Nedopričana sećanja, život u Kambelevcu

Tako, na primer, radovao sam se susretu sa Vladenom Milićem, čije je domaćinstvo  bilo jedno od onih petnaest, u mahali u kojoj je bila i kuća mojih roditelja. Vladenova kuća od pletera bila je okrečena u belo, imala je podrum pod velikom, gostinskom sobom, uske, drvene prozore ofarbane u  mastilo plavoj boji, od kojih je jedan „gledao” kroz razgranato stablo vinove loze na asfaltni put, koji se na tri-četiri koraka odatle uvijao kao zmija,  penjući se  ka kući Marka Pavlovića Zeca.

Vladen, kakvog ga ja pamtim, bio je vižljast, okretan, veseo čovek, koji je imao na sebi pantalone „na brič”, od surog sukna, belu lanenu košulju ispod džempera, na nogama gumene opanke a na glavi šubaru.

Tokom zime, preko tog džempera nosio bi kožuh braon boje, krojen po meri, od štavljene ovčije kože.

Zašto me je radovao susret sa ovim čovekom? Ne, nije to bilo zbog svilenih bombona, kojima je, uz osmeh, darivao decu, već zbog muzike.

Naime, on je tokom čitavog dana imao u ustima list kakve biljke ili travčicu čijom je pomoći svirao narodna kola i melodije brojnih pesama. Bio je to čovek koji je imao nežnu i vedru dušu. Osmeh takvog čoveka bio je neodoljiv.

Miroslava Pavlovića Zeca bojao sam se zbog priča „da on stano uza se nosi sekirče, kojim je činio štetu ljudima”. Stablo kruške, jabuke ili šljive ako je bilo u neposrednoj blizini njegovog imanja, stradalo bi od  Miroslavljeve levice, ruke kojom je držao sekiru.

Jednom zgodom, idući ka školi, bio sam svedok pretnje koju je Miroslav uputio njegovom komšiji Stojanu Todoroviću, gluvonemom krojaču, koga su svi u selu poštovali.

Ubiću te jednoga dana – vikao je na sav glas. Miroslavljeve vodene oči, kao u konja, bile su ispunjene mržnjom. Stojan, naravno, nije čuo šta mu to Miroslav govori, ali kada je video sekiru u njegovim  rukama, pobegao je, sav crven u licu, u svoje dvorište.

A i ta grba na leđima!

Bojao sam se i popa Alekse Milića. Taj pop mora da je bio bezbožnik, jer je silno napadao omladinu koja se leti kupala u bazenu vodenice, koja je bila njegovo vlasništvo. Ali zato reka nije! Stoga su mu omladinci, kad padne noć, kamenicama razbijali prozorska okna, a preko dana krali bostan.

Jednom prilikom otac me je poveo sa sobom, u seosku prodavnicu. Na tom putu sreo je neke ljude, i pozdravio se sa njima. Kada smo se odvojili od njih, obazrivo mi je rekao da je „onaj visoki, crni čovek sa neobičnim borama na licu i šubarom na glavi, niko drugi do Dragomir Popović Vampir.

Ja sam se toga časa malčice uplašio, jer sam se setio priča, koje mi je pričala moja baka Velika, o vampirima i njihovim aktivnostima noću. Eto, ja sam sreo vampira tokom dana, znači da nije od onih, pravih. Čak i mnogo godina kasnije, dok sam hodao tim seoskim putem, izlazila mi je pred oči slika čoveka čiji je život bio obeležen nadimkom koji je izazivao podozrivost kod ljudi, dece posebno.

Nekoliko dana nakon mog susreta sa Vampirom, u očevu avliju ušao je brzim, sitnim koracima čovek niskog rasta, proćelav, sa naglašenim nosem i velikim ušima. – Došao je da nešto kupi – kazala mi je mati. Otac mu je izašao u susret, i oni su se prijateljski rastali, popivši pre toga po čašu rakije. Kada se kapija za otišlim zatvorila, otac mi je rekao: – Ovo je Boško Ćirić, koga Kambelevčani zovu Boško Magare.

To je siromašan ali dobar čovek, pošten. Ja sam se od srca nasmejao nadimku. I docnije, kad god sam prolazio pored Boškove kuće, na putu za Babušnicu, smejao sam se u sebi. Taj nadimak budio je u meni neku radost.

Boškovo najstarije dete, od troje koliko ih je imao, Časlav, bio je školski drug moga brata Milovana. Časlav Ćirić je najveći deo svog života proveo po zatvorima Jugoslavije, i umro je vrlo mlad.  Počiva na Novom kambelevačkom groblju.

Ako me sećanje ne vara, generacija učenika rođena sedam godina nakon završetka Drugog svetskog rata nije započela svoje školovanje u staroj školi kod učitelja Danila Dimitrijevića, već u kući Aleksandra Milića, u mahali Znepoljci, kod učitelja Milovana Đorđevića.

U toj generaciji Budimir Ilić Buks bio je najkreativniji zanatlija, Evica Blagojević bila je najlepša učenica, jedna od najlepših devojaka koje su ikada hodale Kambelevcem (lepotom i gracijom nju je jedino nadmašila  čarobna Ljiljana Živković), Spomenka Spasić, jedno od četvoro dece Kamena Spasića najpoznatijeg violiniste Lužnice, bila je najmuzikalnija, sin Dragoljuba Stefanovića, građevinskog preduzimača, Vlastimir, bio je jedan od najmirnijih i najlepših đaka, a Mladen Sokolović, sin Velje Vuždala iz mahale Prdljinci, ostao je upamćen, pre svega, među svojim školskim drugovima, po rečenici iz svog pisanog sastava, koja je glasila: „Kuče laje, pas mauče.”

Kad smo već kod škole, ja i sad vidim, u sećanju, svog učitelja Danila koji odvodi nas, svoje đake, u školsko dvorište, iza školskog bunara, da pod jabukom, koja je i danas živa, odamo poštu  Patrisu Lumumbi,  premijeru nezavisnog Konga, ubijenog u atentatu.

Dok su nas  krupne i nežne pahuljice snega zasipale, učitelj je govorio nadahnuto, potresen tragičnim događajem, kao da deklamuje stihove Đure Jakšića.

U učionici, na zapadnom zidu škole, u Kambelevcu, iznad školske table, te zime, godine 1961, stajala  je fotografija Patrisa Lumumbe,  borca za oslobođenje Afrike od kolonijalizma, ubijenog u 36 godini života.

U leto 1961. godine, generacija učenika kojoj sam pripadao završila je svoje školovanje u Kambelevcu.

Od mojih drugova ostala su samo imena. Rade, Božidar, Stojan, Dušan, Jovan. Gde su, i da li su živi, ne znam. Neke od njih nikada više nisam video.

Priredio: Prof. dr Kamenko M. Marković 

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.