Kamenko Marković: Priča iz zavičaja, život je možda komedija
Kambelevac je imao vodenice i u vreme dok je bio pod Turcima. Vremenom, selo je imalo više od dvadesetak. Danas nijedna od njih ne radi.
Kod Donjeg broda, u neposrednoj blizini Pluždine, nalaze se dve vodenice, „Lazina” i „Čubrilova”. Lazina je bila najveća i najjača.
Žene su za nju govorile da „modri brašno”, ali su muškarci voleli ovu vodenicu, možda i zbog toga što je stazicom koja je tuda vrludala, često, dok je živela u Kambelevcu, predveče, ljuljajući zanosno kukovima prolazila Zorka Kalidžijina (tako su je ljudi zvali u selu dok je bila udata za Slavka Zdravkovića – Kalidžiju, bogatog zemljoposednika), udovica za kojom su muškarci uzdisali.
Bila je to čudna, i nesrećna žena. Siromašna. Lepa. Imala je nezakonito dete, posle se nekoliko puta udavala, želela je da živi.
Jednom zgodom, vraćajući se kolima iz Kambelevca za Niš, ugledao sam je na autobuskoj stanici. Povijena u leđima, izboranog lica, čekala je prevoz. Iz torbe, kraj njenih nogu, zanosno su mirisale dunje.
– Došla sam da vidim u kakvom je stanju kuća u kojoj sam nekada živela. Ovo je moj poslednji boravak u Kambelevcu. Umorio me je život a vidim da su me i Kambelevčani zaboravili. Nekoliko njih prošlo je kolima pored mene, niko nije stao, niko se nije ponudio da me preveze do Babušnice. Ostarila sam.
– Ja ću – rekoh.
Do Niša, nije prestala da priča. Pitao sam je za sina (poslednji put sam ga video pre više od četrdeset godina, inače, on je vršnjak i školski drug mog brata Milovana).
– Dobro je. Oženjen je, ima porodicu, živimo tihim životom, zajedno, u mestu udaljenom pedesetak kilometara od Niša.
Znam ja tebe – veli – ti si onaj što je otišao na visoke škole u Beograd, a pamtim i kad si pre nekoliko godina, navečer, dolazio u moju kuću i kupio sve dunje što sam imala. T
e večeri psi su lajali do u noć, uznemireni prisustvom mojih komšija, koji su se poput senki šunjali oko kuće, u nameri da saznaju ko je to bio kod mene, kako bi sutradan imali koga da ogovaraju, uz kafu ili flašu rakije. Tako, celoga života.
Da ti kažem: ti si jedini Kambelevčanin koji me nije pitao ko je otac mog deteta. Svojevremeno, to pitanje uputio mi je i lekar u Domu zdravlja u Babušnici.
Taj podatak mu je, valjda, bio važan da bi mi prepisao lek protiv kašlja, zbog kojeg sam otišla na pregled. Rekla sam mu tada: – Doktore, kada žena zadigne suknju, i sedne na mravinjak, može li da zna koji ju je mrav ugrizao za d*pe? Ništa nije odgovorio. Ćutao je.
– Ja onda pomislih da je život možda samo jedna komedija.
Priredio prof. dr Kamenko Marković
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
Pisac ove priče, sjajni Kamenko Marković ne prestaje da slavi svoj zavičaj, svoj mili Kambelevac, kako ga on naziva. Bravo, uživala sam čitajući. Ostareo i osiromašio Kambelevac će živeti dok bude priča o njemu.
Svaka čast!
ČOVEK koji je opevao neprolaznu lepotu Kambelevca. Pomišljam, da li samo pisac ovoliko može da voli svoje rodno mesto i da je tako čvrsto vezan za njega.
Sve je kako valja!
Divna pri;a, sjajno ilustrovana slikom LJILJANE MILOŠEVIĆ na kojoj je prikazan deo prirode Kambelevca i Portrert Kamenka Markovića koji je NACRTALA MARIJA MILENKOVIĆ
Veliki broj kambelevčana živiu Nišu, Beogradu, Aleksincu ali meni se čini da su oni već zaboravili svoje rodno mesto. Umrli su im roditelji i ne idu više po rakiju, sir, vurdu, suve paprike i to je kraj. Ali zahvaljući Kamenku Markoviću Kambelevac je ŽIV, Marković piše o selu o ljudima koje je kao dete poznavao. Fantastično, dok je tako znaće se za Kambelevac i kambelevčanje. Hvala, profesore.
Divna priča. Što se portreta tiče, ispravnije bi bilo da stoji crtež, jer nije reč o fotografiji. Hvala.
Sela babušničke opštine se gase
Čitam tekstove Kamenka Markovića( lično ga ne ponajem ali sam čuo za njega). Kada piše o Kambelevcu, osećam veliku tugu zbog toga što je u selu , uostalom kao i u svim drugim selima, sve manje ljudi. Sve je staro i propalo,niko ništa ne preduzima da bar nešto ublaži. Lužnica će ubrzo biti prazna, staro i bolesno će otići sa ovoga sveta a mladih nema. Kambelevac ima sreće da ima svfog pisca . DOk se piše o ljudima i oselu ono je donekle živo. Prof. dr Kamenko Marković, veoma ugledan naučnik ispisao je neke od najlepših rečenica o Kambelevcu. Bravo!.
PONOS KAMBELEVCA
KAMENKO JE VISE OD SVIH KAMBELEVCANA UCINIO DA LJUDI ZNAJU ZA OVO SELO. OPEVAO JE NJEGOVU LEPOTU I OPISAO LJUDE KOJE JE KAO DE:CAK POYNAVAO. BRAVO, PROFESORE CAST MI JE STO TE POZNAJEM I IMAM ZELJU DA SE STO PRE VIDIMO U KAMBELEVCU.
POGLEDAJTE GUGL, INFORMIŠITE SE
JOŠ uvek nismo shvatili jednu stvar koju na Zapadu ljudi odavno znaju: kada sa nekim čovekom o nečemu razgovarate, potrebno je da se informišete, bar u osnovnim elementima, kakav je taj čovek, kakvu biografiju ima, šta je u poslu kojim se bavi ostavio iza sebe. Pogledajte GUGL, pogledajte kako bi ste bili upućeni i kako bi vam bilo lakše da razumete sagovornika.Raskošna je i blistava biografija pisca priča o Kambelevcu.