Osam decenija od smrti Jovana Dučića

Povod da štogod napišem o Milanu Prodanoviću profesoru srpsko- hrvatskog jezika i književnosti leži u činjenici da mi je za života ostavio rukopis pod naslovom :“Istinita priča“ i, zamolio me da ga negde objavim. Kroz bizarnost memorije, čak pamtim i dan. To je bilo 7. aprila 1996. godine, na Blagovesti, na godišnjicu smrti Jovana Dučića.

Obećao sam mu da ću se potruditi da rukopis ugleda svetlost dana. Posle izvesnog vremena bio sam uveren da sam taj papir nepovratno izgubio. Ja onda, napuštam ideju da ga tražim. Ovih dana, slučajno sam ga pronašao u moru mojih knjiga i časopisa. Od događaja koji se odigrao 15. februara 1996, i, bio povod za nastanak „istinite priče“, prošlo je 27 godina.

I priče, kao i ljudi, imaju svoju sudbinu.

ISTINITA PRIČA

Kamenku: “ Ova duša gori da prozbori o voljenom biću Jovanu Dučiću“.

„Ušao sam jednog dana, kao i obično, u opskurnu prostoriju koja se zove nastavnička kancelarija škola “Ratko Pavlović” i “Filip Kljajić.” U njoj je sve uobičajeno: nešto dima od cigareta, nešto amonijačnih mirisa koji se uvlače iz hodnika, nešto izraubovanih stolica iz čijih naslona, kroz rupe koje je načinilo neumitno vreme, prodiru zrna posivelog stiropora, nešto mrlja po tužno ostarelom tapisonu, nešto fine, nevidljive memle koja prokapljuje kroz san u koji su utonuli ljudi neveselih i zabrinutih lica.

Ali – na stolovima nekoliko flaša sa sokovima smaragdnozelene i narandžaste boje; u kutijama od cipela, obloženim čistom, belom hartijom – kolači. Na sjajnoj pustinjskoj tami čokoladnih preliva leže zrna suvog grožđa i badema optočena girlandama od prozirnih komadića želea, a kriške narandži, u koje je uliveno zlato grijaži i bakarna boja fondana, kao da zahvata potmuli požar isijavajući najpre po ivicama. Toplina ovih boja kao da se prenosi na lica i nešto neobično i svečano počinje da lebdi po vazduhu.

A to, zapravo, gospodin Kamenko M. Marković ( honorarni saradnik u nastavi), lično, u svoje ime, želi da obeleži 125 godina od rođenja pesnika Jovana Dučića, i on obeležava tu godišnjicu nudeći slatkiše spremljene u svom domu, i reči spremljene u neizmernoj ljubavi prema poeziji Jovana Dučića. Njegovi đaci su, za ovu priliku, napravili i izložbu slika i crteža rađenih temperom, olovkom i tušem. To su portreti Jovana Dučića, njegovih prijatelja i poznanika – Miloša Crnjanskog, Alekse Šantića, Slobodana Jovanovića, Momčila Nastasijevića, Milana Grola, Virđila Karianopola, slike pesnikove kuće u rodnom Trebinju, kuće u Americi gde je Dučić umro. Te slike su dirljive dvostruko: one govore o naporu profesora Kamenka M. Markovića da unese životvornu snagu umetnosti u sredinu koja je, zamorena prilikama u kojima egzistira, postala neizmerno nepomična, kristalisana, na granici između živog i neživog, kao i da podstakne đake da zvuk i značenje reči pesnika Jovana Dučića dopune, svako na svoj način, i bojom i linijom svojih slika i crteža i tako razviju plemenita osećanja i obogate svoja znanja. Njegov napor je urodio plodom: video sam na licima prisutnih probuđenu duhovnu radoznalost, video sam da su muškarci i žene osetili da im ovakav trenutak znači nešto i da život nije negde drugde.

A to je, zapravo, gospodin Kamenko M. Marković, lično, gonjen nemirom svog duha, priredio feštu čiji je jedini cilj: razbuditi ono što je najlepše u mladima i starima.

Gospođe i gospodo, ovo nije prvi put da kolega Marković na ovakav način sa svojim vaspitanicima obeležava datum rođenja ili godišnjicu smrti nekoga od onih velikih stvaralaca njemu beskrajno dragih. Dakle, neću pisati o Rembrantu, Rubensu, Velaskezu, Šumanoviću, Crnjanskom …
Ja ću nešto drugo da kažem, njemu u čast.

Neka ova proslava ne prođe, kao uobičajene spomen- akademije: otvorite vrata svojih čula i duša, da kroz njih uđe promena u vaš duh.“

Priredio Prof. dr Kamenko M. Marković

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.