O stogodišnjici jedne skulpture

NAJLEPŠA skulptura Konstantina Brankušija, sad o stogodišnjici, „Skulptura za slepe“( Nacionalni muzej moderne umetnosti, Pariz) zaslužuje posebnu pažnju. To je jedno od njegovih remek – dela.

Tom skulpturom želeo je da istakne činjenicu da može da se ceni i voli i ono što ne može da se vidi, ali može da se osetiti opipavanjem njenih glatkih površina, lepo ispoliranih, koje odražavaju sopstveni život, kroz toplinu i vibraciju materije.

Ciklus ovoida je došao do svog konačnog stadijuma, do potpune ispunjenosti mermera. Jednostavno jaje od ružičastog mermera, glatkih, okruglih površina, blagih krivina, čini celokupnu skulpturu. Nijedna neravnina, ni jedna prepreka ne prekida ovo curenje svetlosti na oblik bez početka i kraja, koji sugeriše beskonačnost u jednoj zatvorenoj formi, koja je lišena kontakta sa spoljašnjim svetom. To je apsolutna forma, koja stvara svoj sopstveni mitski prostor.

Brankušijeve skulpture od mermera i bronze poseduju uglačanost koja je gotovo savršena. Kroz čar majstorske veštine, pojedina Brankušijeva dela imaju gotovo senzualnu opčinjenost. Čovek poželi da ih dotakne, da rukom oseti finoću materije, blagost oblina, svežinu glatkih površina kao kod nekog glečerskog jezera.

Konstantin Brankuši je do ovih rezultata došao svojim dugotrajnim radom, svojom istrajnošću veštog majstora, ozbiljnim poznavanjem strukture materijala, i spremnošću da se sav preda skulpturi.
(Dok je bio živ, Brankuši je pokrivao svoje skulpture krpama, kako bi ih zaštitio od preterane spoljne svetlosti i sačuvao im prvobitni sjaj. Nažalost, u Brankušijevom ateljeu u Narodnom centru umetnosti i kulture Žorž Pompidu (Bobur) u Parizu, „Ptica u vazduhu“ nije adekvatno vrednovana, jer je smeštena medju druge skulpture, bez razmišljanja, da li će njene vrednosti doći do izražaja, ili će je „progutati prostor“. Nije redovno održavana i njen sjaj je u značajnoj meri izbledeo, jer prašina pada na uglačanu površinu i bronza tamni.).
Kakvo značenje imaju ovoidni ( jajoliki) oblici u Brankušijevoj skulpturi?

Oval i kriva linija izbegavaju oštrinu ćoškastih struktura i geometrijskih uglova, daju volumenu organsku infleksiju, kontinuitet površina i obezbedjuju fluidnost svetlosti. Zato je Brankušijeva umetnost vedra, harmonična, bez nasilnih deformacija. To je umetnost radosti života, sjajna umetnost, intenzivne vitalnosti, umetnost ravnoteže i jedinstva, forme i materije. Ovoid odgovara ovim zahtevima, budući da je to oblik koji u sebi pronalazi sopstveno ispunjenje.

U skulpturama od mermera i bronze, punoća zatvorene mase daje umetniku nogućnost da u potpunosti koristi stvaralačku funkciju svetlosti.

Brankuši je želeo da vaja svetlošću. I zaista, niko u istoriji skulpture, nije znao da istakne sa toliko veštine snagu svetlosti i njenu sposobnost da preobrazi materiju. Ovoid takodje, ina tu moć da izgleda, kao da je živ, jer sa koje god strane da ga posmatramo, odaje utisak da je spreman da se uzdigne. Njegov pokret je vazdušast, a prostor u kome lebdi je beskrajan. Na taj način, ovoid izgleda kao da se oslobadja svoje materijalne težine, u isto vreme čuva i postojanost i ispunjenost mase.

Dakle, Brankušijev oblik izražava beskonačnost oblika. Brankušijev mermer je živ mermer. On ima onu misterioznu izražajnost, i dušu koju poklanja zahvaljujući božanskom dodiru vajarevih ruku.
Nikada se vajarstvo nije više približilo, rukom bilo kog drugog vajara, toliko savršenom predstavljanju suštine.

Priredio: Prof. dr Kamenko M. Marković

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.