Akademik prof. dr Georgi Stardelov pisao je 2010. godine predgovor jednoj Markovićevoj knjizi u kojem kaže:“ Moja potraga za hermeneutičkim ključem, upotrebljivim za tumačenje ove originalne knjige Kamenka M. Markovića, polazi od njenog naslova:
“ O slikarima i druge priče“. Taj naslov, na prvi pogled, ne daje da se iza njega nasluti delo iz oblasti istorije umetnosti. Ali, čim počnete sa čitanjem, odmah otkrivate da u njemu veznik „i“ istovremeno razdvaja i spaja samo na izgled različite stvari – slikara i njegov stvaralački put, sliku i njenu životnu priču, tj. slikarsko i beletrističko pismo u kome se prožimaju, slikarstvo i istorija, slikarstvo i poezija, slikrstvo i metaizika.“
Knjigu sam kupio pre 14 godina, nakon jedne Markovćeve tribine u Nišu, na kojoj je govorio o dometima holandske umetnosti XVII veka. Najpre sam, pažljivo, pročitao predgovor pod naslovom: “Slika kao fascinacija“, koji je napisao Georgi Stardelov.
On kaže:“Autor otkriva i tumači evropsko slikarstvo (pre svega – špansko, flamansko, francusko, nemačko, englesko, holandsko i italijansko iz XVI, XVII, XVIII i XIX veka) kroz život i delo njegovih najreprezentativnijih predstavnika: El Greka, Velaskeza, Goje, Rubensa, Van Dajka, Fransa Halsa, Rembranta, Vermera, Žana Antoana Vatoa, Žana Fransoa Bušea, Šardena, Hogarta, Tarnera, Džona Kanstebla, Žaka Luja Davida, Teodora Žerikoa, Delakroa, Žan Batist Kamij Koroa, Kurbea, Degaa, Sezana, Monea, Manea, Renoara, Gogena, Van Goga, Lotreka. Zajedno s njima, u njegovoj knjizi – toj svojevrsnoj likovnoj galeriji velikana – obuhvaćeno je i više drugih, manje poznatih, ali ne i manje vrednih slikara, u koje spadaju: Albert Kojp, Jakob van Rojzdal, Žan Onore Fragonar, Antoan Žan Gro, Žan Fransoa Mile…
Sve njih ujedinjuje upravo jedinstvenost autorovog posebnog ugla i pristupa njihovom profiliranju. Naime, o svim ovim slikarima, koji su dali trajno obeležje evropskom slikarstvu poslednjih nekoliko postrenesansnih stoleća, napisano je stotine i stotine knjiga – monografija, eseja, kritika, studija, istorija. Medjutim, Kamenko M. Marković pokušao je da napiše nešto što je u stvari i to, ali istovremeno i nešto različito, nešto što do sada nije na taj i takav način napisano.
On je iz postojećih životopisa i razmatranja stvaralaštva ovih slikara izvukao suštinske trenutke, otkrivajući, pri tom, brojne nepoznate biografske fakte koji se kod drugih autora ne sreću. Ali i same fakte on ne saopštava suvoparno, već ih produhovljuje i estetizira tj. stavlja u funkciju objašnjenja i tumačenja estetskih dimenzija slike.
Prikazujući, pri tom, ovu dimenziju kao estetski realitet u čijim su okvirima ti fakti dobili magijsko značenje, gde su oni dešifrovani, u tom cilju, na neki poseban beletristički način.
Kamenko M. Marković ulazi u svet i u tajnu slike na svoj samosvojan, reklo bi se čak ekskluzivan način. On se usredsredjuje na bazične pikturalne vrednosti neke slike, no pri tom on tu sliku otkriva, dešifruje i vrednuje sugestivnim, ali i kategoričnim vrednosnim sudovima.
Ti sudovi uvek polaze od otkrivanja estetski najlepših likovnih valera slike, a te valere autor ove knjige obelodanjuje uz pomoć fakata i detalja preuzetih iz života pojedinih stvaralaca, da bi, zatim, u središte pažnje uzeo estetski fluid koji se širi i obuzima naš doživljaj onom kantovskom moći prosudjivanja koja nas izvanredno silno uzbudjuje i privlači.
Takvim njegovim pristupom postignuto je nešto zaista neobično: istorija evropskog slikarstva i život njenih najvećih predstavnika ispričani su na više mesta jednom posebnom vrstom beletrističkog jezika zgusnutog u sugestivna pesnička i metafizička jezgra.
Ta jezgra su ispunjena neposrednom pesničkom sugestivnošću i originalnom metafizičkom refleksijom o promenljivosti i prolaznosti svega na ovom svetu, tim dekorom punim opsene i trošnosti. Zato, dok čitamo ovu knjigu, mi teško možemo da razlučimo gde, u stvari, počinje onaj prvi, vidljivi faktografski i biografski sloj slike, a gde završava drugi, njen hintergrundsplan, o kome u svojoj “Estetici” govori Nikolaj Hartman.
Kamenko M. Marković u stvari traga upravo za onim nevidljivim dubinskim slojem, za onim zatamnjenim tajanstvenim segmentom, i otkriva koliko je on svojevrsna likovna poezija (fantaziska metafizika) a koliko likovna refleksivna metafizika.
Na taj je način, i u portretima stvaralaca i u tumačenjima njihovih slika, ostvareno jedinstvo tela, duše i misli. Zato njegov pristup slici primamo i kao istoriju slikarstva, kao istoriju slikarskog životopisa, ali i kao beletrističku priču o njihovim uzajamno prožetim putevima. Poznato je da se tajna bića krije u tajni reči. Eto, upravo u tom jedinstvu istorije same slike i njene životne priče otkrivamo originalni hermeneutički ključ kojim Kamenko M. Marković predstavlja i objašnjava velike evropske slikare i njihova reprezentativna dela u nekoliko postrenesansnih stoleća.
Ovih nekoliko marginalija koje pišem povodom knjige Kamenka M. Markovića “O slikarima i druge priče”, približavaju se, evo, svom kraju. One me navraćaju na Žana Divinjoa i na njegovu “Sociologiju pozorišta”, najznačajnije delo koje je u XX veku bilo napisano o pozorištu. U ovoj svojoj znamenitoj knjizi, Divinjo zastupa gledište da je pisanje o umetnosti najautentičnije kad je onaj koji o njoj piše i sam umetnik, kad umetnost praktikuje i svestrano joj je predan.
A takav je upravo slučaj i sa Kamenkom M. Markovićem. On ne samo što slikarstvo duboko doživljuje i reflektuje, već ga i neposredno stvara. On je slikar svog sopstvenog sveta. Tako je nastala knjiga “O slikarima i druge priče” – kao delo slikara u kome ovaj stvaralac otkriva kako gleda na slikarstvo.
Njemu se učinilo nedovoljnim da govori o umetnosti boje bez nje same, pa je dopunio svoju knjigu ne samo reprodukcijama dela brojnih slikara o kojima piše, zatim crtežima i bakropisima istih majstora, već i svojim kopijama, koje je izradio pri posetama svetskim muzejima, kopijama koje svedoče o njegovom slikarskom talentu i daru, i o njegovom nastojanju da sliku otkrije kao fascinaciju, kao most izmedju duše umetnika i duše posmatrača.”
Iskreno, ta knjiga mi se svidja i oduševljava me. Na njenim stranicama rasute su sudbine 40 velikih slikara, i priče o dvojici skulptora koji su obeležili epohe u kojima su živeli i stvarali. Antonio Kanova je bio najveći skulptor neoklasicizma, a Konstantin Brankuši je bio najveći skulptor XX veka.
Knjiga “O slikarima i druge priče,” je ognjište koje greje moju dušu. Izmedju korica te knjige autor je smestio neke od najdramatičnijih ali i najinspirativnijih ljudskih sudbina, zato i imamo celog Rembranta, sa svim njegovim bolnim i tužnim tajnama.
Stranicama Markovićeve knjige mogu da zahvalim što sam počeo da slikam.
Biće da je Pol Valeri u pravu kada je napisao:”Stvaralac je onaj koji navodi druge da stvaraju.”
PRIREDIO: Saša Tomić
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
Akademik Stardelov je napisao opširan i stručan uvod, onako kako i treba da uradi jedan od najvećih estetičara XX na prostorima bivše Jugoslavije. Knjiga profesora Kamenka M. Markovića sastavljena je od raskošno napisanih priča o slikarima. Iz svake izbija neskrivena ljubav autora prema slikaru i njegovom delu. . Biserne rečenice odzvanjaju ovom knjigom. Dok je čitate, osećate radost stvaranja i osećate da vam srce lupa snažnije, da je ustreptalo pred lepotom.
Umetnost je moja ljubav iako se profesionalno ne bavim njome. Imam dosta knjiga iz istorije umetnosti ali ova predstavlja nešto sasvim novo. Kada počnete da čitate priču o nekom slikaru, pred vaše oči promiču „žive“ slike iz života umetnika, imate utisak da je on tu, pred vama, i da se slika radja pred naše oči. Sugestivno i moćno napisana čita se sa velikim uživanjem, i što je posebno važno; kada završite priču o slikaru, ostalo vam je u pameti dovoljno materijala da ćete moći, bez poteškoća da sami ispričate priču o tom umetniku.
Moram da se javim i da u duhu serije tekstova o našem poznatom umetničkom teoretičaru napišem nekoliko reči o njemu i njegovom radu. Neću pisati svoje ime jer ne želim da se moj hvalospev tumači kao prisvajanje njegove genijalnosti. Često mi tekstovi o njemu deluju kao da su pisani a ciljem da se pojedinci samo hvališu kako poznaju osobu po čijem imenu će se zvati trgovi i škole u budućnosti. Biću skromnija i pisaću anonimno jer verujem da i Kamenko ne voli javne pohvale. Reč je o čoveku koji ima miran, povučen i asketski duh. Ne voli pažnju jer zna da umetnici najbolje stvaraju kada se nalaze u kutku svog sveta, van očiju javnosti. Kamenko je moj drug još iz najranijeg detinjstva i sećam se da je poznavao istoriju holandske umetnosti pre nego što je na njegovoj torti bilo pet svećica. Još uvek pamtim kada mi je pričao o uticaju kalvinizma na holandski slikarstvo. Takav je Kamenko, on je još rođenjem prerastao slikovnice..
Žao mi je što nisam bar dvadeset godina mlađa, da studiram istoriju umetnosti na njegovim časovima. Pozdrav iz Požarevca! M.
Kamenko M. Marković,uveren sam, da je pisao ovu knjigu tako da ona poštovanom čitaocu bude ne samo veoma zanimljiva već da ga goni da joj se često vraća, i da je zavoli. Način na koji on tumači sudbine slikara potpuno je originalan, nov, i efektan. Dok čitamo priče o slikarima imamo osećaj da je pisac uz svakoga od njih proveo jedan deo života. To je veoma moćno oružje kojim će predstaviti slikarstvo svakoga ponaosob, i u okvirima jednog stila koji je jasno omedjen odredjenim parametrima. Dovoljno je da pogledate holandski barok, kome pripadaju Rembrant i Jan Vermer, ali njihova umetnost se u mnogim aspektima suštinski razlikuje.
Tokom studija uživala sam slušajući predavanja profesora Markovića – čoveka koji je opsednut svetom istorije umetnosti i koji je često govorio:“Sve moje velike ljubavi su mrtve“, On istinski, srcem i dušom voli umetnike, voli umetnost. Danas , kada ne slušam predavanja čitam profesorove knjige. Od svih knjiga sa područja umetnosti koje je napisao, a to je stvarno veliki broj, meni se najviše dopadaju:“O slikarima i druge priče“, „Trag genija- Konstantin Brankuši“ , „“KOnstantin Brankuši i njegova duhovna porodica“ i „Rembrant- slikarski genije iz Lajdena“. Marković piše lirski prefinjeno, zavodljivo. Rečju: očaravajuće.
Ova divna knjiga je svet koji očarava, svet koji pokazuje neverovatne domete čovekove kreativnosti. Pisana dušom jednog umetnika i čoveka opčinjenom svetom istorije umetnosti ona ćitaoca odvodi u san. Magična moć ove knjige je nesaglediva.
Komentar,,,
SVO kazivanje o umjetnosti daleko je od esencije biva iste, počev od VAZARIJA,, do danas.
TEORETICARI KAZUJU,,
UMJETNICI CUTE…
TAJNA UMJETNOSTI OSTAJE TAJNA..
SLIKAR, MISLILAC..
BOŽIDAR IVKOVIĆ..
// pogledajte profil B I.
Fejsbuuk.. 🌏.. //
Hajde prijatelji, pomozite da dodjem do ove knjige..!
Hvala unapred svakom , ko makar i pokuša.