Markovićeva priča iz zavičaja
PAVLOVIĆA KUĆA
Zaseok Rakinci, u Kambelevcu, imao je petnaest kuća u doba kad je pisac ovih redaka završio osnovnu školu. Toliko ih je bilo i četrdesetak godina ranije. Sve te kuće bile su napravljene od pletera i okrečene u belo. U jednoj takvoj živeo je Marko Pavlović zvani Zec (moji zemljaci, Kambelevčani, kažu: „zajak”), njegova žena Maruška i četiri njihova sina: Miroslav, Velja, Dragoljub i Jovan. (U kući je jedno vreme živeo i Aleksandar, Markov sin iz prvog braka).
Miroslav, njihov najstariji sin, oterao je braću iz kuće, zagospodario imanjem, i nastavio da se bavi poljoprivredom.
Uselu je razgovarao sa dvojicom-trojicom ljudi, pored ostalih je prolazio ćuteći. Na njegovim leđima Gospod je bio smestio oveću grbu, i obeležio ga. Valjda zato, bio je prava zver u čoveku. Kuću je bio opkolio visokim zidom sa svih strana i nad njim granje bagrema sa krupnim trnjem. Izdaleka, dvorište je ličilo na kakvu tvrđavu, u koju gotovo da niko nije ni ulazio. Prag njegovog doma nisu prelazili, ni pop ni gosti, samo žandarmi.
Na uski, seoski, sezonski put koji je promicao kraj zapadnog dela njegovog dvorišta, ispuštao je prljavu vodu kojom je prao podove štale i obore u kojima je čuvao svinje. Voda, i sve ono što je ona nosila sobom izrovala je put u toj meri, da je on postao neprohodan. Nažalost, to nije bila jedina šteta koju je načinila voda iz „Miroslavljeve avlije”; ona je uzrokovala smrt desetine starih, gordih brestova, koje sam voleo, i čiju sam smrt oplakao.
Miroslav nije bio grub samo prema svojoj braći, već i prema majci, komšijama, i sopstvenoj deci, Ivanu i Nadi, kojima nije dopuštao da se druže i igraju sa decom iz komšiluka. Na klupici posiveloj od kiše, pred kapijom, sedela je dobra, mala, nežna baba Maruška i tužila. Nesloga u kući kidala je njenu dušu.
Lišena očevine, posramljena pred svetom, Miroslavljeva braća otišla su iz Kambelevca; Velja u Žarkovo,
Dragoljub u Dobanovce, Jovan u Aleksinac.
Jovan se oženio Vidosavom Stevanović, kćerkom Mihajla Stevanovića iz Kambelevca, i dobio sinove Dragana i Zlatka.
Zlatko Pavlović je po okončanju osnovne škole završio Učiteljsku školu u svom rodnom gradu i Višu pedagošku školu – grupa za književnost, u Nišu. Još je u najranijem detinjstvu zavoleo slikarstvo. Vremenom, on je izrastao u jednog od najznačajunijih akvarelista u Srbiji.
Slike Zlatka Pavlovića su takve da poželite da ih imate uza se, slike uz koje se divno sanjari. Slike koje se rasplinjuju pred vašim očima, ostavljajući za sobom neku pitomu setu.
Sa pejzaža naslikanih oko Bovanskog jezera svetlucaju kapljice vode, koje kao da je pozlatila duga, i samo se ponegde sa nebeskog svoda ocrtavaju divne krošnje vitkog drveća.
Zlatko Pavlović je naslikao oko 6000 akvarela, priredio 50 samostalnih izložbi u zemlji i 6 u inostranstvu. Njegovi radovi se nalaze u tridesetak zemalja sveta.
Priredio prof. dr Kamenko Marković
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
Bravo majstore, uživam čitajući još jednu predivnu priču o našem lepom selu.
DIVNA PRIČA koja odiše toplinom i setom, istovremeno. Naslikani portret prikazuje pisca utonulog u razmišnjanje. Bravo!
Školski druže, nismo se videli još od završetka osmogodišnje škole. Ja sam živeo u Beogradu, radio u inostranstvu i kada sam postao penzioner vratio sam se u selo. Ako stvarno voliš KLambelevac ( to zaključujem iz tvojih sjajnih priča i tekstova) onda nebi smelo da te ništa spreči da se vratiš i ti. Kreativan kakav jesi, verujem da bi ljudima koji se bave umetnošću na ovom prostoru znanjem i iskustvom pomogao.
Gospodine profesore,
samo nastavite da pišete o Kambelevcu, tim svojim divnim pričama čuvate istoriju ovog sela od zaborava. Fasciniran sam činjenicom da čovek takve reputacije i tako raskošne biografije toliko voli svoje rodno mesto i želi da ga svojim pisanjem sačuva od zaborava. Ubedjen sam da vi možete još puno toga da uradite na planu afirmacije sela ali i čitavog regiona kada biste za to imali podršku lokalne sredine. Tolika sela su u Srbiji nestala i zaboravljena, a Kambelevac se šepuri u pričama i čeka pomoć od onih koji su se u njemu rodili a više ne žive u njemu i retko ga posećuju.
PODRŽAVAM PREDLOG!
Podržavam predlog nekih od čitalaca i autora komentara da Mesna zajednica sela Kambelevca dodeli Zahvalnice učitelju Danilu Dimitrijeviću za 22 godine rada u selu za doprinos koji je ugradio u dušu Kambelevca i prof. dr Kamenka M. Markovića za fantastične tekstove o Kambelevcu koji su selo učinili poznatim u Srbiji.
Zaboravili ste Dankovu suprugu, učiteljicu Zoricu koja je rodom iz Izvora.