Jelena je već 12 godina u svetu visoke mode, prepoznaju je po „Malom princu“ i haljini „Srbija“

Iako se u njenoj porodici niko nije bavio modnim dizajnom, Jelenina prabaka je bila krojač, baka je volela da nosi modernu obuću, a majka je sama sebi šila pojedine stvari.

„U porodici je uvek postojala ljubav prema umetnosti, bilo da je to muzika, slikarstvo. Pravila sam u kući modne revije, režirala predstave, pisala… Najviše sam se interesovala za scenski kostim, ali spletom okolnosti, postala sam modni dizajner. Kao gimnazijalac pohađala sam likovne radionice i školovanje nastavila na Fakultetu umetnosti, koji sam završila kao dizajner tekstila i odeće“, priča Jelena Dimitrijević.

Poslom za koji se školovala počela je da se bavi odmah po diplomiranju, prvih godinu dana sa koleginicom sa fakulteta, a potom samostalno.

„Tokom te prve godine želela sam da vidim kako će tržište da reaguje, jer je specifično to što sam odabrala. Reakcije su bile pozitivne i ljudi su prepoznali ovo što radim kao umetnost, a to i jeste umetnost. Svaki komad je unikat jer sve se radi ručno, izrada modela, modeliranja, oslikavanje. Generalno, šta god da radite ručno nemoguće je ponoviti isti potez. Svaka haljina je priča za sebe i zato uvek kažem kupcima da ne može biti ista kao neka druga“, objašnjava Dimitrijević.

Haljinu sa motivom „Malog princa“ po kojoj je danas mnogi prepoznaju uradila je pre sedam godina, jer je jedna devojka iz Niša poželela da baš takvu haljinu nosi na svojoj maturskoj večeri. Od tada haljine sa motivima iz ove čuvene knjige radi prilično često, nekada ih oslikava ružom, nekada lisicom, ali uvek su to elegantne haljine za posebne prilike.

„Haljinu ’Srbija’ izradila sam 2021. godine. jer je naša poznata operska pevačica Mina Gligorić poželela da nosi originalnu haljinu sa motivima Srbije na manifestaciji ’Armija kulture’ na Međunarodnim vojnim igrama u Rusiji. Na haljini koja ima 17 simbola srpske istorije, centralni motiv je Hram Svetog Save, a tu su i spomenik Pobedniku, spomenik u Šumaricama, crkva Svetog Petra, manastiri Stubal i Gradac, Spomenik Stefanu Nemanji, Spomenik Gvozdenom puku i Smederevska tvrđava. Tu su i memorijalni kompleks na Kadinjači, Spomenik Svetom Trojstvu, Gračanica, niška Tvrđava, spomenik na Bubnju, Avala, Golubačka tvrđava i manastir Žiča“, nabraja naša sagovornica.

Kako kaže, nije joj bilo lako da uradi haljinu „Srbija“, jer je za kreiranje i izradu imala svega 15 dana, pa je radila po 12 sati dnevno u svom ateljeu. Pošto je Mina Gligorić nekoliko puta nosila ovu haljinu, Jelena je došla na ideju da za njen nastup za Dan zastave uradi novu, u bojama srpske zastave sa 24 simbola, o čemu su Niške Vesti pisale kao i brojni nacionalni mediji.

Poznata dizajnerka ističe da ni jedna ni druga haljina sa motivima srpske istorije nisu na prodaju, već ih je uradila iz zadovoljstva. Jelena za izradu haljina, suknji, ešarpi i druge odeće koristi sve materijale koji su dostupni u našoj zemlji. Oslikava ih klasičnim tehnikama, kao i kod nas manje poznatim tehnikama šibori i batik.

„Uvek tražim specifične tkanine, ali da to budu one koje mogu da prime boju za tekstil i boju za svilu. Svila, pamuk, sintetika, viskoza, sve to dolazi u obzir, ali prilično se razumem u tkanine i mogu da koristim i one manje poznate, jer znam da li mogu da prime boju ili ne“, navodi Dimitrijević.

Za oslikavanje tekstila vrlo rado koristi batik, indonežansku tehniku izlivanja vrelog voska koji se potom ručno boji i skida peglom da bi se boja fiksirala. Batik je modernizovala i prilagodila i svom senzibilitetu i poslu, jer je ispitala šta žene žele i šta bi volele da nose.

„Za razliku od nekog ranijeg perioda, sada znatno ređe koristim za oslikavanje tekstila japansku tehniku šibori na kojoj sam diplomirala. Ona se radi na sto odsto prirodnoj tkanini, ali vi nikada ne znate šta će se desiti sa tkaninom, kako će da primi boju i to je neka draž te tehnike. Ogleda se u preklapanju, sklapanju, vezivanju i bojenju tkanine. Postoje pravila u sklapanju da bi dobili geometrijske oblike i još mnogo podtehnika u samoj tehnici. Ona je dosta zahtevna i traži veći prostor i velike kade. Međutim, teško je naplatiti rad“, ističe Dimitrijević.

Ona koristi i tehniku pačvork, koja podrazumeva da se komad odeće sklapa od parčića.

„To je takođe dosta zahtevno. Nije problem uraditi, problem je posle plasirati taj proizvod. Uradi se poneki komad i to čeka svoju priliku jer se danas sve brzo menja, pa je za održavanje posla potrebno uvek imati one odevne predmete koji se u tom trenutku traže“, objašnjava Jelena, koja osim u Nišu, gde se nalaze njen atelje i proizvodnja, svoje modele prodaje i u Tržnom centru “Galerija” u Beogradu.

Naša sagovornica kaže da kreiranje unikatne odeće za nju predstavlja zadovoljstvo, a kao posao doživljava vođenje preduzetničke radnje.

„Na fakultetu nismo učili ništa o preduzetništvu, ali sam se samoinicijativno bavila istraživanjem kako je to baviti se privatnim poslom. Znala sam da neću nikada raditi u nečijoj firmi, već da ću raditi za sebe jer sam takva osoba. U početku mi je bilo teško, jer nikog nisam imala da pitam, niko u mojoj porodici nije bio u privatnom poslu. Nažalost, ne postoje nigde uputstva šta vi kao preduzetnik morate da radite, kome da se obratite. Išla sam od vrata do vrata, šetali su me jer svako prebacuje odgovornost na nekog drugog“, priseća se Jelena, „ali posle sam stvarno imala sreće sa knjigovođama, ženama koje mi i dalje pomažu u svemu. Bez njih svakako ne bih došla dovde“.

Preduzetnica iz Niša i dalje uči, odlazi na seminare, čita zakone, razgovara sa drugim ljudima koji su osnovali svoje firme.

„Nastojim da učim stalno, ali ovde se ’sve živo’ menja, svakog dana su neke nove začkoljice u zakonu i svakog meseca nam se uvode neke nove obaveze. Imala sam sreće da budem u blizini ljudi koji su pravnici pa sam se interesovala i učila od njih, da bih mogla da preživim u poslovanju. Morate da nađete odgovarajuću osobu za svaku konkretnu stvar, recimo za zdravstveno osiguranje, jer ako pitate nekog u Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje, on će reći idite pitajte onog tamo, onda idete tamo, pa opet ovamo. Umesto da stvaram, poslednjih mesec dana se bavim administracijom i to me mnogo opterećuje kao nekoga ko radi kreativan posao“, komentariše Dimitrijević.

Prema njenom mišljenju, u našoj zemlji imamo dobru ponudu unikatnih proizvoda i ljude koji zaista dobro rade svoj posao, ali nažalost oni nisu dovoljno vidljivi. Srećom, postoje oni koji cene trud modnih kreatora i razumeju da njihov rad mora da košta više od industrijske proizvodnje.

Uspešna modna dizajnerka iz Niša namerava da svoju ponudu proširi i odećom za muškarce, pošto se time do sada vrlo malo bavila. Želja joj je i da pokrene radionice tekstila za decu jer, kako ističe, najmlađi imaju sjajne ideje i energiju koja joj može biti korisna za njen dalji rad.

Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.