Prošli prilog o hotelu i kafani „Atina“, podstiče mnoga nostalgična podsećanja na ovaj deo starog Niša u blizini železničke stanice, u kojem su od kafana bile još i „Bristol“ i „Zmaj“, a naviše prema Bubnju i „Novi Niš“.
Svi ovi ugostiteljski objekti imali su posebne osobenosti i svojevrsne specifičnosti, ali se Rade Aracki, vlasnik „Atine“ i uzoran porodični čovek i domaćin, posebno isticao dobrim kvalitetom usluge, ukusnim specijalitetima i srdačnim odnosom prema posetiocima, koje je cenio i dočekivao kao goste u svom domu. Zato ne treba da čudi što je njegova kafana uvek bila puna gostiju.
Lokacija „Atine“ bila je posebna prednost, jer je blizina železničke stanice, okretnice tramvaja i veoma prometne Prizrenske ulice (današnja Dimitrija Tucovića) doprinosila da je „Atina“ uvek preko dana i duboko u noć bila gotovo puna.
Takođe, svakodnevni odlazak velikog broja stanovnika Bubnja na rad na železnici i u drugim službama i fabrikama usmeravao ih je da prolaze pored „Atine“ i svrate na „po jednu“ čašicu.
Promene u društvu i državi vremenom su se odražavale i na prilike u kafanama, prte svega smanjenjem broja gostiju, a posle bombardovanja 1941. i okupacije, „Atina“ je bila rekvirirana od strane nemačke vojske. U pamćenju je i tužan događaj da je 8. aprila 1941. godine, kada su Niš bombardovale nemačke „štuke“ u parkiću preko puta, ispred „Pamukare“ (pogona fabrike tekstila porodice Ristić), u bombama pogođenom skloništu poginulo i nekoliko gostiju „Atine“ koji su neposredno pre toga bili u kafani.
Posle zatišja od 1941. do 1945. godine počinje novi period života „Atine“ ispunjen svim ondašnjim karakterističnim događajima. Bilo je tu i glasačko mesto famoznim „ćoravim kutijama“, potom sala za okupljanje aktivista i sastanke Narodnog fronta, do nacionalizacije i oduzimanja objekta od porodice Aracki. To se sve odražavalo na rad „Atine“, pa je vremenom postala i stecište kriminalnih ljudi, prostitutki i polusveta.
Ugostiteljsko preduzeće „Železničar“ 1948. godine preuzima kafanu „Atina“, a četvoročlana porodica vlasnika Arackog zbijena je u jednu prostoriju, da bi 1959. godine objekat bio nacionalizovan i ušao u sastav preduzeća „Union“, kasnije „Nisa“. U vreme kada je pripadala preduzeću „Železničar“, „Atina“ dobija novu funkciju – postaje menza radnika sa železnice. Osoblje je bilo nedovoljno kvalifikovano, tako da se oni koji su se ovde hranili nisu baš najeli.
Autor ovog napisa imao je priliku da se u sve neposredno uveri, jer je bio prisno vezan za porodicku Aracki i školski drug starijeg sina Milutina. Hotel – kafana „Atina“ i dalje je duboko u sećanjima i prijatnoj uspomeni mnogih Nišlija, jer ono što je bilo lepo, čestito i prijatno ne bledi uspomenama ne samo generacije koja je sve to doživela, već i u daznanjima potomaka.
Izvori:
tekst: Đorđe Marković, Beograd
Niški Vesnik
Wikipedia
Priredio na stranici:
Novaković Č. Milan
Za Danicu ….
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
