ONI SU PROSLAVILI NIŠ: Dokle god mogu boriću se da Mašinac bude u samom vrhu evropskog fudbala!

Prva utakmica dva ženska fudbalska tima odigrana je 2. aprila 1924. godine u Nišu, što je prvi takav sportski susret u istoriji fudbala na čitavom Balkanu. Te godine „Niški glasnik“ je objavio vest:

„Ovo proleće donelo nam je jednu novinu za Niš. To je ženski fut-bal. Ovo je za Niš dosta neobično, ali kao i drugo što je bilo neobično, pa postalo obično, tako će i ovo, svako čudo za tri dana„.

Posle nekoliko utakmica, tadašnji režim Kraljevine Jugoslavije Zakonom o zaštiti države zabranio je ženama da se bave sportom“. Tri decenije kasnije, posle rata, na stadionu Železničara, žene su ponovo zaigrale „mušku igru“, da bi 1970. godine bila rođena ideja o formiranju ženskog fudbalskog kluba Mašinac, sada najtrofejnijeg kluba u Nišu. Dame u kopačkama su učinile Niš centrom ovog dela Evrpe, ali i kolevkom ovog sporta.

Jedan od rodonačelnika ženskog fudbala u Nišu, ali i u čitavoj bivšoj jugoslaviji je Perica Krstić. Od prvog dana, do dana današnjeg je sa Mašincem. A počeo je kao i svi dečaci, koji su odrastali u to vreme, trčkarajući uz loptu. Počeo je da trenira fudbal u Radničkom, ali je bio zaljubljen i u pisanje i novinarstvo. Pisao je u vrlo avangardnom Listu mladih 68.

„Na nekom od redakcijskih sastanaka smo se dogovorili da napravimo neki atraktivan turnir u ženskom fudbalu. To je u to vreme bilo više senzacionalno nego kvalitetno, fudbalski rečeno. Ja sam dobio zadatak da u svojoj školi, pošto sam bio đak Mašinske škole, formiram ekipe. Tako je krenulo“, priseća se Krstić.

Ambicije su mu bile da postane fudbaler, da igra utakmice, ali se nakon tog senzacionalnog turnira u Nišu nametnulo da nastavi da radi kao trener tim devojkama.

„Odjednom je to postala ozbiljna priča. Iako je bilo puno otpora, Fudbalski savez Jugoslavije je na preporuku FIFA doneo odluku da ženski fudbal mora da se prihvati kao sastavni deo fudbala. Te otpore su pravili najeminentniji ljudi iz fudbala. Krenulo je takmičenje liga, Mašinac je zadržao ime iz Mašinsko tehniče škole, a onda su krenuli i rezultati.“

Pored formiranja tima i stvaranja uslova za njegovu organizaciju, najteži zadatak je bila borba sa predrasudama. U međuvremenu Krstić je završio Fakultet sporta i ozbiljno se posvetio trenerskom poslu.

„Shvatio sam da je ženski fudbal budućnost i evo i danas nakon više od 50 godina kako sam u klubu i u fudbalskom sportu uopšte, ženski fudbal dobija jedno ne samo pravo građanstvo, već veliku podršku fudbalske organizacije u celom svetu i postaje najmasovniji i najpopularniji ženski sport na planeti“, kazao je Krstić.

On je sa samo 25 godina bio selektor Jugoslavije, retko ko time može da se pohvali. Na čelu reprezentacije bio je 31 godinu, u raznim uslovima, sve do 2010. godine kada je shvatio da podršku koju dobijaju nije dovoljna da se naprave vrhunski rezultati. Njegovi predlozi nisu naišli na podršku, a taj posao su nastavili neki drugi ljudi.

„Taj period je period koji je predstavljao borbu za reprezentaciju, borbu za ženski fudbal na ovim prostorima, za njegovu ravnopravnost.“

Interesovanje devojčica, na iznenađenje svih bilo  je veliko.

„Išli smo od učionice do učionice i neverovatno od 31 devojčice, 30 se prijavilo da igra fudbal. Njihova želja da mogu da igraju kao muškarci me je i ostavilo u ovom sportu. Međutim, mi smo se susretali sa mnogo predrasuda. Išli smo od kuće do kuće, kod roditelja da ih ubeđujemo da oni treba da uključe devojčice u aktivan trenažni proces. Najbolje devojčice su odlazile u rukomet, odbojku. Tek posle desetak godina je svest počeo da se menja, jer je Mašinac postao škola života. Mi smo vodili računa o vaspitanju, stvarala se vrlo dobra atmosfera u klubu. Roditelji su to znali. Niko nije razmišljao o sportskim karijerama, već o tome da će one baveći se sportom lakše i bolje funkcionisati u životu i na kraju krajeva da budu bolji đaci“, priseća se ovaj iskusan trener i dodaje da su se tada zapravo javile prve intelektualke u fudbalu koje su bile nosioci naše reprezentacije.

Takav Mašinac koji je u Evropi predstavljao sinomim za afirmaciju ženskog fudbala bio je primer i za druge sredine u našoj zemlji koje su po uzoru na Niš, krenule da formiraju klubove u kojima su i žene igrale fudbal. Do velikog uspeha Mašinac je došao zbog ljubavi igračica prema fudbalu i velikoj želji da dokažu da mogu da ga igraju.

„Trofeja je mnogo, ŽFK Mašinac je bio 24 puta prvak države, što će retko ko dostići još mnogo godina, bio je 15 puta pobednik KUP-a, bio je nezvanični prvak Evrope kada nije bilo zvanične lige šampiona 1989. godine, kada smo bili jaka i moćna Jugoslavija. Pobedili smo u Francuskoj njihovog prvaka, što je danas nezamislivo, jer je Francuska sada velesila u ženskom fudbalu. Bili smo šest puta i najuspešniji sportski kolektiv Grada Niša, u anketi sportskih novinara, dobili smo značajana priznanja Fudbalskog saveza i Jugoslavije i Srbije, Majsku nagradu Republike Srbije, ali i najviše priznanje Grada Nagradu „11. januar““, priseća se Krstić.

Imao je više ponuda za inostranu karijeru. U nekoliko navrata je odlazio u grčki PAOK, uvek zamoljen da pomogne. Dovoljno je dao i tamo, ali je svoju misiju završio. Kaže sada, do kraja svoje sportske karijere, želi sebe u potpunosti da da Mašincu.

„Dokle god mogu boriću se da Mašinac bude u samom vrhu evropskog fudbala“, poručio je Krstić.

Želja mu je da u prostorijama kluba napravi muzej, u kojem će se naći svi trofeji, fotografije i druge uspomene iz minulog perioda.

On je poručio da je veoma važno da se devojčice bave sportom isto tako kako se sportom bave dečaci. One tu treba da vide pre svega potrebu za fiziološku i psihološku nadgradnju svojih ličnih vrednosti, sport treba da im bude podstrek za ostale stvari u životu, a zašto baš za ženski fudbal, zato što je ovaj legendarni trener uveren da je „ženski fudbal budućnost fudbala u celini i da je podrška UEFE i FIFE garant da će i klubovi moći lakše da realizuju svoje sportske aktivnosti“.

Perica Krstić je nosilac je Ordena zasluge za narod sa srebrnim vencem 1986. godine, trostruki je vlasnik Oktobarske nagrade Niša, Fudbalski savez Jugoslavije mu je 1998. godine dodelio plaketu čime je potvrđeno da najbolji sportski radnik u ženskom fudbalu, a 2002. proglašen je za najboljeg trenera u zemlji.

____________________________________________________________________________________________________________________

Tekst je deo projekta „Oni su proslavili Niš“ koji je podržan od strane Uprave za društvene delatnosti u okviru  Konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.