KAMBELEVČANI su, kako stoji zabeleženo u dokumentima, učestvovali u balkankim ratovima, u Prvom i Drugom svetskom ratu od 1944. godine. Nije mi poznato da li je neko od njih učestvovao u ovom poslednjem ratu 1999. godine? Ja jesam.
Provodim, jedanaest nedelja, kao u paklu, sa svojim ratnim drugovima, čitam u „slobodno“ vreme „Antologiju novije srpske lirike“ Bogdana Popovića, a počeo sam bio, krišom, da vodim i dnevnik, koji sam stalno nosio sa sobom, kao nešto važno.
Beležeći dogadjaje, bio sam ispunio celu jednu debelu svesku. Nameravao sam da to sredim, i izdam jednog dana. Medjutim, jedne večeri, zovu me da se hitno javim potpukovniku, zaduženom za moral vojnika u ratu ( njegovog se imena ne sećam više, ali se medju vojnicima govorkalo da je rodom iz Kruševca). Kako je moja jedinica tih dana bila stacionirana u jednom selu, nedaleko od varošice B., „spavao“ sam u napuštenoj straćari u blizini seoskog groblja sa kojeg se širio nepodnošljiv zadah truleži. U toj krovinjari nije bilo ni struje ni kreveta, samo jedan panj, snop vrbovih suvaraka i gumene čizme.
Moj prilično izbledeli šinjel kome je prašina ugasila svežinu, prašnjive čizme na kojima su ležale skoravljene čarape, najzad, cela oprema i sama je dobila neuništivu fizionomiju čoveka koji se vratio iz daleka, pošto je prošao kroz neke neobične doživljaje.
Na panju, naslonjen na zid, u mraku, provodim dve noći. U medjuvremenu dobio sam petrolejku, i ćebe od jedne udovice iz komšiluka, čiji je sin jedinac, takodje, bio na ratištu. Kad me je videla kako žvaćem keks i sedim na kiši, na panju, rasplakala se. Ta udovica je bila prema meni dobra, iako ni ime moje nije znala. Nudila me je i ostacima svoje večere.
Hrabra žena se nije izlagala samo opasnosti od infekcija, jedan broj vojnika bio je šugav, za neke se govorilo da su, odlazeći kradomice do nekih kuća iza brda, bili inficirani i veneričnim bolestima, bile su tu i priče dokonih baba da odlazi do kuće nepoznatog muškarca- vojnika. Pod svetlošću jedne lampe unosio sam u dnevnik ono što je tog dana uticalo na moju uznemirenu dušu.
Naviknuta na iznenadjenja, vojnika je teško iznenaditi. Pa ipak, poziv da se javim potpukovniku, iznenadio me je, i izazvao nemir u meni. Oštrim korakom odlazim njemu, kucam na vrata njegove improvizovane „kancelarije“, ulazim, i stajem mirno. Znoj me probija. Potpukovnik je bio poznat po tome što je kažnjavao za svaku sitnicu, teško. Vojnički, otresito, on veli: “Obavešten sam da imaš nešto zbog čega možeš da završiš posle rata na Vojnom sudu“. Pa nastavi dalje, oštro, kao da seče čelik:“ Za tebe, kao i za sve nas najbolje je da to vatra proguta“.
Bio sam se grdno prepao. Ne zbog toga što mi je potpukovnik zapretio Vojnim sudom, već zbog pomisli da bi tamo mogao da sretnem neke od onih koji su opoganili uniformu koju sam nosio, čineći ono što nikada nije bilo svojstveno srpskom vojniku. Naime, kradje, lopovluci i otimačine, uvek su kroz srpsku istoriju bile odlike onih od kojih su se Srbi branili.
Vojska je bila sastavljena od časnih ljudi ali je medju njima bilo i obešenjaka. Neću reći ništa novo ako kažem da je rat nekom brat, a nekom rat; neko u njemu ogoli a neko se u njemu obogati.
Ja stojim sav crven u licu, drhtim, uzimam vazduh, i obraćam se starešini rečima: “Ako ste mislili gospodine potpukovniče, na gomilu mojih beležaka, hitam da vam ih donesem“. Desetak minuta kasnije vratio sam se i predao potpukovniku moju kupusaru. On je istog časa otvorio ložište šporeta na kojem je nešto kuvao, i svesku bacio u vatru.
Meni se to, tada, činilo ludo i blesavo.
Danas mi se čini da je to bilo razborito, i davno sam prestao da se na tog potpukovnika ljutim.
To proleće bilo je lepo i toplo, sa noćima punim sjajnih zvezda, a meni se pri pomisli na onaj kućerak utroba okretala. Bojao sam se noći koju moram da provedem pod tim ulubljenim krovom, u mraku, nadomak groblja sa kojeg se širio težak miris, kao nigde na svetu. Bio sam zbunjen i uznemiren dogadjajima oko mene, i šugav kao pacov. Sa udaljenosti od desetak metara gledao sam kako su meštani sela, crni kao čavke, spuštali u grob jednog njihovog, na korak- dva od kućerka u kome sam boravio. Tom mrtvacu, sticajem okolnosti, postao sam prvi sused. Tada sam, prvi put, osetio da mi život neće biti onakav, kakav sam želeo. Nisam mogao ni da naslutim kuda će me odneti vetar sudbine.
Bio sam umoran. Bio sam jako umoran.
Popovićeva „Antologija“ postala mi je „teška“. Znao sam da tu, nedaleko od mene, iza brežuljka obraslog gustom hrastovom šumom, uludo i nepotrebno, krvare i ginu ljudi, plaču deca, oganj proždire kuće. Svi ti dogadjaji vukli su me u nestalnost, u groznicu, bio sam na korak od ludila. Ono što mi je pomoglo da, duševno, podnesem sve te grozote, bila je priroda terena na kojem smo boravili. Taj deo Srbije ( ako čitamo Ustav) sa svojim brdima i šumama, omogućavao mi je da se tamo sklonim za trenutak, da budem sam. Dok sam iza nekog žbuna čučao, i zapisivao ponešto od dogadjaja koji su se zbili toga dana, oni koji su me izdaleka posmatrali, mislili su da vršim nuždu. Krajičkom nekog svog čula naslućivao sam da ništa više neće biti isto. Jedino će mutni Lab nastaviti da teče istom trasom, kroz plodna kosovska polja, u mesečini, šapćući uspavanku ostarelim vrbama na obalama njegovim.
Zanimljivo je da sam tada, prvi put, počeo da se gadim poezije, i do današnjeg dana nisam napisao nijedan stih.
Nisam ni sanjao da je moj povratak u Niš tako blizu. Idućeg dana saznao sam da se vraćam kući, svojima.
Rat je završen. Završen je i jedan deo mog života. Vojno- tehničkim sporazumom sklopljenim, bolje reći sklepanim 9. juna 1999. godine, na aerodromu u Kumanovu, raspala se Savezna Republika Jugoslavija, kao u teatru.
Idem u svoj grad.
Mnogi su se čudili kakav sam se vratio, a i ja sam se tome sam čudio (izgubio sam 16 kilograma od svoje normalne težine. Bio sam šugav, krastav i imao nekakve guke po ledjima).
Iznenada, na stanici, po izlasku iz autobusa kojim sam stigao do Niša, čujem kako neko viče moje ime, pa nailazim na svog komšiju, čiji je stan udaljen nekoliko koraka od stana u kojem živim. On mi pruža ruku sa suzama u očima i kaže da je negde od nekoga čuo da sam poginuo u okolini Bujanovca. Pa nastavlja: “Nišlije su mnogo propatile tokom ovog rata. Ja sam rat proveo u skloništu, namučio sam se, a bogami i ugojio. Na parkingu, pred ulazom u zgradu u kojoj ti živiš izgorelo je tridesetak automobila. Bilo je strašno. Tvoj auto izrešetan gelerima, nekim čudom nije stradao u vatri koja je spržila sve druge automobile. Svi smo se tome čudili, bio je parkiran na korak- dva od onih automobila od kojih je ostala samo gomila pleha i pepeo. Zamalo dete da ti strada. Mati njegova ostavila ga je ispred zgrade i otišla do preduzeća da ljudima podeli plate. Neko ga je pred sam nalet aviona sklonio. Gospod ga je sačuvao. Sačuvao je, hvala bogu i tebe“.
„Možda se može i tako reći“, rekoh.
Taj moj komšija umro je posle kratkog vremena, u bolnici, od izliva krvi u mozak.
Može se zamisliti moje zaprepašćenje kada sam, kroz dva dana, otišao do kasarne u mestu B, da razdužim uniformu. Podoficir, vodnik po činu, sav zadrigao u salo i znoj, sedeo je za stolom i brojao svaki komad opreme. Ispostavilo se da mi nedostaje ašovčić, koji uzgred rečeno nikada nisam ni imao. Na to mi on reče: “Moraš odmah da platiš ašov i to tri puta skuplje od njegove knjigovodstvene cene ( kazna za neodgovoran odnos prema vojnoj opremi). Ako to ne učiniš vojska će te po službenoj dužnosti goniti sudskim putem“.
Trudim se da budem pitom i što ljubazniji, ali postajem svestan da imam posla sa jednim od onih podoficira, koga tudja muka čini sretnim, i koji nije u stanju da vidi kako se jedna država krvavo raspala.
Osmehujem se nemoćno, pa pitam: “Zašto?“
“Tako je po zakonu“, kaže mi. Platio sam ašov, „po zakonu“. Tako sam zauvek otišao iz vojske.
Slučaj je najveći komedijant na zemlji.
Priredio: Kamenko M. Marković
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
Podarili ste mi jedan divan poklon za praznik- priču sjajnog Kamenka Markovića.
Moji zemljaci kambelevčani moraju da budu ponosni na ovog čoveka koji je više od svih ostalih ljudi rodjenih u Kambelevcu učinio da ljud u Srbiji i čuju za ovo selo. Bravo!
DIVNA PRIČA O JEDNOM TRAGIČNOM VREMENU.
SJAJNA PRIČA KAMENKA MARKOVIĆA KAO I NJEGOVA ILUSTRACIJA ISKARIKIRANIH DVOJE LJUDI KOJI SU BILI KLJUČNI ZA NAPAD NA SAVEZNU REPUBLIKU JUGOSLAVIJ.:
Država Srbija, za razliku od Hrvatske koja je na sve moguće načine nagradila i pomagala veterane rata, nije ničim pomogla učesnike rata 1999. na Kosovu i Metohiji. Treba imati na umu činjenicu da su veterani rata bili izmešteni iz svojih kuća, odvojeni od porodice. Taj napor od dva i po meseca, te patnje i muke zasluživale su neku satisfakciju ali za nešto takvo mora da država u kojoj živimo ima osećaj. Rukovodstvo ove zemlje, tačnije ON nema taj osećaj, osećaj ljudske patnje i muke. Njemu važno je da se gradi EXPO, najveći koruptivni projekat u Srbiji.Ova priča je svedočanstvo jednog čoveka koji je prošao kroz veliku dramu.
LJUDI koji su bili pozvani 1999. doživeli su velike lomove neki su se povredili, drugi su oboleli od teških bolesti zbog uranijuma, treći su imali problema zbog načina života u takvim nenormalnim uslovima. Moj muž je bio srčani bolesnik i bio je na posebnom režimu ishrane a kako se hranio 7o dana možete zamisliti., Neki su ljudi dobijali stanove dok je jedan broj veterana spavao u šiblju u strahu od smrti.
Za mene su veterani rata 1999. HEROJI kojima je društvo obavezno da da neku privilegiju zbog toga što su ti ljudi proveli dva ipo meseca van svega normalnog izloženi strahu i smrti. Nisam sigurna da će se Vučić odobrovoljiti i dati bilo kakvu koncesiju nekome od njih: kredit za stan povoljniji, zaposlenje nekog člana porodice te privilegije i još mnogo njih imaju učesnici domovinskog rata u Hrvatskoj.
Briljantan profesor, sjajan kao pisac i teoretičar umetnosti. Poznajem ga kao velikog humanistu i plemenitog čoveka..
VETERANIMA RATA TREBA DRŽAVA SRBIJA DA OMOGUĆI NACIONALNE PENZIJE. VUČIĆ TO NEĆE DATI JER PREZIRE VETERANE ALI DAĆE IH ONA,NOVA VLAST KOJA DOLAZI ZA KOJI MESEC.
„Drug iz sobe“
Zapamtio sam tog čoveka koga smo mi veterani zvali „profa“ po neobičnom imenu. Znam da nam je delio cigare, divno pričao o crkvama na Kosovu i Metohiji i da je bio nerazdvojan sa jednim čovekom iz Kruševca koji je bio krupan ikoji se stalno žalio se da je gladan „profa“ mu je davao pola svog obrika .Pozdav od Vekoslava.
NAGRADJEN
Godine 2000, dnevni list „Večernje novosti“, počeo je od 1. juna da nagradjuje autore za najlepše napisanu priča u mesecu. PREMIJU MESECA JUNA, PRVA nagrada za nabolje napisanu priču u iznosu od 1000 dinara pripala je KAMENKU M. MARKOVIĆU za priču „Seme zla na svetoj zemlji“.
Sjajna priča i odlično ilustrovana likovima koji su imali ključnu ulogu u bombardovanju SRJugoslavije. Bravo, profesore.
Gde su komentari?
Priča koja svedoči o jednom tragičnom vremenu u kome smo svi patili, NEKO više, neko manje. Dobro je da je to zabeleženo, i da je to učinio neko ko poseduje moć leterarnog.
ISTINITA PRIČA. Dok sam je čitala , plakala sam. Ja sam ta osoba koja je ono dete iz priče , odvela u sklonište pred sam nalet aviona koji su bombardovali Duvanište. Nikada roditeljima tog deteta nisam to saopštila, tako će da i ostane zauvek.
Grad Niš je trebao da do sada nešto učini za veterane rata, da to JAVNO OBZNANI. A ima puno mogućnosti za neke pogodnosti: 1. Kredit sa povoljnijom kamatom, 2. Zaposlenje jednog ćlana porodice sa pravom prvenstva, 3. Mesečni dodatak od po 10 000. Ovo je samo deo pogodnosti koje imaju svi veterani rata u drugim republikama. Zašto to nije učinjeno do sada, ostaje neobjašljivo za normalnog čoveka. PISAC ove priče pokazao nam je dramu tih dana, bravo majstore.
Na poziv otadžbine, Kamenko Marković je otišao na ratište 1999. Ostavio je ženu i malo dete koje je bilo u to vreme bolesno, to dovro znam živela sam tada u toj zgradi. On je moj junak, patriota.
Lepo reče pisac ove sjajne priče: :“Rat je nekome brat, a nekome rat, neko se u njemu obogati a neko ogoli“. Ja sam mobilisan zajedno sa kamionom jer sam bio autoprevoznik, kamion mi je nestao dole negde oko Kuršumlije i ništa mi nije nadoknadjeno.
Priča na jedan veoma ubedljiv način govori o svim nedaćama koje prate rat. Mislim da velika većina onih ljudi koji su „Rat“ proživeli u skloništima ili na sigurnim mestima, udobno, ili manje udobno , nisu svesni kroz kakve su sve muke prolazili veterani rada odvojeni od svojih kuća i članova porodica. Njih je trebalo na neki način NAGRADITI za sve što su uradili, a mnogi su se vratili „inficirani“ teškim bolestrima od kojih su godinama potom umirali u mukama bez pomoći države Srbije. To je sramota i nepravda i vreme je da te nepravde, makar za još žive veterane mogu na neki način ispraviti.
Ispovest jedne osetljive duše
Niš je stradao u više navrata tokom tog rata od 78 dana. Učesnici rata nisu ni na jedan način vrednovani od strane države Srbije ili grada Niša. Tim stradalnicima ništa nije ponudjeno kao neka vrsta kompenzacije za dva ipo meseca patnji kroz koje su prolazili. Priča Kamenka Markovića je potresna ispovest jedne osetljive i ranjive duše. PROČITAJTE OVU PRIČU:
MAJSTORSKI SU prikazani likovi dvoje najodgovornijih za uništenje Jugoslavije. Veseli, stoje na svojim atrofiranim nogama.
Nešto, što malo ljudi zna o ovom poznatom profesoru je činjenica da je on nakon okončanja rata 1999. godine dolazio u našu kuću i donosio lekove mom suprugu sa kojim je zajedno bio u jedinici a moj muž je oboleo od najteže bolčesti. Svi smo u kući njemu bili zahvalni. Plemenit i fin čovek.
Jednom prilikom Kamenko Marković je rekao da se je još kao srednjoškolac deklarisao kao „Jugosloven“, i da je svim svojim bićem voleo tu zemlju. Još kao učenik , planirao je da u svakom od glavnih gradova republika uradi nešto zbog čega će ga još više voleti. Uspeo je u tome u priličnoj meri po sopstvenom priznanju. Raspad te zemlje , po sopstvenom priznanju bio je velika tragedija za njega.
Ovaj svestrani čovek je toliko veliki ljubitelj životinja da je to zadivljujuće. Punih 11 godina on sa svojom prijateljicom DRaganom , pokazuje kolika ljubav može biti na relaciji ČOVEK- Životinja. Moj Junak, čovek koga obožavam i kome se zbog svega što radi divim. Već sam o tome pisala koliko on voli životinje,koliko brine o njima on razgovara sa njima on slavi godišnjice njihove poziva komšije da dodju i proslave zaqjedno po koju godišnjicu vezanu za mace da ih bolje upoznaju i zavole.Njegova uloga je gotovo misionarska.
KADA pokažemo da se ne plašimo više, vlast nikada više neće moći da pametne i kreativne ljude kažnjava tako što im članove porodice ili šalje u prevremenu penziju ili im decu zapošljava, bez obzira na obrazovanje, na poslove koji se namenjeni radnicima bez kvalifikacija( ČISTAČI ULICA, ili rad u odeljenju za skupljanje ozpadnih sirovina).NIšte vlast ne ceni ni školsku spremu, ni dokazan patriotizam bitno je ono drugo- ono protiv čega se Srbija uzburkala.
Šta god da napiše, napisano je sjajno. Fantastičan je, a priče o ratu uvek su tragične.
Komšinica
12. maja 1999. godine bombardovano je naselje Duvanište u NIšu. Bilo je užasno, bilo je strašno. Pred sam nalet aviona, dečak koga pisac ove priče pominje spašen je u poslednjem trenutku prisebnošću jedne žene koja je videla dete samo na ulici pred zgradom koja je uskoro bila zasipana bombama i gde je veliki broj automobila izgorel i odvela ga u sklonište. Siroto dete mati je ostavila i otišla do preduzeća da radnicima podeli novac. Otac dečaka bio je na ratištu. Ne ponovilo se nikada, nigde.PLaćem kada se setim tih dana, kakoli se danas roditelji tog dečaka osećaju da im nisam u koži. Videla sam oca tog dečaka po povratku sa ratišta, jedva san ga poznala, kao da je došao sa onog sveta.
NASELJE DUVANIŠTE, OSOBITO ULICA SRETENA MLAdENOVIĆA, DANAS VIZANTISKI BULEVAR PAMTI DANAŠNJI DAN; PAMTI I LJUDE KOJI U OTIŠLI NA RATIŠTE A NE U SKLONIŠTE: MEDJU TIM ISTINA RETKIM LJUDIMA , BIO JE I PROF .DR KAMENKO MARKOVIĆ. TO SU MOJI HEROJI. IAKO IH VLAST NE CENI, NITČI IH NIJE NAGRAdila. TREBALO JE, ZASLUŽILI SU. JA ĆU UVEK IMATI POŠTOVANJE ZA TE LJUDE- MUČENIKE.
NIJE ništa posebno kod ove vlasti što ne ceni veterane rata 1999.. nismo svojevremeno umeli da cenimo ni SOLUNCE, koje je svet tada cenio, kao što ceni i borce koji su branili Kosovo i Metohiju, ali Vučić nije, on je za njih rekao:“DA BI MOGLI DA BUDU FINANSIJSKI IZDATAK“. i uato im nije dao ni Ra5ne dnevnice ni mesečno nekakvo primanje. Čuvao čoveki za E#XP-o.
Maestralno data karikatura dvoje nakaznih stvorenja. Što se priče tiče, snažna je i originalna.