Marija je slepa, ali je i psiholog, komunikolog i nastavnica: Uči da skija i voli da putuje

To što ne vidi, međutim, nije je sprečilo da završi studije psihologije i master studije komunikolgije na Filozofskom fakultetu u Nišu i da radi u Osnovnoj školi „Branislav Nušić“ u Donjoj Trnavi kod Niša.

Ljubav prema novinarstvu joj je u srcu pa se povremeno lati tastature i napiše po neki tekst, a jedan od njih doneo joj je u 2023. godini nagradu „Cvet jednakosti“.

Marija je za naš portal kazala da u školi u Donjoj Trnavi polovinu norme ostvaruje kao psiholog, a polovinu ostvaruje predajući građansko vaspitanje i radeći sa decom različite vannastavne aktivnosti.

„Na posao svakod dana idem autobusom, koristeći prigradsku liniju do Trnave. Sama odem od stana do stanice, s tim što je moj najbolji prijatelj moj beli štap. Na stanici moram nekog da pitam da li je stigao autobus i tu mi neko pomogne. Često tu budu i moje koleginice, pa se ispričamo dok putujemo i tako mi lepo započne dan“, kazala je Marija.

Ona je kazala da je u školi „Branislav Nušić“ počela da radi jer je direktor te škole Marko Ristić, koga je znala od ranije, imao želju i hrabrost da je zaposli kada se za to ukazala prilika.

„Osim u školi radim i na različitim projektima koji se tiču osoba sa invaliditetom. Sa Galerijom Matice Srpske iz Novog Sada radila sam na prilagođavanju umetničkih dela kako bi bila pristupačna osobama oštećenog vida. Radim evaluaciju, odnosno pratim i analiziram časove engleskog jezika koji se organizuju za osobe oštećenog vida u Beogradu. Tu sam angažovana da dam svoj dorpinos s obzirom da je poznavanje stranog jezika vrlo važno za sve ljude. Sada dosta poznajem engleski mada sam mala neka loša iskustva, u Nišu nisam mogla da upišem kurs jezika jer su me mnoge mnoge škole odbijale zbog mog hendikepa, osim jedne profesorke“, govori Marija.

Ona je kazala da uprkos tome što ne vidi vodi jedan, rekla bi, normalan život.

„Živim sama i dosta toga mogu da uradim sama. Vrlo je bitno da nema haosa u kući, onda automatski znam gde se šta nalazi. Izlazim na kafu, prošetam, idem u bisokop, na koncerte, na neko putovanje, na more, bila sam i dva puta na skijanju. Ne mogu da kažem da sam vrhunska skijašica, ali učim. Imam prijatelje i među osobama sa invaliditetom i bez invaliditeta, različitih struka, mnogi su uspešni, a pre svega su dobri ljudi, to je ono što mi je najvažnije“, govori Marija.

Dodala je da joj u svakodnevnom životu mnogo pomaže to što u školi za učenike oštećenog vida u Zemunu završila osnovnu školu. Tamo je naučila da se orijentiše u prostoru, da koristi beli štap, da kuva i živi samostalno.

„Mnoge osobe sa invaliditetom se predaju, ali ima i onih koji su izuzetni borci koji zapravo žele da žive jedan normalan život, da završe školu, da se zaposle, da ostvare neke svoje ciljeve. Nikada se nisam predavala i moram da kažem da nikada nisam bila tužna zbog toga što ne vidim. Činile su me tužnom nekada neke reakcije ljudi i neke okolnosti, ali sama ta činjenica ne. Postoje trenuci kada sam tužna, ali tuga nije sama po sebi loša emocija, nekada odbolujem nešto, ali napišem neki stih, pročitam neku pesmu, slušam muziku i onda sam dobro“, istakla je Marija.

Ona je kazala da osobama sa invaliditetom, ali i svim ljudima poručuje da nikada ne odustaju, da slede svoje snove, budu jaki, imaju puno prijatelja i veruju u bolje sutra.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.