Trideset godina ja čekam na ovo. Ne da te držim u naručju, od ovog plesa meni se vrti u glavi a kolena mi klecaju kao pubertetliji na prvom plesu, nego… nego da te gledam pravo u oči i da ti ne možeš da izbegneš taj moj pogled i da te tako, gledajući te duboko u oči, pitam ovo što želim da te pitam i da te ne pustim iz ruku sve dok ne dobijem odgovor koji toliko dugo čekam.
Zašto si mi to uradila?
Zar si me tako malo volela?
Daj, ne pravi se luda, dobro znaš na šta mislim i mora da bar pretpostavljaš koliko me to boli, koliko me peče svih ovih decenija od kako smo se rastali… dobro, ne mršti se tako kao da sam ti stao na nogu, nije baš od tada, nego otkako sam saznao. A to je skoro pa isto, saznao sam vrlo brzo… odmah pošto si se uselila u onu „našu vilu“ pored biblioteke, kojoj smo se divili kad god smo odlazili po knjige, uzdišući zbog toga što smo verovali da nikada neće biti na prodaju… a i ako bude, da nas dvoje nikada nećemo imati dovoljno para da bismo postali njeni vlasnici. Moja žena je već bila pred drugim porođajem, trudnoća je bila komplikovana i ja od sve brige i obaveza oko nje i malog deteta nisam imao volje ni da mislim na to… šta bi bilo da… da si ti bila iskrena prema meni onda kada smo se rastali zauvek.
Možda je u tebi tada bilo još malo ljubavi i možda… samo da sam se ja usudio, da sam imao vremena, da me nisu pritiskali razmažena žena pred porođajem i njena majka molbama da budem dobar i da šenim oko nje, da me njene sestre nisu kontrolisale kao hijene oborivši se na mene, da nisam morao da se žrtvujem zarad karijere… možda bismo ti i ja i imali šanse. I možda bismo na 30 godina od apsolviranja došli ruku pod rukom, onako kako smo sanjali, kako smo se zaklinjali jedno drugom na apsolventskoj večeri.
Ali ne, ti nisi htela da budeš iskrena prema meni. Krila si istinu. Povređene sujete, šta li?
Kopkalo me je to pitanje svih ovih decenija – zašto? Zar sam ti tako malo značio? Zar nismo deset godina imali predivnu vezu? Zar se sve to vreme nismo istinski voleli, kujući planove o velikoj srećnoj porodici nalik na moju i tvoju? Znaš li da te moji nikada nisu preboleli? Majka i dan-danas uzdiše kad-god pobegnem kod nje, izbegavajući svađe i rasprave u svojoj… dobro, kući moje žene, a otac mi je pred smrt priznao da jedino za čim žali jeste to što mu ti nisi bila snaja.
Kako si mogla?
Nemoj sad da mi se mrštiš i nemoj da mi ćutiš, jer te neću pustiti da sedneš sve dok mi ne kažeš zašto? Zašto si ćutala, šta ti je trebalo to, da istinu sakriješ od mene? I to onda, kada sam ja bio onoliko iskren prema tebi, kada sam se usudio da pred tobom priznam kako stvari zaista stoje, spreman da me osudiš za ceo život?
Rekao sam ti istinu, pa šta? Zar je trebalo da te lažem? Otkud sam ja znao šta se dešava u tvom životru, iako je trebalo da znam, baš u vreme kada sam odlučio da se oženim devojkom koju sam upoznao kada sam počeo da izvodim poslovne prijatelje u njen luksuzni restoran?
Jeste, rekao sam ti da sam između ljubavi i para ja izabrao pare, ali da mi ti tada nisi prećutala da si nasledila bogatu tetku iz Kanade, ja bih danas imao i ljubav i pare, a ne… ne ovaj pakao od života zbog kojeg te proklinjem svaki dan. Pare, kuća, restoran… neka ide sve do đavola, što noge nisam polomio kad sam je sreo.
A ti si samo ćutala. Iz inata?
Mora da si lagala u onim pričama da me voliš. Inače… inače me ne bi pustila kada sam ti rekao da mora da mislim na svoju budućnost. I da umesto ljubavi mora da izaberem pare.
Iz zbirke “Studen zima“
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
