Markovićeva priča iz zavičaja

PAVLOVIĆA KUĆA

Zaseok Rakinci, u Kambelevcu, imao je petnaest kuća u doba kad je pisac ovih redaka završio osnovnu školu. Toliko ih je bilo i četrdesetak godina ranije. Sve te kuće bile su napravljene od pletera i okrečene u belo. U jednoj takvoj živeo je Marko Pavlović zvani Zec (moji zemljaci, Kambelevčani, kažu: „zajak”), njegova žena Maruška i četiri njihova sina: Miroslav, Velja, Dragoljub i Jovan. (U kući je jedno vreme živeo i Aleksandar, Markov sin iz prvog braka).

Miroslav, njihov najstariji sin, oterao je braću iz kuće, zagospodario imanjem, i nastavio da se bavi poljoprivredom.

Uselu je razgovarao sa dvojicom-trojicom ljudi, pored ostalih je prolazio ćuteći. Na njegovim leđima Gospod je bio smestio oveću grbu, i obeležio ga. Valjda zato, bio je prava zver u čoveku. Kuću je bio opkolio visokim zidom sa svih strana i nad njim granje bagrema sa krupnim trnjem. Izdaleka, dvorište je ličilo na kakvu tvrđavu, u koju gotovo da niko nije ni ulazio. Prag njegovog doma nisu prelazili, ni pop ni gosti, samo žandarmi.

Na uski, seoski, sezonski put koji je promicao kraj zapadnog dela njegovog dvorišta, ispuštao je prljavu vodu kojom je prao podove štale i obore u kojima je čuvao svinje. Voda, i sve ono što je ona nosila sobom izrovala je put u toj meri, da je on postao neprohodan. Nažalost, to nije bila jedina šteta koju je načinila voda iz „Miroslavljeve avlije”; ona je uzrokovala smrt desetine starih, gordih brestova, koje sam voleo, i čiju sam smrt oplakao.

Miroslav nije bio grub samo prema svojoj braći, već i prema majci, komšijama, i sopstvenoj deci, Ivanu i Nadi, kojima nije dopuštao da se druže i igraju sa decom iz komšiluka. Na klupici posiveloj od kiše, pred kapijom, sedela je dobra, mala, nežna baba Maruška i tužila. Nesloga u kući kidala je njenu dušu.
Lišena očevine, posramljena pred svetom, Miroslavljeva braća otišla su iz Kambelevca; Velja u Žarkovo,

Dragoljub u Dobanovce, Jovan u Aleksinac.
Jovan se oženio Vidosavom Stevanović, kćerkom Mihajla Stevanovića iz Kambelevca, i dobio sinove Dragana i Zlatka.

Zlatko Pavlović je po okončanju osnovne škole završio Učiteljsku školu u svom rodnom gradu i Višu pedagošku školu – grupa za književnost, u Nišu. Još je u najranijem detinjstvu zavoleo slikarstvo. Vremenom, on je izrastao u jednog od najznačajunijih akvarelista u Srbiji.
Slike Zlatka Pavlovića su takve da poželite da ih imate uza se, slike uz koje se divno sanjari. Slike koje se rasplinjuju pred vašim očima, ostavljajući za sobom neku pitomu setu.

Sa pejzaža naslikanih oko Bovanskog jezera svetlucaju kapljice vode, koje kao da je pozlatila duga, i samo se ponegde sa nebeskog svoda ocrtavaju divne krošnje vitkog drveća.
Zlatko Pavlović je naslikao oko 6000 akvarela, priredio 50 samostalnih izložbi u zemlji i 6 u inostranstvu. Njegovi radovi se nalaze u tridesetak zemalja sveta.

Priredio prof. dr Kamenko Marković

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.