U našoj mahali živeo je, u prostranoj lepoj kući čiji su izbledeli, oronuli i vremenom nagriženi detalji pokazivali da je nekada bila gazdinska, Čiča-Dimitrije. Tako su ga zvali i naši roditelji, i mi deca, a onda je Č’a-Dimitrija postalo ime kojim su ga oslovljavali i naše bake i deke, često stariji od njega.
Velika kuća građena je za mnogobrojnu čeljad, koja su prestala da se množi bez ikakvog znanog razloga. Sem ako se ne računa da je neki pra-pra-predak Č’a-Dimitrija svoje potomstvo zadužio kod Boga činjenjem nekih loših stvari, koje nikada ne idu na dušu onoga ko ih čini, već za njih budu kažnjene nevine duše kojima je sa grešnikom, prestupnikom, prevarantom ili zlikovcem zajedničko jedino po koje krvno zrnce.
Taj držeći starac, i u poznim godinama lepog lica i uspravnog hoda, živeo je sam u delu kuće koji je gledao prema brdu na kojem se nalazilo seosko groblje, na koje se preselila čitava njegova nekada velika familija. Bio je ratni vojni invalid, s jednom nogom koju nije mogao da savije u kolenu zbog toga što mu nisu na vreme izvadili šrapnel koji mu se zario dok je u nekoj ofanzivi o kojoj smo učili u školi, izvlačio ranjenog druga.
Njegova dva brata nisu imala ni toliko sreće.
Starijeg je odvela neka vojska, sećali su se stariji za vreme dugih zimskih noći uz grejanu rakiju, niko više i ne pamti koja, pošto su se kroz selo tih ratnih godina preko noći smenjivali ljotićevci, dražićevci, četnici (ko je još u to vreme u planinskoj zabiti znao ko je četnik, a ko Draža), partizani, bugarski okupatori, a na kraju rata čak i nekakvi bugarski oslobodioci koje su zbog surovosti i posle toliko godina kasnije naši seljani psovali čak i više nego njihovu braću okupatore, za koje se bar znalo od kakve su sorte.
Taj, stariji brat Č’a-Dimitrijin, pobegao im je jedne noći kada su mu dali pušku i naredili da na ulasku u neko selo čuva stražu dok su se starešine bavile pohotnim seoskim mladama čiji su muževi takođe bili u nekoj od vojski. Nažalost, prebegao je od jednih, pogrešnih, na drugu pogrešnu stranu. Presudili su mu po kratkom postupku. Bez suda i bez dokazane krivice. Samo zato što im je bio sumnjiv.
Godinu dana posle rata čekali su da se vrati ili bar da stigne neka depeša od njega, a onda su u sanduk isklesan od dasaka bukovog drveta iz njihove šume stavili njegovo saborsko odelo, somotski šešir i košulju od lanenog platna, koje je njegova mati istkala, namenjujući ga sinu za venčanje. I po svim pravoslavnim običajima oplakali su ga, pokopavši sanduk pored ostalih njegovih rođaka na seoskom groblju.
Po telo mlađeg sina koji je u 16. godini mobilisan i oteran na Sremski front kao topovsko meso, otišao je njihov otac, zajedno sa trojicom seljana koji su takođe dobili obaveštenja o pogibiji svojih golobradih sinova. Do Niša su ih dopremili vozom u metalnim sanducima, a odatle do sela, uz jauke, dovezli su ih na volovskim kolima. Sahranjen je pored kovčega namenjenog njegovom najstarijem bratu.
Pošto su mu dve žene umrle ostavivši ga bez dece, Č’a-Dimitrije je odlučio da se više ne ženi. Kada je sahranio majku i oca, ljubav je posvećivao seoskim mališanima, a sve svoje napore posvetio je selu i seljanima, za koje se borio i kao seoski odbornik za kojeg niko nije morao da preti, ucenjuje, agituje ili da ubeđuje ljude kako bi glasali za njega. Imao je sveopšte poštovanje i poverenje, kojim se posebno ponosio.
Svaki dan je išao u centar sela, kako bi lično preuzeo svoj primerak Politike na koju je bio pretplaćen. Čeka li da mu je poštar donese, Politika bi u njegove ruke došla tek kada bi je prelistala polovina pismenih iz sela. Svi seoski domaćini kod njega su odlazili da se obaveste o najnovijim vestima iz zemlje i sveta, jedni raspitujući se šta čeka taj kralj pa se ne vraća u zemlju i koliko je tačno ono što kaže Grga Zlatoper na Glasu Amerike koji su krišom slušali, a drugi, tražeći da im rastumači ko je taj Tita i hoće li zaista da ih vode u zatvor ako rade u polju za 1. maj i 7. juli koji su do skora praznovali kao Sveti Jovan, i ako slave slavu.
Vrata njegove kuće bila su otvorena svakom.
Dolazili su s molbama da im se pomogne ili pozajmi, da urgira kod milicije kako ne bi iz čista mira prebili nekoga koga je bez ikakvog razloga prijavio komšija, brat ili kum da je izlanuo šta nije trebalo, da miri zavađene, da premerava njive i utanačuje međe pri deobi. Da piše pisma… opštini, sudu, bratu ili sinu koji su daleko. A najviše… za pozajmice. Kada se kupovalo parče zemlje, kada se ženilo i udavalo, kada su se darile devojke, kada se gradila šupa, ambar ili kuća ili da se ostavi u kući, za zlu ne trebalo, pred odlazak u pečalbu.
I pomagao je Č-a Dimitrije, koliko god je mogao, umeo i imao. Znao je, umešnošću školovanog pravnika, da rasčivija ko je prvi započeo kavgu i gde je tačno međa oko koje su se zavadile komšije i kome pripada koliki deo šume oko koje su se sporila braća. I koliko košta psovka i svaka druga uvreda, koju su žene u svađi jedna drugoj izricale, da ne bi zaglavila na sudu ona koja je označila kao kurvu onu koja joj je zavela muža, a kolika je cena izgubljene časti devojke koju je đilkoš na prevaru upropastio. A najbolje je znao koje je pravo vreme da se sinovi odele i po pravdi se namire ćerke, kada i u kom delu dvorišta da se kopa temelj za novu kuću i da li bi se isplatilo otvaranje kovačnice, bakalnice ili bojadžijske radnje u samom selu ili u nekom u okolini.
Budući da je za skoro svaku od ovih radnji trebalo i dosta para, koje su po pravilu svima nedostajale, Č-a Dimitrije je navikao da na kraju svakog razgovora o problemima, idejama i planovima najčešće sledi i pitanje pozajmice. Niko nije znao koliko para zaista ima, ali je svako znao da može računati na izvesnu sumu. Svako je, naravno – o tome nije ni bilo spora, obećavao da će vratiti i to tačno na vreme i u punom iznosu. Obično je rok bio povratak iz pečalbe, eventualno kad tele koje je upravo trebalo da se rodi poraste dovoljno da se isplati prodati ga ili kad se proda parče zemlje, stara kuća ili šuma.
Niko ne može da se seti da je Č-a Dimitrije ikada od bilo koga kojem je zajmio pare, zatražio povraćaj pozajmice. Iako je bilo i onih koji su otezali s vraćanjem – ko mesec, ko dva, ko godinu ili čak i duže.
‘’I da vratiš na vreme, ču li’’- rekao bi samo, uz pružanje svežnja novčanica
Mada niko nije pouzdano znao ko mu je i koliko dugovao, naslućivalo se to po izbegavanju dužnika da sedne sa njim za kafanskim stolom ili da ga pogleda u oči na seoskom zboru. Po nesvraćanju na čašicu razgovora kod Č-a Dimitrija i izbegavanju razgovora u kojem su se pominjali loši dužnici. A razgovora je i te kako bilo.
‘’Ima li ovde nekoga ko već dugo ne vraća dug Č-a Dimitriju’’– pitao bi neko kome je očito gorelo pod noktima, posebno ako bi bio pripit, pošto bi ustao nasred kafane i pročačkao grlo tako da ga i oni zaneti kartanjem u naudaljenijem uglu čuju – ‘’Trebaju mi pare ko lebac, a č-a Dimitrije mi reče da mu mnogi nisu vratili, na koje je računao pa da sad ništa ne zavisi od njega, sve dok mu je buđelar prazan. Te vas, koji nabiste glave u patos, molim da vratite čoveku, sada je moj red da zajmim.’’
‘’Poštenih i nepoštenih ljudi bilo je otkad je sveta i veka’’- govorio je moj deda, a i biće ih sve dok i sam čovek traje. Ali se u našem selu, u vreme kada sam bila dete, još držalo do časti i ugled i poštovanje sticali su se ne lepim rečima, nego delima.
Č-a Dimitrije nikada ništa nije komentarisao.Ni pred kim. Sve i da je naizust znao ko s koliko njegovog kapitala raspolaže, nikome se nije poveravao. Ni hvalio, ni žalio.
Kada su ga odvezli u bolnicu, mnogi su bili zabrinuti.
‘’Srce mu je oslabilo’’– govorili su oni koji su ga obilazili – ‘’Čak i ako se vrati, trebaće mu velika nega i mnogo para da bi pretek’o.’’
Nije se vratio.
U njegovoj pratnji bili su, barabar, i oni koji mu nisu bili dužni i oni koji su se obrukali. I oni kojima se rok vraćanja primicao.
Neki čovek u varoškom odelu, daleki rođak, mislilo se, posle večere, kako se u našem kraju zove zadnji obrok postavljen u čast pokojnika, sedeo je za malim stolom smeštenim kraj kapije, pošto je prethodno ustao, iz čašice napunjene Č-a Dimitrijinom rakijom starom 20 godina prosuo njemu u pomen, prekrstio se i naiskap popio ostatak pa rekao:
‘’Oni koji su dužni i mogu da se razduže, neka to učine večeras. Tako vas je pokojnik zamolio i mene zadužio da vam prenesem. Oni koji ne mogu, pozivaju se da vrate za 40 dana, kako bismo sakupili pare za spomenik i ostale daće. Red je.’’
Svako je postupio po savesti. Neki su zajmili u trećem selu, neki prodali prase ili tele, ‘’zaslužio je pokojnik da i mi budemo ljudi’’, govorili su. Neki su ćutali. Jedni zato što su se na vreme razdužili, neki stoga što ih je obuzeo nečastivi zvan pohlepa i nepoštenje.
Pošto je minulo i 40 dana od Č-a Dimitrijine smrti i pošto ga je više od pola sela i dalje oplakivalo, jednog dana poštar je doneo pisma u plavim kovertama za više od pola seoskih domaćina.
‘’Šta li ovo može da bude’’- sa zebnjom su se raspitivali, nezavisno od stanja sopstvenog duga.
I dan-danas se prepričava u našem kraju ono što se desilo na sudu.
Pošto je prozvao sve pozvane i evidentirao prisutne – odsutnih nije ni bilo, sudija ih je obavestio da su pozvani po testamentu pokojnog Č-a Dimitrija. Blagi smešak zatitrao je na licima mnogih, u nadi da se i njih setio.
‘’Moje je da vas najpre obavestim da je pokojnik oprostio sve dugove svima vama koji ste mu ostali dužni.’’
Žagor se pojačao.
‘’Nije pravo, mogao sam i ja da ne vratim.’’
‘’Eto, pa ti posle uči decu da budu pošteni.’’
‘’Ete ti ga na, kako pa sad to?’’
Dužnici koji su prećutali dug bili su prezadovoljni. Pregrmeli su sram, moglo se desiti da je Č-a Dimitrije beležio dugove, ko svaki normalan čovek što čini pa da ih sad pred svima obruka, ispostave li spisak.
‘’I sada dolazi ono najvažnije’’- čitao je dalje gospodin sudija: ‘’Oni koji su svoje dugove svih ovih godina uredno vraćali i svi oni koji su prijavili dug, koji još nije dospeo i za koji su rekli da će da ga vrate kad mu bude vreme, oni će po ovde dostavljenom spisku advokata, dobiti dupli iznos te sume.’’
Tajac.
Da je pauk prošetao sudskim zidom, mogli bi svi da ga čuju. Onda su neki zapljeskali rukama, pokušavajući da prikriju radost koju je u njima izazvala ova vest, a drugi su počeli da menjaju boje lica, od bledožute do modre, sevajući očima.
Neki su se vratili kućama kamionom, koji je tačno u pet popodne kretao iz varoši, sve vreme komentarišući onoliku pamet pokojnika, koji je i mrtav nadmudrio nepoštene i nečasne. A oni, prebledeli i pomodreli, izabrali su da se vraćaju peške. Tri sata gore-dole po okolnim brdima, dok ne stigoše posramljeni svojim kućama, valjda je bilo dovoljno da shvate cenu svoje reči i svog obraza. Koja će ih svakako pratiti, ali nažalost ne samo njih, nego i njihovu decu i unučiće i možda, budući da je narodno pamćenje dugotrajno, još nekoliko narednih generacija.
Od tog dana više ništa nije bilo isto. Č’a-Dimitrijev dobri duh bdio je i nadalje nad naših selom, za vjek i vjekova podeljenom na one, dokazano poštene i one druge. Koji se nikada nisu razumeli, niti će se ikada više razumeti.
Iz zbirke priča “Studen zima“
Autor akvarela “Zaplanjska panorama“ – Suzana Gigić
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
