Niš i Novi Sad imaju mnogo toga što ih povezuje. Široki bulevari, pitomi i srdačni ljudi koji u njima žive, osećaj za umetnost, kafane, sokaci, a pre svega Zaječarci.
Priča počinje 1924. godine, pre Drugog svetskog rata, kada je deda Jova Nikolić, osnovao gostionu ,,Dva brata”u svom Zaječaru.
Život je tako režirao da su naslednici, mnogo godina kasnije, stigli do ravnice gde su iz ljubavi prema dedi i ugostiteljskim poslu otvorili restoran, za početak, u slepoj ulici, u malom lokalu niskog plafona. Kafana autentičnog prostora obojenog patinom davnih vremena, kakvog do tada nije bilo u Novom Sadu, privlačila je sve više posetilaca i s vremenom “porasla”.
Nikolići su kafanu uredili po ugledu na deda Jovinu. Stare lampe, pegle, luster napravljen od kuhinjskog alata, akvarijum od kutije starog EI Niš televizora, za sve to našlo se mesta u prostoru čije zidove krase stare fotografije, brojne umetničke slike i poneki Vilerov goblen.
Jedan zid je poseban, rezervisan za čuvanje uspomena na rodni Zaječar. Centralno mesto na njemu pripalo je Zaječarcu i Nišliji Aleksandru Aci Blatniku.
“Na slikama, rađenim u formi karikature, su stari Zaječarci koje je Aca ovekovečio i sa kojima se družio za života, Bora Jovanović Jare, Zoran Radmilović, Aca teleto, Dragica Krivovirčanka i baba Gizela ili frau Gizi (baba Kokana Amerikanca). Vlasnik kafane, čuveni Mića Sokače je bio legenda i Acin veliki prijatelj, Zaječarac koji je i sam poznavao neke od naslikanih likova. Sada je, po porodičnoj tradiciji, kafanu preuzeo njegov sin”, objašnjava Acin sin Ivan Blatnik.
Nikolići su pre restorana imali radionicu sveća kojima su snabdevali crkve i manastire širom Srbije. U vreme restrikcija devedesetih godina i za vreme bombardovanja, potražnja za svećama bila je velika i među građanima.
“To je možda za njih bila sreća u svoj toj nesreći, ali radili su danonoćno. Mukotrpan je to rad, zato su i odlučili da otvore kafanu, tradicionalnu, pravu domaćinsku. U početku, Mića je dočekivao goste, a njegova supruga Milana je bila zadužena za kuhinju. Mislim da su bili prva etno kafana u Novom Sadu”, navodi Ivan.
Ambijent kafane nije originalan i nesvakidašnji samo zbog mnoštva antikviteta, suvenira, stilskog nameštaja, istorijske građe i “umerenog kiča”, kako to vlasnici vole da kažu, već i po tome što je isključivo delo porodice.
Česti gosti kafane su mnoge poznate ličnosti. Dolaze advokati, sudije, muzičari, glumci, domaći i holivudski, posetio ih je i austrijski pisac Peter Handke, pre no što je postao nobelovac, a ima i slikara.
“Acin zid je poseban, zato što je tu sadržano vreme njegovog odrastanja među običnim, neimućnim, ali duhom bogatim ljudima, Zaječarcima, kakvi se danas retko sreću. To su vrednosti koje treba čuvati, a on ih je sačuvao na jedan plemenit način”, kaže Ivan Blatnik.
Likovi sa slika odavno su se preselili na neka bolja mesta, kao i sam autor tih umetničkih dela. U “Sokačetu” svakog dana neki novi pogled stigne do njih i zaustavi ih na putu zaborava.
Aleksandar Blatnik je rođeni Zaječarac, ali je zvanje arhitekte i slavu svetskog karikaturiste, slikara grafičara, dizajnera i pisca, stekao radeći i živeći u Nišu, gradu koji je često nazivao svojim drugim rodnim gradom.
Prošle godine u ovo vreme, Niš se odužio velikom umetniku i humanisti Aleksandru Aci Blatniku, dodelivši mu ulicu u naselju Deveti maj, opština Palilula.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
