POSADK

Tako su se u Kambelevcu zvala večernja druženja odraslih, na kojima su žene prele vunu, plele čarape ili džempere, a muškarci igrali karte, slagali domine i pričama oživljavali minula vremena. Neke od tih žena dolazile su noseći sobom tronošku, stolicu, na kojoj su navikle da sede u svojoj kući, a svi, odreda, nosili su sobom „nešto za noge”, vunene čarape ili papuče, koje će navući na noge, čim izuju obuću, u hodniku, prostoriji koja prethodi onoj u kojoj će provesti veče.

U prostranoj sobi, čiji je pod bio pokriven prostirkama – krparama (satkane od potke i komadića krpa, svih boja), levo od vrata, tokom zime, čučao je drveni razboj, na kome je mati, godinama, zajedno sa Vojislavkom Spasić, tkala prostirke, divnih boja i čarobnih šara. Taj naporni rad slamao je njeno zdravlje, umarao bolesno srce i slabio vid.

Nikome u kući nije pošlo za rukom da je odvrati od tog posla, volela ga je, volela ga je dušom, jednako kao što je volela i cveće, i vukla na obramnicama kofe vode „iz doline”, sa bunara, koji je bio udaljen od kuće pola kilometra, savladavajući brdo, da bi tom vodom natopila korenje tih biljaka. Nikada do tada, a ni kasnije, nisam upoznao nekoga ko je toliko voleo cveće, ko se toliko radovao svakom cvetu. – Ne bojte se – govorila je – dok lupaju nabrdila (drvena naprava kojom se tka) i kuca sat u sobi, kucaće i moje srce. Nisam bio u zemlji kada je stalo majčino srce. Na sahrani, jedna bliska rođaka, koja je bila uz majku do njenog poslednjeg uzdaha, kazala mi je da je onog trena kada se Nada rastala sa dušom, i sat prestao da kuca.
Znam da je neverovatno.

Moja mati, nikada nije ubrala iz bašte ni jedan cvet a da to nije bilo nužno. Činila je to samo subotom, kada je odlazila na groblje, na pomen bratu, roditeljima muževljevim i njenim.
Dobra moja mati, poklanjala je prostirke onima koje je volela. Poklanjala je seme i korenje cveća, svima koji su želeli da imaju taj ukras u baštama,

Na desnoj, dužoj, strani sobe, šepurio se drveni krevet sa nabreklom slamaricom, zastrt prostirkom u jarko crvenoj boji, sa crnim i žutim geometrijskim šarama, majčin rad. U dnu sobe, crni, veliki šporet koji se nije gasio od jutra do večeri. Dva-tri koraka, desno, vodnik, stalak napravljen od debelih hrastovih dasaka, na kome su stajale testije sa pijaćom vodom, divnih šara i formi.

a drugoj strani sobe, masivni, drveni sto, kredenac rezedo zelene boje, sa fiokama ofarbanim u svetloplavo, a na njemu, radio, prekriven šustiklom i sat, koji je udarao kao srce. Na zidu, desno od radija, obešene fotografije Milivoja i Nade, sa venčanja, u ramu maslinastozelene boje, pa potom fotografije njihovih predaka, takođe pod staklom, u ramu boje meda.

Po ustaljenom običaju iz prošlosti, mati je žene služila kolačima, kafom, od prženih žitarica i kriškama pečene dunje sa medom. Žene su hvalile domaćicu, smejale se, i pričale dogodovštine iz svojih života, pre udaje.
U drugom delu sobe, za stolom, sedeli su muškarci, raskopčanih kožuha, pili grejanu rakiju, i viljuškama bockali krupno naseckani kiseli kupus, koji se rumenio od ljute aleve paprike, kojom je bio posut. Oni koji su se mrštili na kupus, služili su se vurdom i ovčijim sirom, iz velikih, zemljanih, gleđosanih činija, ukrašenih biljnim ornamentima.
Muškarci su pričali o ratu, o onom Drugom svetskom, u kojem su neki od njih, jedno vreme, učestvovali. Drugi su se prisećali teških dana provedenih u zarobljeništvu, u Bugarskoj, gde su radili kao crnci, praveći puteve. Sa setom u glasu pričali su o događajima iz svoje neustrašive mladosti, kada su sve mogli, i pomalo gunđali što danas puno toga ne mogu. Ne mogu čak ni ono, što su godinama radili, kad ugase svetiljku.

U jednom trenutku, Stanimir Rančić Kum, neočekivano, lupio je šakom o sto, i počeo priču u kojoj je, po običaju, on njen glavni junak. – Ja sam lično ubio bugarskog ratnog zločinca Klinkova, koji je nas, Kambelevčane, žestoko zlostavljao dok smo bili u zarobljeništvu, u Bugarskoj. – Dobro Stanjo – kazao je, smirenim glasom Dragoljub, zvani Kožni kaput – ubio si ga, u redu. U zarobljeništvu, u Bugarskoj, bilo sam i ja i, još mnogo Kambelevčana, od kojih neki sede večeras za ovim stolom, i svi odreda znamo da ti nisi ubio nikakvog Klinkova, jer osoba sa takvim prezimenom niti je bila pored nas, niti nas je maltretirala. Bugarski nastojnik koji nas je jedno vreme šikanirao, prezivao se Zelenkov. Njega je, nekoliko dana pred naš odlazak iz Bugarske, konj njegov, kopitom ubio. Popio si malo više, vreme je da se rasturamo.

Stanimir Rančić, kao strelom pogođen u srce, nije se pomerio sa mesta, niti je pak nešto rekao. Sporim pokretima ruku skinuo je kožuh sa sebe i ostao u džemperu braon boje, pod kojim se belila košulja od lana, bez kragne. Niz njegovo namršteno, visoko čelo, slivale su se graške znoja. Ruka, kojom se oslanjao o sto, drhtala je. Oči svih prisutnih u sobi, gledale su čoveka koji se bori, bori sa sobom, bori u sebi, da ne izusti nešto grubo, da ne uradi nešto nedolično. Sedeo je kao paralisan, svestan da je ponižen pred decom svojih suseda, koja ga vole, pred komšijama, u kući čoveka sa kojim druguje od rođenja.
Susedi znaju da će on odavde otići u praznu kuću, sa onom koju je krivio što nema poroda, ostali će se vratiti kućama i deci. Znaju oni dobro njegovu boljku, nisu od juče, boljku kojoj neće naći leka. Nema veće nesreće za onoga mučenika na selu, koji je život potrošio radeći sve i svašta po belom svetu, kako bi zaradio da kupi zemlju, da svom nasledniku, sutra, stvori bolje uslove za život, a naslednika nema, nema.

Stanimir Rančić se dva puta ženio, čeznuo za potomstvom, ali mu ga Bog nije dao. Ta surova istina godinama je razarala njegovu dušu, lomila njegovo zdravlje i gurala u porok, oličen u rakiji. Govorio je, posle treće čaše tog otrova, da će mu imanje, kad umre, ostati pusto i kinjio Rusandu, svoju ženu, što se u njihovoj kući nije čuo dečiji plač (Rusanda je imala sina iz prvog braka). Sirota žena, trpela je, ćutala je, i radila u kući i u polju, više od drugih žena u komšiluku. Muka i težak rad pretvorili su je u pogrbljenu, sasušenu i jetku ženu. Kako su godine prolazile

Stanimir je svoju muku svakodnevno zalivao rakijom. Komšije su mu praštale puno toga. Praštale su mu opore reči kojima ih je, s vremena na vreme, darivao. I psovke su mu opraštali. Sa svojim prvim komšijma, Petrom Rančićem i Dragomirom Stojčićem Batom, bio je godinama u sporu oko imanja, optužujući ih da mu otimaju zemlju, tako što pomeraju među dublje u njegovu njivu. Govorio bi: „Bogat sam zemljom, vi ste sirotinja, neću vam dozvoliti da volovskom zapregom prelazite preko mog imanja.” Seoski kmet i Mirovno veće sela, godinama su pokušavali da reše taj problem, uglavnom bezuspešno. U vreme ubiranja letine, moj otac, Milivoje, posredovao je među njima, uspešno.

Mi smo deca, osobito dečaci, obožavali Stanimira Rančića Kuma, junaka našeg detinjstva. Te večeri nismo znali šta se dogodilo tamo, za stolom, gde su bili odrasli, ni zašto je naš junak bio tužan. Sutradan smo od svojih roditelja, učesnika večerinke, saznali da se Kumu nije desilo ništa posebno. Možda i nije bilo baš tako, ali nisu želeli da nas rastuže.

Rusanda Rančić, koju je njen muž, Stanimir, iz milošte zvao Rusanđa (uvek, posle par čašica rakije), bila je rodom iz Radinjinca, sela u kojem je bilo mnogo dece ali malo đaka. Posle završene osnovne škole, dečaci su odlazili sa roditeljima ili poznanicima iz sela, u pečalbu, a devojke su užurbano spremale svadbene darove, i čekale priliku da se udaju. Kambelevčani su, odveć nadmeno, smatrali Radinjinčane, svoje komšije, za one koji su zaostali u vremenu. Ali, ne lezi vraže, Rusanda je govorila živopisnim jezikom, lepšim od mnogih drugih u selu, koji sam voleo da slušam. Priče je kazivala sa strašću, pa zanesena njima, ostavljala bi na trenutak pletivo na pod, ustajala sa stolice, i pokretima ruku, kao kakav komedijant u pozorištu, u monodrami, nastojala da priču učini uzbudljivijom, baroknijom. Morala je, negde, da istisne sav taj čemer iz srca, da pokaže ljudima da je živa. Znala je da ne snosi krivicu za ono što će se dogoditi jednoga dana, što će se ognjište Rančića ugasiti, zauvek.

Lužnica je imala i svog prvog „putujćeg glumca”, koji se predstavljao kao „Rade iz Radinjinci”, čija je mala, trošna kuća od pletera bila u neposrednoj blizini kuće Rusandinog oca. Taj čovek krhke građe, proćelav, bez ijednog zuba u glavi, skromno obučen, koga su svi znali od Velikog Bonjinca, preko Ljuberađe, Babušnice, Zvonca, do Zvonačke Banje bio je u stvari klovn, koji je svoju tugu zalivao nekom vrstom humora, oličenom u rečima koje smo mi, u moje doba, u osnovnoj školi, nazivali ružnim. Dok je govorio, grupicama ljudi, pijačnim danima u pomenutim mestima, igrao je, pevao i pokretima ruku nadograđivao izgovorene reči. Kada bi završio tačku, koja je trajala tri-četiri minuta, skidao bi šajkaču, klanjao se i smeškao prisutnima, očekujući nagradu. Ljudi bi vadili iz svojih džepova sitniš, i stavljali ga u njegovu masnu kapu. Mali je broj onih koji su blagonaklono gledali na ovo što je činio Rade. Gledao sam ga toliko puta, i uvek sam u njegovim sitnim očima boje kafe, video samo tugu. Navešću da se zna – od dana kada je tragično izgubio svoju decu, Rade je tumarao Lužnicom, i zabavljao tuđu decu.

Blizu je ponoć, vetar duva sve jače.
Pahuljice snega, raširenih krila, poput leptira koji lete u susret svemu što svetli, padaju na zamagljena prozorska okna. Mi, deca, pružamo ruke ka njima, u nameri da ih dotaknemo. Rusanda nas pričom odvodi u san.

Priredio: Dr Kamenko Marković

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.