Sećanje na Žeka Spiridonova, 80 godina od smrti velikog skulptora
Žeko Spiridonov je jedan od osnivača bugarske savremene skulpture. Ostavio je značajno realističko nasledje koje je predstavljalo zdravu onovu za razvoj mlade bugarske skulpture.
Ono što je, medjutim, nezaboravno, pri tome, bilo je to što je načinio poetičnim sve što je dodirnuo i čega god se takao.
Žeko Spiridonov rodjen je 1867. u Kolarovgradu, u Bugarskoj u porodici koja je pripadala srednjoj klasi.
Detinjstvo svoje proveo je Žeko u roditeljskoj kući, gde je često pravio vojnike od olova, koričio knjige ili dletom obradjivao komade drveta.
Mladi Spiridonov završava gimnaziju u svom rodnom mestu a, 1886. odlazi u Češku kao stipendista Ministarstva prosvete i upisuje Keramičku školu u mestu Behinje.
U toj školi odlično je savladao tehniku rada u glini. Posle tri godine učenja u Češkoj, vratio se 1889. u Bugarsku, odlučan da se potpuno posveti skulpturi. Provodi tri godine u Državnoj zanatskoj školi, a 1892. godine odlazi u Minhen i upisuje Akademiju.
Kakvu mu je orijentaciju Minhen dao u pogledu žive umetnosti? Jednu sigurno: da se glavni dogadjaji savremene umetnosti ne odigravaju u njemu.
Kraj sve slave, ugleda, dobrih akademija, solidnih slikara i skulptora “Atina na Izaru” bila je centar drugoga reda, još uvek u zenitu u Rajhu, još uvek u senci u poredjenju sa Parizom.
U Minhenu Žeko Spiridonov provodi šest godina kod profesora Eberlea, prosečnog skulptora ali odličnog pedagoga.
U muzejima i na akademiji mladi bugarski skulptor pažljivo je gledao dela Donatela – jednog od najvećih realista u istoriji skulpture. Radovi ovog italianskog, renesansnog skulptora ostavili su neizbrisiv pečat na mladog Bugarina. Spiridonov je još kao student počeo da izlaže. Godine 1896. izložio je bistu dr. Franca Mavrova, a 1897. izložio je jednu žensku glavu.
Najbolju potvrdu Spiridonovih skulptorskih mogućnosti pružilo je njegovo čuveno, dimenzijama i značajem delo Nimfa, radjeno 1897.
Nimfa je prikazana kao mlada, jedra, spokojna, sveža i zdrava devojka, meke i vlažne kože. Posmatraču se čini da figura diše i da joj se mišići pomeraju. (Godinama potom, NImfa je izlagana u Parizu, 1900. godine, Liježu 1903. i Belgiji 1924.).
Godine 1898. Žeko Spiridonov je okončao akademiju i tim povodom je učestvovao na jednoj grupnoj izložbi sa dva svoja rada.
Nimfa (Nacionalna slikarska galerija, Sofija), je izazvala veliko interesovanje stručne javnosti i Spiridonov je bio nagradjen srebrnom medaljom Minhenske akademije – najznačajnijim priznanjem koje je ta visokoškolska ustanova dodeljivala.
Drugi njegov rad, Bista italijanskog seljaka, pozitivno je ocenjena od strane kritike. Iste godine Žeko Spiridonov se vraća u Bugarsku, gde biva imenovan za učitelja u prvoj muškoj gimnaziji u Sofiji, i za predavača u Školi crtanja, koja je dve godine pre toga bila otvorena i u kojoj je već predavao skulptor Boris Šac.
Godine 1897. iz Češke se vratio i skulptor Marin Vasilev, koji 1900. godine postaje predavač u ovoj školi. Škola crtanja je nemerljivo doprinela razvoju bugarske moderne umetnosti.
Žeko Spiridonov je radio veoma sporo i retko je izlagao. U periodu od 1899. do 1914. godine nije učestvovao ni na jednoj izložbi u Bugarskoj. Za to vreme on se potpuno posvetio radu u Školi crtanja i nastojanju da je reformiše i prilagodi duhu vremena.
Kada je Škola crtanja 1922. godine, odlukom Narodne skupštine, preimenovana u Umetničku akademiju, Spiridonov je izabran za njenog direktora.
Godine 1923. izlagao je na grupnoj izložbi koju je organizovalo Društvo bugarskih umetnika a, 1926. učestvovao je sa nekoliko radova na velikoj izložbi bugarske umetnosti u Pragu.
Godine 1930. Žeko Spiridonov je podneo ostavu na dužnost direktora Umetničke akademije i otišao u mirovinu. U medjuvremenu je sagradio vilu u najživopisnijem delu Stare planine, u Ribarici. Od 1934. Ribarica postaje mesto njegovog stalnog prebivališta u kojem ostaje do smrti.
Žeko Spiridonov umro je u leto 1944.Spiridonov je tokom svoje blistave karijere načinio jednu besmrtnu galeriju likova uzetih iz naroda, medju kojima se svojom izuzetnošću izdvajaju: Vasil Levski, Irina Goranova, Vana Goranova, Katja Hranova, Portret Benkovski, (Park Slobode, Sofija) koji mnogim detaljima podseća na nenadmašni portret Vasila Levskog.
Ta poprsja su umetničko delo jednog velikog skulptora. Od pomenutih dela izdvojio bih portret Katje Hranove. Očaralo me je njeno jedro, zdravo lice, očarale su me njene krupne, širom otvorene oči koje se smeju dok gledaju u posmatrača i, osmeh, njen, u vrhovima usana. Posmatrano u celini, to delo predstavlja divnu studiju karaktera.
Žekovi dečji portreti plene lepotom. Tu pre svega mislim na portret njegovog sina Asena, Portret Gorana Spiridonova, njegovog mladjeg sina i na jedno izuzetno ljupko ostvarenje: Goran sa rukama u džepovima.
Žeko Spiridonov je autor nekoliko vanrednih reljefa, od kojih valja spomenuti one na kojima su predstavljeni Petko Slavejkov i Konstantin Stoilov.
U Parku Slobode u Sofiji, video sam bistu na kojoj je predstavljen lik Ivana Vazova, pesnika i pisca. (Poklon Umetničke akademije gradu).
Delo je nastalo 1917, u vreme Prvog svetskog rata, i ono jasno otkriva koliki je razvojni put prevalio Spiridonov nakon završenih studija u Minhenu. U tom sjajnom ostvarenju, koje pleni ekspresijom izraza, iz daleka, nešto na njemu seća na Donatela. Poslednji Spiridonov rad, na kome je predstavljena Vana Goranova, sestra umetnikove žene, potiče iz godine 1932. Dakle, dvadeset osam godina je prošlo od vremena kada je Spiridonov načinio njen prvi portret u terakoti.
U medjuvremenu, mlada devojka je postala sredovečna žena. Njeno lice je već umorno ali lepo, naročito usta. Zajedno sa Vanom, ostareo je i umetnik. Prijateljski odnos izmedju modela i umetnika, vreme nije narušilo.
Naprotiv, učvrstilo ih je. U ateljeu Žeka Spiridonova, u Školi crtanja i na Umetničkoj akademiji formiralo se na desetine skulptora. Trideset i jednu godinu Spiridonov je radio kao predavač.
Taj čovek koji je imao školskog znanja i školske kulture više no valjda i jedan bugarski umetnik, bio je učitelj najznačajnijim bugarskim skulptorima Andreju Nikolovu, Ivanu Lazarovu, Marku Markovu, Ivanu Funevu.
Prošlo je osamdeset godina od smrti bugarskog umetnika Žeka Spiridonova. Njega spominjem kao da je bio samo skulptor, a ne i jedan od vaspitnih, društvenih, nacionalnih velikana.
Priredio: Prof.dr Kamenko M.Marković
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
Divno,
Profesor Markovic nam je ponudio jedan broj sjajnih tekstova vezanih za Rumuniju, pa imali smo tekstove koji su se ticali Makedonije i sada je na red dosla Bugarska. Bravo. Tekst o velikom bugarskom skulptoru je odlican, poeticno napisan , uostalom kao i sve ono sto je ovaj vrsni znalac umetnosti napisao.Hvala.
Hubavo. Mnogu hubavo!
ODLIČAN RAD O ODLIČNOM , VELIKOM UMETNIKU. NISAM DO SADA ČUO ZA OVOG UMETNIKA ALI TU JE SJAJNI PROFESOR MARKOVIĆ DA NAS PODUČI:
Profesore bravo. Divan tekst o jednom velikom umetniku. Bilo bi dobro da to na nekakav nacin dopre i do ljudi u domovini skulptora. Ovaj portal je objavljivao tekstove o stvaraocima iz Rumunije, Hrvatske , radilo se o tekstu vezanom za karikaturu i zo a kinesko naivno slikarstvo, bilo je tekstova vezanih i za Makedoniju a sada se radi i o Bugarskoj. Nemoze biti bolje, svaka cast svima u tom lancu.
Covek koji yaslu\uje postovanje
Profesore Markovicu, vasa knjiga SLEDA,, objavljena 2010. Izdavac Bratstvo, Nis, na bugarskom jeziku jasno pokazuje da vi odlicno poznajete umetnike bugarske nacionalnosti koji su rodjeni na tlu Jugoslavije i pripadali tzv. Dimitrovgradskoj skoli. Prijateljstvo sa mnogima od njih pomoglo vam je da napisete divnu knjigu o jednoj nacionalnoj manjini. To je u svom predgovoru sjajno istakao profesor Parica Donkov. Sjajno je sto ste sada napisali tekst o jednom velikom bugarskom umetniku. Radujem se sto jos uvek ima takvih erudita poput vas koji pisu jer znaju i umeju o stvaraocima ne gledajuci kom narodu ili narodnosti pripadaju. Jos jednom iskreno hvala moj dragi profesore Markovicu. Vi ste toliko puta u svojoj blistavoj karijeri profesora i pisca pokazali kakva ste ljudska i stvaralacka velicina.
Profesor kakav se samo pozeleti moze
Studirala sam na Departmanu nopvopazarskog Internacionalnog univerziteta u Nisu. Profesor Kamenko Markovic je drzao predavanja sa takvom lakocom koja nas je odmah osvojila. Bio je raspevan kao predavac, topao, srdacan i korektan kao covek da je to potpuno odudaralo od ostalih profesora. Trazio je da budemo spremni za svako predavanje i mi smo to cinili, nije postavljao pitanja, razgovarao je sa nama i cenio razmi[ljanje i povezivanje pojmova. Dok su drugi profesori cela svoja predavanja snimili i citali sa ekrana racunara, profesor Kamenko Markovic bi seo u nekoj od klupa, medju nas , bez papira, pribeleski, racunara i satima drzao predavanja. BIO JE FANTASTICAN. Posle svakog njegovog predavanja volela sam sve vi[e umetnost, stilove u umetnosti, umetnike. Prof. je mag re;ci, carobnjak. Godine studiranja koje sam volela a volela sam i onoga ko nas je ocaravao i zanosio svojim predavanjima. Secanje na njega zive’e dok ima snage u meni. Citam sve sto objavi, sve je to prvoklasno.
Odlico. Saznali smo o jednom velikom vajaru dovoljno da ga zavolimo. Saznali smo i to da su se bugarski umetnici skolovali u razli;itim umetnickim centrima Evrope.Bravo .
Odličan znalac balkanske umetnosti
Posle serije sjajnih tekstova o rumunskoj umetnosti, gde je profesor Marković pokazao da izvrsno poznaje rumunsku umetnost i kulturu ,kojom se bavi više decenija, prešao je na pisanje o bugarskim umetnicima , mada je ranije, objavio divnu knjigu o umetnicima – bugarske nacionalnosti u Jugoslavij a, pisao je i o bugarskim karikaturistima koji su zajedno sa srpskim pre nekoliko godina izlagali zajedno u Niškom kulturnom centru.. Sada, profesor pokazuje da odlično poznaje bugarsku umetnost XIX i XX veka.