Želimir Žilnik Petrović, jedan od najnagrađivanijih srpskih reditelja, iako u 76. godini života, pun je energije i još uvek stvara, a sećanja na svoje roditelje i porodicu Žilnik koja je stradala u Drugom svetskom ratu nisu izbledela. Njegov otac, Konrad, narodni je heroj, poginuo 1944. godine kod Pirota, a majka Milica Šuvaković filozof, aktivistkinja Komunističke partije Jugoslavije, bila je zarobljenica sobe broj 7 u niškom Logoru Crveni krst, a zatim i streljana. Želimira je rodila u zatvorskoj bolnici Logora, 8. septembra 1942. godine i u ličnim dokumentima za mesto rođenja, reditelj ima grad Niš.
Stradanje porodice Žilnik u Nišu
Porodica Žilnik se u Niš doselila pre Drugog svetskog rata. Po svedočenju poznatog reditelja, Želimira Žilnika, tada je u Srbiji bilo dosta posla za radnike, pa su i Žilnici iz Slovenije pošli „trbuhom za kruhom“. Baka Ana bila je krojačica, a deka Viktor vešt stolar.
Sin Konrad, Želimirov otac, je u vojsci stekao veštine koje će mu kao mladom SKOJ-evcu koristiti u organizaciji oružanih partizanskih jedinica u brdima oko Niša. Bista Konrada Žilnika i danas stoji u parku preko puta Gradske kuće.
„Ali, njegovi ostaci nisu tu, postoji samo bista. Došao sam do saznanja da je uhvaćen u brdima oko Pirota od strane bugarske vojske, mučen i ubijen, 1944. godine,“ svedoči Žilnik koji oca nikada nije upoznao, jer su se videli dok je još bio beba.
Majka, Milica Maša Šuvaković rođena je u Zemunu, studirala je filozofiju i bila od prvog dana levičar, član KPJ.
„U Niš je došla nakon akcije paljenja nacističke štampe u kojoj joj je vatra zahvatila deo lica i kosu, pa su tadašnji drugovi odlučili da je sklone u unutrašnjost dok se ne oporavi, a akcija komunista padne u zaborav. Tada Maša upoznaje Konrada i rađa se ljubav“, podaci su do kojih je došao Žilnik.
Maša Šuvaković imala je partizansko ime, Jovanka Popović, i kada je uhapšena i zatočena u Logor na Crvenom krstu, uhapšena je pod tim imenom. Bila je u sedmom mesecu trudnoće.
„Komunisti inače nisu bili blagonakloni prema braku, ali su brak mojih roditelja ipak dozvolili“, kaže Želimir uz osmeh.
Maša je streljana nekoliko meseci nakon rođenja sina, poslednja želja joj je bila da se zove Želimir, a Ana i Viktor ubijeni su kao taoci na Banjici, jer je za njihovom sinom Konradom bila raspisana poternica.
Opširnije o stradanju porodice Žilnik može se pročitati u monografiji Ivane Gruden Milentijević, kustosa – istoričara niškog Narodnog muzeja „Stradanje Slovenaca u Nišu u Drugom svetskom ratu 1941-1944“, koja je izašla iz štampe 2014. godine.
Usvojenje i život u kod bake i deke
U zatvorskoj bolnici su strogo čuvali tajnu da je Želimir sin Maše i Konrada. Deda i baba po majci tada u Niš šalju ćerku, Mašinu sestru koja nije imala dece, da usvoji malog Želimira.
„Tako sam iz Niša prešao u Zemun kod bake i deke koji su me čuvali do smrti. Nakon njihove smrti, uzima me tetka koja je živela u Novom Sadu, bila udata za cenjenog doktora Petrovića. Kao zahvalnost za sve što su mi pružili, ja danas imam dva prezimena, Žilnik i Petrović, „ svedoči reditelj.
Želimir je u prvi razred osnovne škole pošao 1949. godine. Kao najpotresniju uspomenu iz tog vremana nosi rečenicu učitaljice na prvom času.
„Neka ustanu svi kojima su roditelji poginuli u ratu. Od nas dvadesetak, pamtim da nas je ustalo više od polovine“, seća se kroz suze.
Pravnik sa zabranjenim filmovima
Žilnik je završio pravni fakultet. Kaže da ga je uvek privlačila umetnost, za šta je zahvalan ujaku, ali je postao pravnik što mu je, kako kaže, bilo od velike koristi u sudskim sporovima jer su mu u socijalizmu filmovi često bili cenzurisani i zabranjivani. Nikad nije isticao da je sin narodnog heroja.
„To je bio slučaj sa filmom „Rani radovi“. Film je već bio u distribuciji po bioskopima, kada mi je producent rekao da je film „gledao ON“ (misleći na Tita) i da je bio jako besan. Javni tužilac pokrenuo je spor u kome je tražio da se film zabrani“, objašnjava Žilnik.
Sudija je srećom bio razuman čovek, koji je tražio saslušanje svedoka, a i sam je odgledao film. Žilnik se seća da mu je rekao:
„Film ti je dosadan, a javni tužilac se vara ako misli da jedan ovakav film može da sruši toliko jaku državu kao što je naša“, i tako odbacio optužbu čime se film ponovo našao u bioksopima širom Jugoslavije.
Film „Rani radovi“ nastao je 1969. godine, za temu je imao studentske demonstracije 1968. godine i okupaciju Čehoslovačke, a iste godine nagrađen je „Zlatnim medvedom“ na Berlinskom filmskom festivalu, kao i sa četiri nagrade u Puli.
Uspeh i karijera koja traje
Želimir Žilnik živi i radi u Novom Sadu, autor je brojnih igranih i dokumentarnih filmova, jedan od začetnika žanra doku-drama, mnogostruko nagrađivan na domaćim i internacionalnim filmskim festivalima.
Od početka profesionalnog rada na filmu, okrenut je savremenim temama, koje uključuju društvenu, političku i ekonomsku kritiku svakodnevice.
Kao reditelj radio je u Nemačkoj, bavi se pedagoškim radom, mentor je i izvršni producent niza međunarodnih filmskih radionica za studente iz regiona jugoistočne Evrope. Opširniju biografiju Želimira Žilnika možete pročitati ovde.
Ima ćerku Mašu, koja je dobila ime po njegovoj majci, unuka Viktora i unuku Anu, koji su dobili imena po ubijenima dedi Viktoru u babi Ani Žilnik.
Tekst je deo projekta “Upoznajte Crveni krst” koji je podržan od strane GO Crveni krst, a u okviru raspodele sredstava za finansiranje proizvodnje medijskih sadržaja u 2017.
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
