Oslobođenje Niša (3): Evropske sile u oslobođenom Nišu

Može se slobodno reći, da je preporod Niša započeo odmah ulazom srpske vojske. Mi ćemo u kratkim potezima prikazati tok ovog preporoda od 1878. god. do naših dana.

Odmah prvih dana oslobođenja Niša nekoliko hiljada kola đubreta dignuto je s niških ulica i izvezeno van varoši, pa se onda dovlačila čista zemlja i pesak za nasipanje.

Doskora je kupljen konak od Bećir-Bega, unuka Hafis Paše i pretvoren je u Kraljev Dvor. Nečistoće i baruštine je nestalo, a na njihovo mesto došli su šareni parkovi. Kralj Milan, učinivši Niš drugom prestonicom, po duže bi vreme sproveo u svome dvoru, time je učinio, da su nekolike evropske sile pohitale da nameste u Nišu svoje prestavnike. Tako su u Nišu udarili stalni boravak konzuli: francuski, nemački, austriski, taljanski i turski.

Za vreme okupacije neprijateljske 1915-1918, o kojoj će biti niže govora, Bugari su ovaj dvorac zapalili. Sada se tu gordi zgrada filiale Narodne Banke, zgrada, koja bi dostojno mogla da krasi ma koju evropsku metropolu. Pred zgradom lepa esplanada i gradski park. Ali onaj, koji je Nišu dao oblik evropskog grada, to je veliki nacionalni radenik i učenik prezaslužnog učitelja Tase Petrovića, Todor Milovanović. On je Nišu dao duge, široke i pravilne ulice, kojima bi i veće varoši mogle da zavide.

Iz nečistog Niša stvorio je čisti Niš

Niš sa solidno popločanim trotoarima i pokaldrmisanim ulicama u njegovo doba sav se je šarenio u cveću. Ukratko: Milovanović se može ne samo nazvati pravim preporoditeljem Niša nego i čovekom, koji je stvorio uslove da Niš jednom bude jedna od najlepših varoši u Kraljevini SHS. Milovanović je bio do sada najzaslužniji predsednik Niške Opštine.

Malo po malo počele su se graditi moderne i lepe javne i privatne zgrade. Zgrada županiske oblasti, sreza, vojne i okružne bolnice, fabrike duvana, muške gimnazije, kasarne: konjičkog puka, 10. i 26. art. puka, 16. pešad. puka i mnoge zgrade privatnika takove su da bi se s njima mogli da podiče ma koji evropski gradovi. Na mesto kamenitog mosta, koji vodi iz varoši u grad, imamo sada gvozdeni most, pravi uzor moderne mostovne konstrukcije.

Ali najponosnija je zgrada u Nišu već pomenuta: Saborna crkva. Sagrađena je u vizantinskom stilu sa pet kubeta. Ova crkva vanredno simetriskih dimenzija sa ogromnom kolonadom u fasadi, deluje upravo impozantno na gledaoca.

Na koru ove crkve s desne strane ima mala crkvica posvećena sv. Simeunu Nemanji. Ovu je crkvicu načinio kralj Milan odmah po osvojenju Niša. U njoj se je on obično i pričešćivao, dok je boravio u Nišu.

Saborna je crkva vrlo svečano osvećena 13. februara 1878. god.

Trebalo je čim pre da se blizu izvora bistre pijače vode na jedno hiljadu i dvesta metara više Jagodinske Mahale, onde, gde je jednom bila zadužbina; Nemanjina, podigne crkva, tim pre što se je i za vreme turske vlade narod hiljadama zbirao 27. jula na crkvište sv. Pantelije. I to je učinjeno. Po osvojenju Niša baš na Markov dan, 1878., osvećeno je mesto za crkvu i zazvonilo zvono, koje je skinuto sa satske kule u gradu, a već 27. jula 1878. osvećena je današnja nova crkva sv. Panteliji. Za obnovu ove crkve, stare zvonare i kuće uz crkvu, pominju se kao vrlo zaslužni: Dimitrije X. Macić i Jovan Rajković iz Niša.

Dok ovo pišemo nastojanjem revnog sv. Panteliskog paroha Stevana Popovića u sv. Panteliji diže se nova zvonara, koja će biti od osobitog uresa: i crkvi i uopšte onom romantičnom kraju, kojemu se privezuju tako mile uspomene iz srpske istorije.

Skoro odmah po osvojenju Niša i na crkvi sv: Nikole zasja ponovno i, ako Bog da, za uvek, znak našega spasenja – krst. I ova crkva ima svoju istoriju. Na putu, koji preko brda vodi u Gabrovac, u onoj niškoj mahali, koju naseliše Turci Beograđani, pošto ih 1862. god. iz Beograda krenu Knjaz Mihajlo, svaki zna za ovu neobičnu bogomolju. Crkva ova menjala je svoju veru šest puta. Prvi put je bila crkva pa je pretvorena u džamiju. Docnije je tako prelazila iz vere u veru, dokle je godina 1878. ne zateče kao džamiju.

Priča se, da se uz ovu bogomolju nikada nije mogla održati munara, nego ili bi se nakrivila ili sasvim pala. Kadgod bi se ova munara nakrivila, Turci su se uvek nadali kakvom zlu.

God. 1877. bogomolja je ova bila džamija i munara njena toliko se nakrivi, da je bilo teško i razumeti, kako ne padne takav veliki teret, pošto se toliko nagnuo.

Kad su Srbi uzeli Niš, i počeli ga uređivati, dođe jednoga dana srpskom starešini jedna deputacija, u kojoj behu hodža, muftija i više odobranih Turaka, i predlože: da se ova bogomolja „vrati u svoju veru“, to jest, da se pretvori u crkvu.

– Mi znamo, rekoše oni, da ta bogomolja uvek ide onome kome Bog da vlast nad Nišem. Pa je, vala, pravo, da i sada pređe u svoju staru veru!

Ponuda se primi. Srbi krivu munaru obore, da ne bi koga pritisla, a na crkvu sv. Nikole stave sjajni krst!

Od toga doba u „Svetom Nikoli“ opet se služi služba Božja.

Sadašnja zgrada te bogomolje postala je 1863-1864. Turci su pređašnju crkvenu zgradu oborili do temelja samo da nestane crkvenog oblika; ne bi li tako bogomolja zaboravila svoju staru veru. Novu zgradu obrnuli su prema jugu a ne prema istoku. I sve to, naravno, nije im ništa pomoglo.

Dok je još stajala stara zgrada, a bogomolja bila džamija, odbije se nekako malter s jedne dupke unutra, i tu se nađe jedna ikona i jedan lep drveii putir. Turci i ikonu i putir odnesu paši, a paša oboje pošalje vladici.

Te se stvari čuvaju i danas u niškoj crkvi.

Crkva sv. Nikole u naše dane je obnovljena i dava onom delu varoši osobito lepi izgled.

I stara niška crkva sv. Aranđela Mihajla i Gavrila revnim nastojanjem niškog vladike Dositeja i izdašnim prilozima dobrih Nišlija u poslednje vreme je opravljena i obnovljena.

Dražesna je i katolička crkva. Još pre oslobođenja Niša, u varoši je bilo do preko sto katolika Arnauta, koji su se po svoj prilici u Niš doselili u XVII veku. Ovi su katolici stajali pod jurizdikcijom prizrenskog nadbiskupa. Svoga sveštenika i svoje crkve imali nisu, nego je prizrenski nadbiskup slao svake godine po jednog duhovnika, koji bi se obično zadržao u Nišu po koju nedelju, da među vernicima izvrši potrebite crkveno-verske obrede.

Posle oslobođenja Niša niški katolici su potpali pod jurizdikciju slavnoga vladike Josipa Jurja Štrosmajera. Pošto je građenjem želježničke pruge Beograd-Niš-Sofija-Carigrad broj katoličkih radnika u Nišu znatno bio ponarastao; godine 1884. dođe u Niš za prvog stalnog sveštenika glasoviti orientalist barnabita o. Tondini De Kvarengo. Tondini je u privatnoj kući otvorio kapelicu, u kojoj se je za vernike vršila služba Božja. Tondina je nasledno o. Čok, rodom Poljak. On je 1887. god. u Srbiji podigao prvu, katoličku javnu crkvu. Od 1897. do 1914. god. niški katolici stajali su pod direktnom jurizdikcijom Sv. Stolice.

Posle sretno svršenog balkanskog rata, katolici u Nišu potpali su opet pod jurizdikciju prizrenskog nadbiskupa, a sada stoje pod duhovnom vlasti beogradskog arhiepiskopa. Pomenuta crkvica je 1925. god. nešto produžena, a osvetio ju je sam beogradski nadbiskup. Pored crkve diže se lepa i visoka zvonara. Sada sa vojskom u Nišu ima preko 3000 katolika.

U lepše zgrade Niša spada i jevrejska sinagoga.

Jevreji su se početkom XVIII. veka spustili u Niš. Onda ih je bilo do jedno 250 familija, koje se većinom nastaniše uzduž Nišave, sećajući se 1Z6-og Davidovog psalma: Na rekama vavilonskim sedasmo i plakasmo spominjajući se Siona… Stara sinagoga, koja je postojala 200 godina, zamenjena je pred par godina drugom mnogo većom i lepšom. Jevreja ima do 400 duša.

Muslimani imaju danas samo jednu džamiju. Muslimanskoj veri pripadaju većinom Cigani, kojih ima do 700 duša.

Ovde nam je spomenuti i spomenike, koji su zaista, gordi ponos Nemanjinog Grada. Spomenik čegarskim herojima, vladici Melentiju i drugovima, Ćele-Kula, Saborna Crkva – to su stranice ispisane gorkim suzama, iz kojih se, jasno čita, kako se teško i krvavo sloboda stiče.

Pošto je kralj Milan osvojio Niš, naredio je, da se slavnom vojvodi Sinđeliću i drugovima podigne spomenik na Čegru. Taj spomenik osvećen, je 21. juna. 1878. god. Na mramornom stubu s jedne strane stoji napisano:

Vojvodi Stevanu Sinđeliću i njegovim neumrlim junacima slavno palim ovde 19. maja 1809. napadajući Niš Knjaz Milan M. Obrenović IV. i Njegova hrabra vojska pokojaše ih 28. dekembra 1877. osvojivši Niš.

Jedan deo Nišlija odoše sa vojskom preko Albanije, a jedan deo ostadoše kod svoje kuće.

Izvori:
Niški vesnik
Istorija Niša II

Pripremio:
Milan Novaković

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.