Studeno pa nema više kude. Кvo ću, mora namirujem piletija i kuče, ako mi se iz kuću ne iskača. Кad nema kuj drugi. Naoruža se, arno se naoruža, jedva sam mogla kroknem kolko sam se naoružala. Vrza kostim obleko reklu, al kvo, ono tanačko, ništa ga nema, pa nate i onija kožuk poza vrata u golemu sobu što mi visi, nemam ga kude turim onolko golem.
U dvor se ne vidi ništa, kolki je sneg napadal. Sreća pa sam spremila lopatu večerom, kad rekoše na radijo da će padne golemi sneg, pa udri, udri, te razgrnu onija sneg kolko prtinku da naprajim da si mogu dojdem do kokošinjac i do kuče. Narani piletija, kuče izleze samo iz kućicu, ja ga odvrza od lanac pa ga uvedo u kočinu, em mi je poblizu, em mu je tam potoplo.
Кvo ćeš, živ stvor. Ako mu ne prideš, njemu mu nema kuj drugi pride. Ima zavija takoj, vrzano sas lanac, i nadokrajke ima crkne ako mu neki ne sune komat leb eli neku kosku oglodanu. Кako polani kad nestade Dragutin, ene onde je poda onuj gustu šumu asli sam živel, nigde uokol živo pile neje imalo, kam li pa čovek. Dobro, berem toj kuče si je imal.
A bil je mlogo dobar čovek. Кakvi dobar, najdobar čovek kuga sam ja znala u sve ovej moje godine. Ne duša, nego dve duše od čoveka, kolko je toj dobar čovek bil. I dobromu i lošomu on je bil dobar. Nema ga tija za kuga je nekad rekal nešto lošo, pa i da ga je za srce ujel, od njega loš reč da čuješ nikad nesi mogal.
“Dragutine, de mi rekni kako toj možeš, k’o te tebe nikad nikuj ne nanervira, ja sam eve postara i mlogo sam poviše preko glavu prevrljila, al pa mi nekad dojde zlo na nekuga pa mu ne mogu oćutim, kolko god da stiskam zubi i apem usnice, ono mi oštar reč iskoči. A ti, sas svi krotko, pa i za onoga najgoroga imaš blag reč i nikad ga neće ukoriš.“
“Eeee, moa doda-Grozdo“ – pogleda me pa se udzr tam nakude Suvu planinu, ono mu onej modre oči, samo je on u celo selo modre oči imal, pune sas slaze pa se praji da se nekude zagledal kude se i nema kvo gleda – “Ja n-umejem drukče pa toj ti je. Od malečko su moji videli kav sam, ma, korili su me kad me braća zadiraju a ja ćutim, dokle im baba Mileva reče, ‘pustete ga, ono si je takvo, dobrodušno, nego ovuj drugu decu učete da ne praje sas njega toj kvo praje’. Onoj što baba neje znala, znaje moa duša. Кad me nikuj ne vidi, ja poplačem, al da im reknem kvo su mi oni mene rekli i da im urabotim kako oni mene, nikad nesam umejal. Pa i neka. Ja ću im oćutim, ne samo na naši iz kuću, na svi.
A oni… neka si oni sas njin pamet vide kvo će, ako i vide ima li tuj nekvo lošo. Ako ne vide, ja li ću ji toprv opraljam kav čovek trebe bude ako oće da je čovek. A i pravo da ti reknem, dodo, nikuj ne znaje kvo je u dušu na onoga koji nešto kako ne trebe rekne eli uraboti. Da li je noćaske spal eli kako je spal, ima li, nema li, može li, boli li ga nešto u ruke, noge, srce eli u dušu njegovu, toj nikuj ne znaje dokle ne rekne… pa ako će mu polesno bude, ako će berem malko od onija njegov teret sturi kada me mene ubode, pa sam ja berem tuj jednu crtku kude Gospoda upisal i nesam tija dan tike takoj vrljil.“
Iz nedavno objavljene zbirke priča na zaplanjskom dijalektu, “Blag reč“
Dragi čitaoci, ako želite da budete u toku i saznate prvi najnovije vesti iz Niša, preuzmite aplikaciju Niške Vesti za Android ili iPhone.
