi, okrenut ledjima) i glavni inženjer Štefan Georgesku – Goržan (levo od Brankušija sa rukama u džepovima).

U Rumuniji, Konstantin Brankuši predstavlja zanos koji ne prestaje.

PRIREDIO: Kamenko M. Marković

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.