Na današnji dan pre 76 godina, iz logora na Crvenom krstu u Nišu uspelo je da pobegne 105 zarobljenika. U sećanje na one koji nisu preživeli strahote logora u Memorijalnom kompleksu „12. februar“ otvorena je nova postavka niškog Narodnog muzeja.
Posebno mesto nove postavke dobile su pojedine porodice, među njima i porodica Radman: braća Darko i Slobodan, logorski lekari – streljani 1944. godine. Dejan, sin Darka Radmana danas živi u Tuzli. U Niš je došao sa unukom.
„Svako ima mesto u duši za svoje osećaje, jer ljudi ne razumeju. Ljudi mogu samo reći žao mi je – ali dok se to ne osti, ne zna se,ništa se ne za“, kaže Dejan Radman, sin logoraša sa Crvenog krsta.
Posle polaganja venaca i crkvenog opela u spomen-kompleksu, gradonačelnik Niša Darko Bulatović kazao je u govoru da je logor na Crvenom krstu opomena koja pokazuje šta se dešava kada rat pobedi čoveka umesto da čovek pobedi rat.
Preživeli logoraš Vladimir Jovanović podsetio je da su u niškom logoru bile zatočene žene, deca i odrasli svih nacionalnosti, a povremeno i stranci.
Pomenu su prisustvovali i predstavnici Vojske Srbije, policije, boračkih organizacija, Srpsko-ruskog humanitarnog centra i građani.
U obeležavanje godišnjice proboja logora na Crvenom krstu tradicionalno su se uključili i niški izviđači, koji su organizovali “Marš tragom logoraša” stazama kraj Niša kojima su se zatočenici kretali nakon bekstva iz logora.
BEKSTVO
Posle aprilske katastrofe i ulaska Nemaca u Niš, 9. aprila 1941. godine, počela su hapšenja talaca. Sa širenjem ustanka i jačanjem otpora ukazala se potreba Nemaca za stvaranjem jednog zatvora u kome bi bili skoncentrisani svi zatvorenici. Zbog toga je Gestapo formirao logor Crveni krst.
Logor se nalazio na periferiji grada, u neposrednoj blizini Fabrike duvana i Železničke stanice Crveni krst (pa je i sam logor nezvanično po njoj nazvan Logor na Crvenom krstu). Glavna logorska zgrada sa pomoćnim objektima podignuta je 1930.godine i do rata je služila kao vojni magacin. Tu svoju funkciju zadržala je do septembarskih dana 1941.godine kada su je Nemci opljačkali i adaptirali za koncentracioni logor. Logor se tokom rata stalno punio i praznio. Bilo je dana kada je bilo preko 1 500 ljudi u njemu.
Prema nepotpunim podacima, jer je okupator uništio sav kompromitujući materijal, kroz logor je tokom rata prošlo preko 35 000 ljudi, od kojih je preko 10 000 streljano na Bubnju kraj Niša.
Prva namena logora je bila da ovde bude istražni zatvor za neprijatelje režima: komuniste, taoce, Jevreje. 12.02.1942. godine ovde se desilo veliko bekstvo, koje je predvodio Branko Bjegović, kada je uspelo da se izvuče 100 zatvorenika. Kao posledica, Nemci su maltretirali i na kraju ubili 40 preostalih zatvorenika, a posle ovog događaja, logor “Crveni krst” postaje logor smrti.
Branko Bjegović je rođen u Glini, u Hrvatskoj, 5. aprila 1920. godine. Školovao se u Glini, Zagrebu i Bihaću. U internatu kulturno-prosvetnog društva Srba iz Bosne u Bihaću izabran je za predsednika literarne sekcije „Skerlić“ pošto je prethodno pokupio niz nagrada za literarno stvaralštvo. Igrao je fudbal i trčao na duge staze. Zbog političkog delovanja suđeno mu je 1936. i 1938. godine.
Prava je studirao u Zagrebu i radio kao nadničar u poreskoj upravi. Okupacija Jugoslavije, 1941. godine, zatekla ga je u Novom Sadu, odakle je prešao u Beograd, pa vrlo brzo u Kraljevački NOP odred. Posle uspešnih borbi u Kraljevu, na Kopaoniku i u Dragačevu, zarobljen je u selu Rudnice i odmah prebačen u logor „Crveni Krst“ u Nišu.
Sa istomišljenicima je organizovao bekstvo iz logora, 12. februara 1942. godine, pri čemu je spaseno 105. života logoraša.
U logoru je vladao režim strave i užasa. Fizičko i psihičko uništavanje ljudi bio je glavni cilj čuvara logora. Pod udarcima kundaka umirali su ljudi u dvorištu logora.Čistači su iznosili leševe na obližnje đubrište. Kočijaši koji su odnosili đubre bili su zapanjeni, jer su na gomili đubreta ležali mrtvi i pobijeni ljudi. Pod nemačkom komandom naređeno je da se potrpaju u džakove i odvezu na groblje.
Neke logoraše su stavljali u samice u kojima je pod bio pokriven bodljikavom žicom. Logoraši su tu mogli samo da stoje i nikako nisu mogli da spavaju. Nedostatak sna ih je vrlo često dovodio do ludila.
Nemci se došli na Bubanj. Sa sobom su dovukli bodljikavu žicu i počeli da prave ogradu oko Bubnja kraj Niša. Postavili su straže i na svim prilazima bile su istaknute table na kojima je pisalo da je svaki pristup Bubnju zabranjen. Tako je otpočela istorija Bubnja od trenutka kada je bio predodređen kao prostor za streljanja koja su vršili Nemci.
Svako streljanje bilo je pripremano. Pod stražarskom pratnjom dolazili su oni koji su kopali rake. Bilo je raka dugih i po tridesetak metara, a širokih i po šest metara.
U logoru su vršene prozivke zatvorenika, koji su posle toga vraćani u sobe, a znali su zbog čega su prozvani i da ih očekuje smrt na Bubnju. Ovako saopštavanje odluke o streljanju na dva-tri danaranije predstavljalo je samo jednu od nemačkih taktika mučenja. Zatim bi u dvorište logora dolazili kamioni koji su zatvorenike vozili na Bubanj, da tamo budu likvidirani. Posle streljanja zakopavali su ubijene, a zemlju prelivali rastvorenim krečom (radi higijene).
Nemci su pretpostavljali da će po završetku rata naši ljudi prekopati bubanjske rake, jer bi to bio jedini način da se prebroje leševi onih koje su Nemci streljali. Zato su Nemci preduzeli određene mere kako bi prekrili svoje zločinačke tragove. Doneli su odluku o paljenju ostataka streljanih na Bubnju. Za ovu vrstu rada su u julu 1944. angažovali italijanske zarobljenike. Tako su Nemci sakrili svoja zločinačka dela.
Najrodoljubiviji čin hrabrosti i prkosa logoraša prema neprijatelju iskazan je na samom Bubnju za vreme jednog od mnogobrojnih streljanja. Nepoznati osuđenik je pred plotun stisnuo pesnicu, podigao je u nebo i pozdravio slobodu koja će doći. Taj detalj je inspirisao vajara Ivana Sabolića da izradi spomenik u vidu tri pesnice, koji se i danas može videti na spomen obeležju Bubanj.
Danas na Bubnju dominiraju tri kamene pesnice koje označavaju duh tih 10.000 ljudi koji su svirepo ubijeni na ovom mestu. Pesnice nam ukazuju na neznane heroje koji su uoči streljanja podigli ruku bunta i preteći govorili o slobodi koja mora doći.
Potresno predavanje preživelog logoraša, Vlade Jovanovića u OŠ „Bubanjski heroji“ Niš
U OŠ „Bubanjski heroji“ iz Niša održano je potresno predavanje Vlade Jovanovića (predsednik Udruženja zatočenika i njihovih potomak), jedinog živog logoraša iz Južne Srbije koji je preživeo starahote zloglasnog logora Mathauzen.
Predavanje (nesvakidašnji čas istorije) organizovao je profesor istorije Đorđe Bojanić, predavanju su pored učenika 8. razreda prisustvovali i predstavnici UDRUŽENjA ZATOČENIKA I NjIHOVIH POTOMAKA.
Logor Crveni Krst je jedinstven po pokušaju masovnog bekstva 105 zatvorenika, 12. februara 1942. – kaže Jovanović, koji je, dve godine kasnije, i sam doživeo logorašku sudbinu, zarobljen je bio bez ikakvog razloga… te iz Niša bio deportovan na Banjicu pa u zloglasni Mauthauzen.
„Sećam se kako su ti mučenici, promrzli, ranjeni, gladni i pocepani, bežali po selima, a jedna manja grupa došla je i u moje selo, Kravlje. Nažalost, mnogo je golorukih ostalo na bodljikavoj žici, a zbog 11 poginulih Nemaca za odmazdu je streljano 1.100 ljudi“, kaže Vlada Jovanović.
Čika Vlada je bio zarobljen 1944.god u selu Kravlje i odveden u logoru CRVENI KRST gde je proveo 22 dana, zatim je deportovan u logor na Banjici, gde je bio u zarobljeništvo 33 dana, a odmah zatim prebačen je u logor Mathauzen (Austrija) i na kraju u logor Guzen. U logorima je proveo oko 8 meseci. Bio je blizu gasne komore… ali je srećom preživeo. Čika Vlada ne mrzi one koji su ga mučili, ali kaže da ih ne razume.
U Srbiju po oslobađanju logora vratio se sa 40 kilograma, nisu ga mogli prepoznati ni oni koji su ga najbolje poznavali.
Osnovač je Društva preživelih niških logoraša. Vlada Jovanović danas ima 93 godine.
Priredio: Đorđe Bojanić, profesor Istorije
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
